СВЕТИЊА

С

ветиња је мајка.

Светиња је сестра.

Светиња је дечја бајка.

Светиња је  лепа песма.

                    Србија- света, мила,

                    Вечна во вјеки била;

                    Екавица, ијекавица- сва наша лица;

                    Темељ и кров, теме и слеме,

                    Икона, крсна Слава и родно племе,

                    Његош и Вук.

                    Акатист, бруј, вечити мук.

                    Србија- род и Цркве брод,

                    Реч лепа, гвоздене

                    Браве што отвара.

                    Истине насушне,

                    Језик свињара, говедара, неимара,

                    Аманет нам и свети код.

Душан Митић, ученик одељења IIIe1; Економска школа у Нишу

Млади и поткултурни стилови- Љ. А.

МАТУРА У СТАРКАМА

Била је тога дана прослава другарске вечери тј. мале матуре једне генерације. Полако су долазили ученици, момци у свечаним оделима, девојке у хаљинама. Док се нису појавиле две најбоље другарице. Једна је била у дугој свечаној хаљини, а друга у мајици, фармеркама и старкама. Сви су били запрепашћени. Дуго се након те вечери о томе причало и свако је имао различито мишљење. Поједини су подржавали, поједини изражавали одбојност, а неки пак били неутрални. Међутим, свако се потајно питао шта ју је то нагнало на такав потез. Зашто се одлучила за такву одећу?

КУЛТУРА И ПОТКУЛТУРА

Култура је једна од најбитнијих карактеристика човека, јер ниједна друга врста не ствара културу. Култура долази до изражаја једино ако се посматра у односу на друштвену средину. Култура је веома сложена категорија.

Свака, посебна, национална култура представља организовану целину састављену од следећих елемената:

- погледа на свет – који подразумева одговоре на питања о свету и животу, које поставља човек;

- вредносних система и оријентација – интелектуалних, моралних, естетских и религијских;

- институције – унутар којих се одвијају културни процеси (школе, позоришта, музеји...);

- језика – као облика међуљудске комуникације;

- материјалне области – технологија, оруђе, производња добара.

У оквиру сваке културе јављају се и друге издвојене групе са одређеним карактеристикама које се називају поткултуре. Поткултура је скуп норми, вредности, и образаца понашања који разликују културу једне групе људи од културе шире заједнице којој та група припада. Први који је увео термин поткултура био је социолог Алберт Коен, а први који су проучавали појам поткултуре били су припадници Чикашке школе. Говорећи о поткултури често се говори о поткултури младих.

Постоје различите поткултуре: радничка поткултура (руд бојси, модси, бајкери, скинхеди, неонацисти),  различитим врсте музичких поткултура (рокери, металци, панкери, рејвери, електро поп, хард кор, растафаријанци, брејкденсери, репери, хип-хопери, турбо-фолкери), уметничка / авангардна поткултура (New wawe, New left, New romantism, New primitivism, Pop-art), модна поткултура (тедибојси, џинс, дизелаши, military, даркери, хипици, јапи, шминкери), поткултура "уметника спреја" (графити, мурали), cyber поткултура (хакери, крекери, фрики...), Quееr поткултура, навијачка поткултура, девијантне поткултуре, итд. Сусрет младих, током којих се формира и одржава поткултура, одвијају се на више просторних нивоа: од уличног ћошка, парка, преко спортске хале, учионице, кафића, клубова, концерата, до Интернета (форума и чета). Ови простори имају велики значај јер су део индентитета групе. Такође, млади који припадају поткултурама на тај начин граде и свој идентитет.

Однос поткултуре и доминатне културе може бити следећи:

- прихватање доминантне културе;

- одвојеност од доминантне културе, без супротстављања;

- отпор према доминантној поткултури (контракултура или алтернативна култура).

ПОЈАМ МЛАДИХ И ОМЛАДИНЕ

Млади су засебна и специфична узрасна група са посебним обележјима. Под појмом омладина подразумева се друштвена конструкција тј. творевина која потенцира управо друштвена обележја младих као узрасне групе, настала као производ модерне епохе и грађанског друштва. (Социологија за 3. разред средњих стручних школа и 4. разред гимназије, стр. 292). Најчешће су носиоци поткултура заправо млади. Такође се јавља и појава продужене младости. На њу утиче мноштво фактора међу којима је и жеља младих да испробају још много животних стилова, и самим тим одлажу своје одговорности.  Стога се у теорији као граница младости узима 35. година.

