Свети Владика Николај Велимировић, машиновођи Стамену И. који се жали на досаду свога посла

Жалиш се, да ти је досадио твој посао. Сви други послови чине ти се бољи. Па си смућен и тужан што не можеш да нађеш неко боље занимање. Дуго сам размишљао пре него сам узео перо да то одговорим. Мислима сам се уживљавао у твој положај и у твој посао. Замишљао сам себе на твоме месту, у машини, у тутњу и хуци. Сав гарав и знојав ја сам бодро гледао напред. Иза мојих леђа цео један мали народ: старци, родитељи, деца, кнежеви, дипломати, чиновници, сељаци, радници, надничари. Сви срођени силом околности, и сви стављени у зависност од мене. Разговарају међу собом, или са својим мислима. Свак управља своје мисли и чежње ка последњој станици, камо је кренуо. Но да ли ће стићи до своје станице зависи од мене, а ја само од Бога. Они и не слуте колико од мене зависе. О мени и не мисле; и не познају ме. И баш то мени чини радост. Кад смо хтели кренути из прве станице, нико није дошао да ме види и упозна. Нико се није запитао: да ли овај човек није луд, или слеп, или пијан? Гле, ми сви поверавамо животе своје њему! Он је најважнији човек у овом галопирајућег граду, чији становници ми постајемо за неко време. Нико на такву мисао није дошао; и мене баш то неисказано радује. Радује ме то што је толики народ поверио животе своје мени без испитивања; мени, сакривеноме у машини, невидљивоме, непознатоме. И у трепету од радости станем славити Бога:

- О Боже велики и дивни! Слава Теби и хвала, што си ми дао живот и разум и овако важан посао! Дао си ми посао, који веома личи на Твој посао, Боже. Јер и Ти, Господе мој, као сакривен, невидљив и непознат, управљаш једном машином Духом Својим Светим. Твоја је машина огромна; Твоји су путници безбројни. Ти си машиновођ васцелога света. Многи, многи путници не мисле о Теби, не испитују тајну бића Твога, него с поверењем улазе у Твоја кола, и возе се, возе. И то мора да Тебе радује, неисказано радује. Ти знаш, где ћеш дати одмор Твојим путницима, где их нахранити, и где кога скинути с воза. Они истина слабо шта знају о почетној и крајњој станици Твога пречуднога воза, али с поверењем улазе, с поверењем се возе, с поверењем излазе - с поверењем у Тебе скривеног, невидљивог, непознатог. Хиљаде и хиљаде пута ја Те славим и хвалим, и клањам Ти се, свевидећи и свемоћни Створитељу мој и Машиновођо мој. У тебе јединога се уздам у свима опасностима, пред којима лебди овај мој воз. Ти ћеш ми помоћи, да га доведем до крајње станице са свима путницима на број.

Пријатељу мој млади, какав бољи посао ти желиш? Зар има бољега посла од твога? Апостол Петар ловио је рибу, а Павле плео асуре. Помисли како је велики и важан твој посао према њиховоме. Па се поклони Провиђењу, које ти је поверило баш тај посао.

Од Бога ти здравље и благослов.