Васкрсење Христово

Васкрсење Христово је највећи догађај у историји. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија.

Оснивачи свих других религија су смртници, док је Глава Цркве васкрсли Христос. Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање људског рода, живљење есхатолошке реалности. Када говоримо о Васкрсењу, ми га не одвајамо од Крста, будући да су и Крст и Васкрсење два пола искуства ослобађања, као што се и молимо у Цркви: „Крстом Твојим радост (дође) целом свету, свагда благосиљајући Господа, Васкрсењу Твоме певамо“ или пак „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје свето прослављамо“.

Апостол Павле јасно проповеда: Ако Христос није устао, узалуд вера наша (1. Кор. 15, 17). Вера своју истинитост и силу дугује светлом догађају Васкрсења Христовог. Без њега су хришћани јаднији од свију људи (1. Кор. 15, 19).

СИЛАЗАК У АД

Црква Христово Васкрсење празнује од тренутка Његовог силаска у ад (пакао, јевр. шеол, прим. прев.), где је од власти смрти и ђавола ослободио душе старозаветних праведника. Ево на који начин то празнује наша Црква. Из богослужбених текстова јасно је да празновање Васкрсења почиње од Великог петка, као што видимо из последовања јутрења на Велику суботу, када се износи плаштаница. Исто тако, и беседе Светих Отаца на Велики петак заправо говоре о васкрсењу и победи.

То се испољава и у свештеној иконографији Васкрсења.
Црква је одредила да се за истинску икону Васкрсења Христовог сматра изображење Његовог силаска у ад. Наравно, постоје и иконе Васкрсења које изображавају Христово јављање мироносицама и ученицима, али је икона Васкрсења превасходно изображење уништења смрти. Оно се догодило Христовом силаском у ад, када је Његова душа, заједно с Његовим божанством (тј. с Његовом божанском природом), сишла у ад да би ослободила душе старозаветних праведника који су га ишчекивали као Избавитеља.

Изображење Васкрсења Христовим силаском у ад има многе и озбиљне богословске разлоге. Као прво, зато што нико није видео Христа у часу када је устао, кад је изашао из гроба „запечаћеног каменом“. Земљотрес и силазак анђела који је одвалио плочу са гроба догодили су се да би се жене-мироносице увериле да је Христос васкрсао. Као друго, зато што је Христова душа, сједињена с Његовом божанством, сишла у ад и уништила власт смрти и ђавола, будући да је Он Својом сопственом смрћу победио смрт. Из православног предања јасно се види да је Христовом смрћу потпуно поражена смрт. Услед тога, у Цркви певамо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи...“ Његова тријумфална победа над смрћу догодила се свакако у оном часу када је Христова душа, сједињена с божанством (божанском природом), уништила смрт. Као треће, Христос је Својим силаском у ад од смрти ослободио Адама и Еву. Дакле, пошто је посредством Адама дошло до пада васцелог људског рода и пошто је он наш родоначалник, тако и посредством Адамовог васкрсења окушамо плодове васкрсења и спасења. Због јединства човечије природе, оно што се догодило праоцу, догодило се и васцелој човечијој природи.

Из тих разлога се карактеристичном иконом Васкрсења Христовог сматра Његов силазак у ад, јер је суштина празника Васкрсења умртвљавање смрти и свргавање ђавола: Умртвљење смрти и адово укидање празнујемо, певамо у Цркви. Рушење ада и умртвљавање смрти јесу најдубљи смисао празника Васкрсења.

У Светом Писму изображњење ада се користи символично, да би означило власт смрти и ђавола. У том смислу су каракретистичне речи апостола Павла: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу смрт сатре, онога који има моћ смрти, ђавола, и да избави оне који од страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање (Јевр. 2, 14-15). Моћ (сила) смрти се, дакле, изједначује са влашћу ђавола.

ХРИСТОС ПОБЕЂУЈЕ СМРТ

Из тог разлога, у православном предању пакао није једноставно неко место, него господарење смрти и ђавола. За душе оних људи који се налазе у власти ђавола и смрти кажемо да се налазе у аду, односно паклу. Управо би у том смислу требало да разматрамо учење Цркве о Христовом силаску у ад, када је Христос прихватио да умре и тако ступио у власт смрти, а онда силом Свог божажанства победио смрт, учинио је потпуно немоћном и лишеном силе, дајући Својом сопственом силом и влашћу сваком човеку могућност да избегне господарење, власт и силу смрти и ђавола.

О Христовом силаску у ад налазимо сведочење у Саборној посланици апостола Петра, у којој се каже: Зато и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом, а оживевши духом, којим и сиђе да проповеда духовима у тамници (1. Петр. 3, 18-19).                         