KAРАКТЕРИСТИКЕ ПОТКУЛТУРА

„ I love rock’n’roll!!! ”

 “Добра или лоша, класична или поп, рок или андерграунд, музика пре и после моје младости је увек била или оруђе или некад жесток, а некад благи зачин живота, али никада сам живот – ни као његова метафора, ни као алтернатива.“ (Анђић Бранко, 2012, Playback, стр.10)

Живот младих је неизоставан без музике, па се њено изостајање сматра као својеврсна казна, а значај који се музици придаје је веома велики. Битно је то да већина младих зна да ограничи важност музике у свом животу односно не дозвољава да им музика или поткултура диктирају начин живота, већ се њима даје споредна, али не и мање битна улога. Младима музика представља велико задовољство и испуњава им живот, па се нико од њих не би могао одрећи музике коју воли, без обзира на то којој подкултури припада. Значај музике код младих је велики јер се на основу тога шта они слушају и којој подкултури припадају може закључити какве су особе.

Поједине поткултурне групе настале су под утицајем музике, односно она је имала велику улогу у њиховом настајању. Оно што њих чини јединственима јесте музика коју воле и која и карактерише њихову поткултуру.

Свака поткултура има свој стил. Како је Брејк рекао „Ја ћу стил одредити као спој три главна елемента: имиџ, појава и жаргон.“ (Брејк, Мајкл 1985. Поткултуре 1(1):93-108).

 Припаднике подређене поткултуре најпре одређује стил облачења односно имиџ. Код рокера се стил мењао, али се углавном носе мајице са разним натписима, фармерице са нитнама или ланчићима, кожне јакне, старке или бајкерске чизме. Такође, носе се разни шалови, вишеслојне наруквице, огрлице, рукавице, итд. Једна од познатих поткултура јесте рокенрол (енг. rock’n’roll), за коју је наведени имиџ најкарактеристичнији. Млади у данашње време, који слушају рок, воле да свој имиџ прилагоде поткултури, али често наилазе на противљење и нетрпељивост коју изражава околина у којој живе. Када се појаве у друштву изазивају разноразне реакције код људи њима блиских, али и код оних које не познају. Неки своје мишљење отворено исказују, али неки не. Такође постоје и они који су у потпуности предани поткултури, свим срцем је воле, па је имиџ само један од начина да то и покажу. 

Сама појава рокера може да импресионира или запрепасти, што се надовезује на имиџ и зависи од њега. Имиџ варира од особе до особе и зависи од њеног опредељења, јер у самој култури може постојати велики број особа са различитим имиџом, а да је једино заједничко што их повезује припадност тој поткултури. Постоје и особе које припадају поткултури, али то имиџом не показују јер немају потребу за тим. Наравно, припадници рок поткултуре имају и свој тзв. језик односно жаргон који употребљавају и по чему се истичу од осталих поткулура. Млади рокери су најчешће доследни свом стилу и складно њему се представљају у друштву. Рокери се у последње време ређе виђају по руралним срединама, више по градовима, јер се у руралним срединама млади више опредељују за турбо-фолк јер је он слушанији по таквим местима. Док у граду постоји више места на која млади могу да изађу, а самим тим и да чују више различитих врста музике, што им омогућава да се определе за оно што им се највише допада. Данас је постало “ин” слушати оно што већина слуша, а то доводи до тога да друштво врши притисак на појединце да одаберу ком ће правцу припадати.

 Рокенрол је једна од најпознатијих поткултура у свету и код нас је у данашњици и даље доста заступљен код младих. У данашње време доста младих особа новијих генерација није упознато са свим поткултурама и оним што оне нуде. Углавном се прикључују популарним поткултурама које настоје да својим програмом привуку што више следбеника, и све то резултира постојањем неколико поткултура у том друштву, зато што већина особа за друге није ни чула. Велики је број особа слабог знања уопште о поткултурама и стога се они оријентишу према популарнијим стиловима и у њима се проналазе. За рокенрол се одлучује изненађујуће велика група младих и доста њих открива ову поткултуру и изражава допадљивост према њој. Оснивају се рок састави који изводе познате песме великих звезда, чешће наступају по градовима и то је још један од начина да позову младе да им се прикључе и заволе њима већ омиљену поткултуру.

  Сусрећући пролазнике на улици, код доста њих можемо запазити одлике рокенрола- имиџ људи, понашање, речник,... Данас су неки симболи рок имиџа постали свакодневна појава, попут кожне јакне коју сви носе и данас је поседовање тако нечег одлика популарности у друштву. Све ово доводи до збрке око тога која је то поткулура јер је у њој мешавина и других у виду неких ситница. Данас рок саставе је могуће слушати на доста локација што веома прија младима. Веома је велика тражња за рок музиком по мањим локалима које не одликује велика посећеност. На популарна места углавном долазе турбо-фолк звезде и остали који се баве сличном музиком. На таква места рокери не иду и избегавају и саму причу о њима.

Свако своју љубав према поткултури изражава на различите начине. Свако воли да пева песме тог правца, већина носи одећу у складу са њом и оно најважније јесте да свако од њих има изграђено своје мишљење о томе шта следи и да је мишљење о томе реално.

А У ЊИМА...

У самим поткултурама може доћи до ситуација да њихови чланови пожеле да их напусте и постану чланови неких других поткултура. Тиме они најпре мењају свој изглед, став, понашање, али и начин размишљања. То на младе може доста утицати у погледу промене животних навика, што може бити добро, али исто тако и лоше. Остали припадници поткулутре на такав поступак могу гледати на више различитих начина. Неки то прихватају и подржавају те особе, неки, пак, то осуђују и мењају мишљење о тим особама и прекидају даље контакте са њима.

ИПАК СЕ РАЗЛИКУЈУ...

Од деведесетих дошло је до нагле експанзије поткултуре популарно назване “турбо-фолк”. Ова поткултура је невероватном брзином постала популарна међу младима и данас такође бележи огроман број следбеника свих генерација. Млади веома воле извођаче ове поткултуре и често одлазе на места где могу да их чују. У свакодневном животу је могуће наићи на особу која певуши неку песму карактеристичну за ову поткултуру. У школама има доста деце која у свакој могућој прилици певају неки хит који је за поменуту поткултуру карактеристичан. Припаднике поткултуре је могуће срести у свим срединама, у руралним, градским,  па чак и у иностранству. На телевизији, интернету и радио станицама је свакодневно могуће чути сијасет хитова турбофолкера. Данас, млади сматрају да је неизоставни део сваког весеља турбо-фолк музика и да је весеље са неком другом музиком незамисливо. Самим тим развија се међу младима одређен начин размишљња по коме се искључују све друге поткултуре осим турбо-фолка И он постаје део живота људи и они присвајају навике које су резултат те поткултуре. Сваког дана поткултура добија још својих следбеника који се придружују након што су чули неки од хитова који им се допао. Такође, понеки од хитова у себи садрже примесе других поткултура, што неки примете, а неки не. То може да појединце наведе да се заинтересује и информише о другим поткултурама и тако прошири своје видике и постане члан још које поткултуре. Свакако је веома битно да млади знају шта желе и према својим жељама одреде и поткултуру којој ће се надаље посветити, јер погрешан одабир може да проузоркује многе даље проблеме, или да ускрати младима уживање у некој другој поткултури у којој се више проналази.

 Постоје појединци који напросто обожавају турбо-фолк и велики су заступници те поткултуре, понашају се у складу са њом, чак су и начин изражавања прилагодили њему. Данас се радо прате телевизијске фолк емисије забавног карактера у којима су најуочљивије примесе ове поткултуре и велики проценат младих у оваквим емисијама ужива. Млади гледају разне (“shоw“) шоуе у којима се приказују турбофолкери, и данашња омладина не пропушта ниједан такав програм иако су многи не примерени за сваки узраст. Млади овом стилу поклањају доста пажње и веома је честа појава сусрети особе које коментаришу најновије појаве у оквиру саме поткултуре.

ОДНОС МЛАДИХ ПРЕМА ПОТКУЛТУРАМА

Данас је веома тешко одредити колико је припадника рок поткултуре међу младима.. Дошло је до развоја других поткултура, као што је турбо-фолк, које су узеле маха у нашој земљи и имају велики број следбеника, како међу одраслима, тако и код младих. Ипак постоји још младих који су верни рок поткултури и даље јој припадају. Развој других поткултура потискује друге и оне стичу велики број следбеника.