У црквеном предању, много је речено о Христовом силаску у ад, и то у смислу да је Он ступио у власт и царство смрти. Постоје значајни тропари који се певају на вечерњој на Пасху (Васкрс), а који почињу реченицом „данас јецајима вапи“. У њима се каже да је ад (пакао) представљен како јеца, а онда, између осталог, говоре и о томе да је Он поништио његову власт, јер је Христос ослободио оне над којима је пакао вековима имао власт. Карактеристичне су речи: Развеја се сила моја, Пастир се распео и Адама васкрсао.., испразни гроб Распети и не надјача сила смрти.

За ово место веома је значајно и Поучно слово св. Јована Златоустог, које читамо после васкршње литургије. Поред осталог, овде је речено да се ад (пакао), кад је сусрео Христа, огорчио и  поништио, да је био унижен, умртвљен и свргнут... У наставку је речено да је ад, са Христовом смрћу на крсту, примио смртно тело, а нашао се пред Божанством, примио земљу-прах а сусрео небо, да је примио оно што је видео, тј. људско тело, људску природу, а био побеђен од Онога Којега није видео, односно од Божанства.

Учење Цркве о Христовом силаску у ад описао је и свети Јован Дамаскин у једном тропару пасхалног канона. Навешћу га у целини, будући да је он свима познат: „Сишао си у преисподњу и поништио резе вечне што су држале свезане, Христе, и тродневно, као Јона из кита, из гроба васкрсао“.

Свети Епифаније, епископ кипарски, у омилији на Васкрсење даје чудесан опис Христовог силаска у ад и свега онога што се тамо догодило, тумачећи у вези с тим Давидов псалам (Пс. 23, ст. 7-10). 
Сликовито се изражавајући, он каже да је Христос у ад сишао „богодолично, борбено, самовласно, у пратњи не само дванаест легиона, него небројеног мноштва и хиљада анђела“. Пре него што је Христос стигао у сеновите тамнице ада, ту је ступио архистратиг Гаврило да би благовестио о доласку Христовом, јер је управо он о томе благовестио и Пресветој Богородици. Он каже: Подигните врата, кнежеви ваши. У наставку се оглашава арханђео Михаило: Подигните се, врата вечна. Све анђелске силе су ускликнуле: Срушите се, ланци нераскидиви... Уплашите се, тирани безакони. Појавио се Христос и изазвао велики страх, пометњу и ужас. Када су кнежеви ада снажно повикали: Ко је тај Цар славе, све силе небеске су им ускликнуле: Господ моћан и силан, Господ силан у боју, Он је тај Цар славе (Пс. 23, 7-10).

У наставку, свети Епифаније описује задивљујућу Адамову беседу са Христом. Адам је зачуо кораке Христа Који долази, исто као што их је чуо и у рају, после преступа и непослушности. Тада је осетио зебњу и страх, а сада радост и ликовање. Покајани Адам је ускликнуо, обраћајући се свим душама: „Господ мој са свима“, а Господ му је на то одговорио: „И са духом твојим!“ Затим га је узео за руку и васкрсао, обзнањујући шта је учинио за његово спасење и за спасење васцелог људског рода.

Из свега што је речено, јасно се показује циљ због којега је Христос сишао у ад. У реалности, Он је ступио тамо где је владао ђаво, да би га погубио... Христос је овде свезао ђавола, тако да овај нема више никакву власт над људима... Међутим, Господ је сишао у ад и зато да би све испунио светлошћу Свог божанства. Апостол Павле износи ово учење, говорећи: А оно „узиђе“, шта је, осим да прво и сиђе у најдоња места земље? Онај Који сиђе исти је Онај Који и узиђе више свију небеса да испуни све (Еф. 4, 9-10). Према томе, Христов силазак у најдоња места земље догодио се зато да би се све испунило Његовом светлошћу и да би реално била свргнута сила смрти. Уистину, требало би разликовати оно што је енергија Божија која све испуњава и обоготворујућа енергија Божија којој су причасни само обожени. Свети Григорије Богослов каже да је оне што се Богу клањају требало пронаћи не само горе (тј. на небесима), него и доле, како би се све испунило и напунило славом Божијом. У тој перспективи написани су и тропари наше Цркве: Да би се све испунило славом Твојом, сишао си у преисподњу земље. И свети Јован Дамаскин свечано пева: „Сада се све преиспуни светлошћу, и небо, и земља, и преисподња. Нека свака твар слави Васкрсење Христово које се у њој утврди“.