Млади имају своје изграђене ставове у погледу одређених праваца и поткултура. Поставља се питање у каквом су односу млади и поткултуре? Млади имају свакако индивидуална мишљења према поткултурама и они се на основу свог избора одлучују за припадност некој. Такође, може доћи до тога да млади потпуно несвесно приступе некој поткултури јер је доминантна у средини у којој живе. Самим тим, младе особе та поткултура такорећи привлачи и они се за њу одлучују. Ипак, постоје и они који поткултури прилазе и због других, само да би се уздигли у њиховим очима. Постоје и случајеви у којима млади приступају некој поткултури искључиво због тога што мисле да ће она допринети њиховој „популарности“ или, боље речено, томе да постану прихваћенији у друштву. Услед те превелике жеље за пажњом, они се прикључују несвесно поткултури коју заправо слабо схватају, а још мање воле, али им она ипак, упркос томе, испуњава већи део живота. Млади неке поткултуре једноставно не прихватају и не желе их у свом животу јер не одговарају њиховим личностима. Кад се одлучују за неку поткултуру (најчешће кад су довољно одрасли да знају шта желе и кад развију своју свест), млади прихватају само ону која им прија својим карактеристикама и погодује њиховом начину живота. Кад млада особа изгради свој став према поткултури, она може несвесно, приликом изражавања одбојности према другим поткултурама, да повреди њене припаднике и самим тим изазове различите (више или мање озбиљне) последице.

Често се сусрећу ситуације у којима група другова коментарише пролазника необичног и упечатљивог изгледа. У таквим ситуацијама пролазник може реаговати на разне начине. Најчешће се не обазире на коментаре и наставља својим путем, али често људи не желе да трпе таква добацивања и бурно реагују па дође до инцидената. Ти људи који добацују, су заправо неупућени у било шта везано за поткултуру којој припада пролазник. Млади, који су неодлучни у одабиру поткултуре која им одговара, воле да се ограде тако што подржавају масовну поткултуру, иако то значи и ниподаштавање других култура и припадника истих, али они се на то не обазиру и настављају да се понашају као и дотад. Ако им, пак, неко укаже на то, долазе у сукоб са њим јер не желе да прихвате туђе мишљење. 

Неутралност према другим поткултурама млади ређе испољавају, јер данас се најчешће срећу људи који су одабрали одређену поткултуру. Такође, неки су и приморани да одаберу неку поткултуру јер чланови њиховог друштва на суптилан начин врше притисак на њих и они, уколико желе да буду прихваћени, морају да се повинују том друштву и да се понашају у складу са њиховим ставовима. Ипак, али ређе, постоје особе које прихватају другу поткултуру и друже се са њеним припадницима. Такви се људи најчешће једни са другима доста слажу и добро се разумеју иако имају различите ставове и стил, а имиџ им се у потпуности разликује. Тако  нпр. рокери могу да се друже са припадницима других поткултура и да се сјајно слажу, наравно, неписано правило у таковом друштву је да постоји узајамно поштовање међу њима. Веома је битно да се разумеју око тога да нису сви исти и да свако има право да одабере како ће се владати, шта ће носити и коју музику слушати. Наравно, постоје и они који једноставно не воле друге поткултуре и то шта оне представљају и они отворено или прикривено изражавају своју нетрпељивост према њима.

Наравно, не воли свако ни турбо-фолк. Дошло је до формирања одређених група људи који на више начина изражавају своји нетрпељивост према овој поткултури. Они припаднике ове културе не подносе и имају негативно мишљење о „новокомпонованој музици“ како се турбо-фолк још назива. Отворено се исказује мишљење било да се особе налазе у мањем или већем друштву, и, без обзира на реакције људи око њих, они осећају потребу да укажу на ствари које их нервирају у вези те поткултуре. Поједини припадници поткултуре се не вређају толико кад чују нечије негативно мишљење, чак га прихвате и са осмехом на лицу. Мада се дешавају ретки случајеви кад некима негативни коментари засметају. Такође су и критике веома различите, неко критикује имиџ, неко понашање, али већина саму музику. Већина критика и не допире до младих јер су развили такав став да их туђе мишљење не интересује и да ће наставити по своме без обзира на то шта каже околина. Овакав став их и охрабрује, а самим тим боље подносе туђе критике и боље се владају у друштву у ком многи желе да наметну њима своје ставове и мишљење. Неки млади нису ни привржени толико поткултури, па самим тим ни критике немају никаквог утицаја на њих. Њима је апсолутно свеједно шта други мисле, јер ни они сами немају дефинисан став о поткултури. Различито виђење поткултуре имају људи на различитим местима. Људи из руралних средина више воле турбо-фолк зато што немају могућности да се сусретну са другим поткултурама. Ретки су случајеви да неко припада другој поткултури. Људи из градова имају много могућности око тога на које место изаћи и уз коју музику уживати, па је њихов одбир турбо- фолка искључиво њихова жеља.

ДОБРОДОШЛИ У НАШ СВЕТ

 Веома је лако допрети до турбо-фолк поткултуре и исто тако лако постати њен члан. Чланови углавном не интересују много остали припадници поткултуре, и имају разумевања за њихове преласке из једне у другу поткултуру.

Код других поткултура, попут рока, чланови не воле нове придошлице који су припадали некој њима мрској поткултури, па таква особа може наићи на ниподаштавање или негодовање од стране других, или пак чланови могу бити равнодушни према њима. Такође, могу да их игноришу и да им се не обраћају, што особе може погодити. Када појединац гради свој друштвени идентитет, веома битно за њега је којој поткултури припада и како други прихватају ту поткултуру којој он припада, јер њихово неприхватање може утицати на изградњу његовог идентитета.

У последње време дошло је до процвата новокомпоноване музике коју обожава данашња омладина и са њом је њима провод комплетан. Постао је заступљен нови тренд, људи који не желе да у превозу или другим местима, слушају такву музику, могу се срести са слушалицама у ушима где на свом уређају слушају музику која њима одговара и на тај начин негују своју поткултуру и свој став. Дошло је и до појаве телевизијских канала на којима се 24/7 приказују турбо-фолк извођачи и емисије сличног карактера. Постоје младе особе које по читав дан проведу гледајући такав програм, што може врло негативно да утиче на њихов живот и здравље. Свакако је лепо пратити дешавања у поткултури којој припадаш, али данашњи млади понекад забораве да није све од великог значаја и да не треба свему придавати толику пажњу. Једно време је било веома актуелно пратити стајлинг фолк певачица и опонашање истог, како је прошао одређен период, утицај је смањен, али има још особа који исти стајлинг опонашају и то изазива разне реакције противника поткултуре. Фолк извођачи имају свој имиџ који углавном подразумева хаљине различитих кројева и дезена(у свим бојама), исто тако и са шљокицама, такође подразумева и високе потпетице или чизме са високом штиклом, бундице, као и мноштво накита свакојаких облика и материјала. Неизоставан део је шминка, углавном наглашена. Такође, веома битан део сваке комбинације јесте и фризура, која мора да буде у складу са комбинацијом и да буде идеална. О томе посебно воде рачуна данашње младе даме, јер фризура им је веома битна. Веома је модерна и пеглана коса (тј.исправљена пресом за косу) и девојке не излазе из куће уколико нису сређене „у фулу“ како се данас каже. Данас је постало нормално сусрести девојке које на себи имају све детаље из претходно описаног имиџа. То су углавном особе које припадају турбо-фолку као поткултури и веома воле музику поменуте поткултуре.

Усред великог помодарства и утицаја разних стилова и праваца, губе се тзв. праве вредности које неке поткултуре поседују. Односно, оне губе своју посебност и у њих се уносе одређене измене које на припаднике умоногоме утичу. Тако и саме младе особе губе своју јединственост у погледу стила везаног за поткултуру и усвајају неке новине карактеристичне за друге поткултуре које немају велику повезаност са њиховом поткултуром. Тако се они полако удаљавају од свог стила и прикључују неком другом и након неког времена у потпуности се везују за другу поткултуру. Приликом таквих дешавања млади мењају и свој имиџ, понашање и, не тако ретко, свој начин живота, чиме постају сасвим другачији. Такве промене доводе до тога да те особе противурече саме себи, тј. пређу из једне поткултуре у другу по свему другачију, иако су раније били против ње и њених припадника. Такве преласке из једне поткултуре у другу одређени припадници веома осуђују и износе своју нетрпељивост. Са сваким новим преласком млади мењају, пре свега, себе и свој стил, али неки и свој дотадашњи начин живота, па је зато значај таквих одлука велики. Тиме што одлучују да промене свој стил, поједине младе особе указују на то да желе и себе на неки начин да промене и то углавном набоље. 