Најзад, Христос је сишао у ад да би се и тамо поновило и извршило све оно што се догодило на земљи. Као што је на земљи проповедао о миру, као што је грешнима отпуштао грехе, давао светлост оку слепога и постао узрок спасења свима верујућима и узрок суда над неверјем свих неверујућих, требало је да се то исто догоди и у аду, где су се налазиле душе умрлих, како би васцела људска природа и васцело човечанство зачуло спасоносну вест Христову. Као што је онима који обитавају на земљи изашло Сунце правде, тако је требало да и оне, који су обитавали у тами и у сени смртној обасја светлост Божија (св. Јован Дамаскин)... Наравно, Христовим силаском у ад нису се спасли сви који су се тамо налазили, него само праведници који су, у различитим степенима, достигли обожење. Свети Епифаније каже да се нису спасли сви који су тамо били, него само верујући. То би требало протумачити тако да су Христа препознали они који су током читавог свог живота били у заједници са бестелесним Логосом. 

Из других места Светог Писма и из светоотачког предања знамо да су просветљење и обожење постојали још у Старом Завету, али за оне који су се удостојили да „виде“ бестелесног Логоса и да достигну обожење, с том разликом што тада још није била укинута смрт, због чега су и они силазили у ад. Христос је Својим силаском у ад разрушио власт смрти и сви они, који су имали заједницу с Њим и који су поверовали да је Он силан и моћан, да је Он Спаситељ људи, били су ослобођени.

Једном је Христос у параболи говорио о Свом тродевном васкрсењу, онда кад је рекао: Срушите овај храм и Ја ћу га за три дана подигнути. Јудејци су мислили да говори о Соломоновом храму, за који је било потребно четрдесет шест година да би га изградили. Међутим, Он говораше о храму тела Својега. Чак су и његови ученици ово разумели тек после Његовог васкрсења (в. Јн. 2, 19-22).

У другим случајевима, Христос је јасно говорио о свом тродневном васкрсењу: И поче их учити да Син Човечији треба много да пострада, и да ће Га одбацити старешине, и првосвештеници, и књижевници, и да ће Га убити, и да ће после три дана васкрснути (Мк. 8, 31). Ово учење се толико раширило да су они, који су присуствовали крсној жртви на Голготи, са хулом говорили: Ти Који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси Сам Себе (Мт. 27, 40). Исто тако, архијереји и фарисеји су затражили од Пилата да запечати гроб, јер су се сетили да је Христос за живота говорио: После три дана устаћу (Мт. 27, 63).

Ми кажемо да је Христос после три дана устао из гроба. Наравно, када говоримо о Васкрсењу, ми не кажемо да је умрло божанство (божанска природа), него да се душа, која се одвојила од тела али се није оделила од божанства, опет вратила у тело, и Он је на тај начин васкрсао из гроба.

Христос је васкрсао у јутарњим часовима недеље. Није нам познато тачно време Васкрсења, јер Га нико у том часу није видео, али оно се потврдило кад су жене-мироносице дошле до гроба да би Христово тело помазале миомирисима. Према томе, недеља је, као први дан седмице, истовремено и дан Васкрсења Христовог. Ако је Христос у суботу победио власт смрти, онда је у недељу све уверио да је васкрсао и да је Он победник смрти и ђавола.   

Веома је значајно да су васкрслог Христа најпре виделе жене-мироносице. Апостоли су били престрашени оним што се догађало и били су затворени у горњој соби (у Јерусалиму), док су жене, и пре него што се сасвим разданило, с љубављу, топлином и одважношћу пошле на гроб да миомирисима помажу Христово тело. Нису се уплашиле ни помрчине, ни пустоши и ненастањености тог места, ни војника. То значи да су човеку, да би се удостојио да види васкрслог Христа, потребни и љубав и одважност.    

Васкрсење Христово не би требало да прослављамо као неки историјски или друштвени догађај, него као догађај онтолошки, а што означава да треба да постанемо причасници благодати Васкрсења. Као подвижничка борба, пост који током Четрдесетнице претходи овом празнику има за свој циљ што потпуније учешће у тајни Васкрсења: сви Свети Оци уче да је за достизање овог циља неопходно очишћење како телесних, тако и душевних чула.

Циљ човековог духовног живота јесте да се сједини са васкрслим Христом, да Га созерцава у дубинама свога срца. Христос васкрсава у срцу, умртвљавајући острашћене помисли које се овде налазе под утицајем ђавола и побеђујући страсне слике и насртаје греха, као што је некад надвладао печате гроба (св. Максим Исповедник). Према томе, овде се не ради о неком спољашњем, обичном празновању, него о празновању унутрашњем и онтолошком. Са тог становишта, св. Григорије Богослов нам саветује да не празнујемо разметљиво и световно, него на божански начин и надсветовно.

Причасност тајни Васкрсења представља опит обожења. Онај, који је посвећен у непојмљиву силу Васкрсења, из искуства зна с којим је циљем Христос створио свет (св. Максим Исповедник). И заиста, човек је створен зато да би достигао обожење и да би се свет („космос“) освештао посредством човека. Према томе, онај који је себе посветио овој неизрецивој сили тајне Васкрсења, достиже обожење и испуњава циљ свог постојања, он задобија највеће познање.