Закључујемо да је однос младих према поткултурама веома различит и да зависи од много тога. Млади приступају поткултури онда када су сигурни да то желе и потпуно свесно. Приступају и несвесно, како би угодили другима и били прихваћенији. Неки се за поткултуру одлучују зато што је доминантна. Млади ће неку поткултуру прихватити и чак и заволети. Постоје и млади који ће показати своје противљење некој поткултури. Ипак, свако од њих има свој укус и од њега и зависи којој ће се поткултури окренути.

____________________________________________________________

 Аутор рада је Љубинка Ангелов, ученица одељења IIIe11; Економска школа у Дољевцу

Свети Владика Николај Велимировић, машиновођи Стамену И. који се жали на досаду свога посла

Жалиш се, да ти је досадио твој посао. Сви други послови чине ти се бољи. Па си смућен и тужан што не можеш да нађеш неко боље занимање. Дуго сам размишљао пре него сам узео перо да то одговорим. Мислима сам се уживљавао у твој положај и у твој посао. Замишљао сам себе на твоме месту, у машини, у тутњу и хуци. Сав гарав и знојав ја сам бодро гледао напред. Иза мојих леђа цео један мали народ: старци, родитељи, деца, кнежеви, дипломати, чиновници, сељаци, радници, надничари. Сви срођени силом околности, и сви стављени у зависност од мене. Разговарају међу собом, или са својим мислима. Свак управља своје мисли и чежње ка последњој станици, камо је кренуо. Но да ли ће стићи до своје станице зависи од мене, а ја само од Бога. Они и не слуте колико од мене зависе. О мени и не мисле; и не познају ме. И баш то мени чини радост. Кад смо хтели кренути из прве станице, нико није дошао да ме види и упозна. Нико се није запитао: да ли овај човек није луд, или слеп, или пијан? Гле, ми сви поверавамо животе своје њему! Он је најважнији човек у овом галопирајућег граду, чији становници ми постајемо за неко време. Нико на такву мисао није дошао; и мене баш то неисказано радује. Радује ме то што је толики народ поверио животе своје мени без испитивања; мени, сакривеноме у машини, невидљивоме, непознатоме. И у трепету од радости станем славити Бога:

- О Боже велики и дивни! Слава Теби и хвала, што си ми дао живот и разум и овако важан посао! Дао си ми посао, који веома личи на Твој посао, Боже. Јер и Ти, Господе мој, као сакривен, невидљив и непознат, управљаш једном машином Духом Својим Светим. Твоја је машина огромна; Твоји су путници безбројни. Ти си машиновођ васцелога света. Многи, многи путници не мисле о Теби, не испитују тајну бића Твога, него с поверењем улазе у Твоја кола, и возе се, возе. И то мора да Тебе радује, неисказано радује. Ти знаш, где ћеш дати одмор Твојим путницима, где их нахранити, и где кога скинути с воза. Они истина слабо шта знају о почетној и крајњој станици Твога пречуднога воза, али с поверењем улазе, с поверењем се возе, с поверењем излазе - с поверењем у Тебе скривеног, невидљивог, непознатог. Хиљаде и хиљаде пута ја Те славим и хвалим, и клањам Ти се, свевидећи и свемоћни Створитељу мој и Машиновођо мој. У тебе јединога се уздам у свима опасностима, пред којима лебди овај мој воз. Ти ћеш ми помоћи, да га доведем до крајње станице са свима путницима на број.

Пријатељу мој млади, какав бољи посао ти желиш? Зар има бољега посла од твога? Апостол Петар ловио је рибу, а Павле плео асуре. Помисли како је велики и важан твој посао према њиховоме. Па се поклони Провиђењу, које ти је поверило баш тај посао.

Од Бога ти здравље и благослов.

Васкрсење Христово

Васкрсење Христово је највећи догађај у историји. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија.

Оснивачи свих других религија су смртници, док је Глава Цркве васкрсли Христос. Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање људског рода, живљење есхатолошке реалности. Када говоримо о Васкрсењу, ми га не одвајамо од Крста, будући да су и Крст и Васкрсење два пола искуства ослобађања, као што се и молимо у Цркви: „Крстом Твојим радост (дође) целом свету, свагда благосиљајући Господа, Васкрсењу Твоме певамо“ или пак „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје свето прослављамо“.

Апостол Павле јасно проповеда: Ако Христос није устао, узалуд вера наша (1. Кор. 15, 17). Вера своју истинитост и силу дугује светлом догађају Васкрсења Христовог. Без њега су хришћани јаднији од свију људи (1. Кор. 15, 19).

СИЛАЗАК У АД

Црква Христово Васкрсење празнује од тренутка Његовог силаска у ад (пакао, јевр. шеол, прим. прев.), где је од власти смрти и ђавола ослободио душе старозаветних праведника. Ево на који начин то празнује наша Црква. Из богослужбених текстова јасно је да празновање Васкрсења почиње од Великог петка, као што видимо из последовања јутрења на Велику суботу, када се износи плаштаница. Исто тако, и беседе Светих Отаца на Велики петак заправо говоре о васкрсењу и победи.

То се испољава и у свештеној иконографији Васкрсења.
Црква је одредила да се за истинску икону Васкрсења Христовог сматра изображење Његовог силаска у ад. Наравно, постоје и иконе Васкрсења које изображавају Христово јављање мироносицама и ученицима, али је икона Васкрсења превасходно изображење уништења смрти. Оно се догодило Христовом силаском у ад, када је Његова душа, заједно с Његовим божанством (тј. с Његовом божанском природом), сишла у ад да би ослободила душе старозаветних праведника који су га ишчекивали као Избавитеља.

Изображење Васкрсења Христовим силаском у ад има многе и озбиљне богословске разлоге. Као прво, зато што нико није видео Христа у часу када је устао, кад је изашао из гроба „запечаћеног каменом“. Земљотрес и силазак анђела који је одвалио плочу са гроба догодили су се да би се жене-мироносице увериле да је Христос васкрсао. Као друго, зато што је Христова душа, сједињена с Његовом божанством, сишла у ад и уништила власт смрти и ђавола, будући да је Он Својом сопственом смрћу победио смрт. Из православног предања јасно се види да је Христовом смрћу потпуно поражена смрт. Услед тога, у Цркви певамо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи...“ Његова тријумфална победа над смрћу догодила се свакако у оном часу када је Христова душа, сједињена с божанством (божанском природом), уништила смрт. Као треће, Христос је Својим силаском у ад од смрти ослободио Адама и Еву. Дакле, пошто је посредством Адама дошло до пада васцелог људског рода и пошто је он наш родоначалник, тако и посредством Адамовог васкрсења окушамо плодове васкрсења и спасења. Због јединства човечије природе, оно што се догодило праоцу, догодило се и васцелој човечијој природи.

Из тих разлога се карактеристичном иконом Васкрсења Христовог сматра Његов силазак у ад, јер је суштина празника Васкрсења умртвљавање смрти и свргавање ђавола: Умртвљење смрти и адово укидање празнујемо, певамо у Цркви. Рушење ада и умртвљавање смрти јесу најдубљи смисао празника Васкрсења.

У Светом Писму изображњење ада се користи символично, да би означило власт смрти и ђавола. У том смислу су каракретистичне речи апостола Павла: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу смрт сатре, онога који има моћ смрти, ђавола, и да избави оне који од страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање (Јевр. 2, 14-15). Моћ (сила) смрти се, дакле, изједначује са влашћу ђавола.

ХРИСТОС ПОБЕЂУЈЕ СМРТ

Из тог разлога, у православном предању пакао није једноставно неко место, него господарење смрти и ђавола. За душе оних људи који се налазе у власти ђавола и смрти кажемо да се налазе у аду, односно паклу. Управо би у том смислу требало да разматрамо учење Цркве о Христовом силаску у ад, када је Христос прихватио да умре и тако ступио у власт смрти, а онда силом Свог божажанства победио смрт, учинио је потпуно немоћном и лишеном силе, дајући Својом сопственом силом и влашћу сваком човеку могућност да избегне господарење, власт и силу смрти и ђавола.

О Христовом силаску у ад налазимо сведочење у Саборној посланици апостола Петра, у којој се каже: Зато и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом, а оживевши духом, којим и сиђе да проповеда духовима у тамници (1. Петр. 3, 18-19).                         

У црквеном предању, много је речено о Христовом силаску у ад, и то у смислу да је Он ступио у власт и царство смрти. Постоје значајни тропари који се певају на вечерњој на Пасху (Васкрс), а који почињу реченицом „данас јецајима вапи“. У њима се каже да је ад (пакао) представљен како јеца, а онда, између осталог, говоре и о томе да је Он поништио његову власт, јер је Христос ослободио оне над којима је пакао вековима имао власт. Карактеристичне су речи: Развеја се сила моја, Пастир се распео и Адама васкрсао.., испразни гроб Распети и не надјача сила смрти.

За ово место веома је значајно и Поучно слово св. Јована Златоустог, које читамо после васкршње литургије. Поред осталог, овде је речено да се ад (пакао), кад је сусрео Христа, огорчио и  поништио, да је био унижен, умртвљен и свргнут... У наставку је речено да је ад, са Христовом смрћу на крсту, примио смртно тело, а нашао се пред Божанством, примио земљу-прах а сусрео небо, да је примио оно што је видео, тј. људско тело, људску природу, а био побеђен од Онога Којега није видео, односно од Божанства.

Учење Цркве о Христовом силаску у ад описао је и свети Јован Дамаскин у једном тропару пасхалног канона. Навешћу га у целини, будући да је он свима познат: „Сишао си у преисподњу и поништио резе вечне што су држале свезане, Христе, и тродневно, као Јона из кита, из гроба васкрсао“.

Свети Епифаније, епископ кипарски, у омилији на Васкрсење даје чудесан опис Христовог силаска у ад и свега онога што се тамо догодило, тумачећи у вези с тим Давидов псалам (Пс. 23, ст. 7-10). 
Сликовито се изражавајући, он каже да је Христос у ад сишао „богодолично, борбено, самовласно, у пратњи не само дванаест легиона, него небројеног мноштва и хиљада анђела“. Пре него што је Христос стигао у сеновите тамнице ада, ту је ступио архистратиг Гаврило да би благовестио о доласку Христовом, јер је управо он о томе благовестио и Пресветој Богородици. Он каже: Подигните врата, кнежеви ваши. У наставку се оглашава арханђео Михаило: Подигните се, врата вечна. Све анђелске силе су ускликнуле: Срушите се, ланци нераскидиви... Уплашите се, тирани безакони. Појавио се Христос и изазвао велики страх, пометњу и ужас. Када су кнежеви ада снажно повикали: Ко је тај Цар славе, све силе небеске су им ускликнуле: Господ моћан и силан, Господ силан у боју, Он је тај Цар славе (Пс. 23, 7-10).

У наставку, свети Епифаније описује задивљујућу Адамову беседу са Христом. Адам је зачуо кораке Христа Који долази, исто као што их је чуо и у рају, после преступа и непослушности. Тада је осетио зебњу и страх, а сада радост и ликовање. Покајани Адам је ускликнуо, обраћајући се свим душама: „Господ мој са свима“, а Господ му је на то одговорио: „И са духом твојим!“ Затим га је узео за руку и васкрсао, обзнањујући шта је учинио за његово спасење и за спасење васцелог људског рода.

Из свега што је речено, јасно се показује циљ због којега је Христос сишао у ад. У реалности, Он је ступио тамо где је владао ђаво, да би га погубио... Христос је овде свезао ђавола, тако да овај нема више никакву власт над људима... Међутим, Господ је сишао у ад и зато да би све испунио светлошћу Свог божанства. Апостол Павле износи ово учење, говорећи: А оно „узиђе“, шта је, осим да прво и сиђе у најдоња места земље? Онај Који сиђе исти је Онај Који и узиђе више свију небеса да испуни све (Еф. 4, 9-10). Према томе, Христов силазак у најдоња места земље догодио се зато да би се све испунило Његовом светлошћу и да би реално била свргнута сила смрти. Уистину, требало би разликовати оно што је енергија Божија која све испуњава и обоготворујућа енергија Божија којој су причасни само обожени. Свети Григорије Богослов каже да је оне што се Богу клањају требало пронаћи не само горе (тј. на небесима), него и доле, како би се све испунило и напунило славом Божијом. У тој перспективи написани су и тропари наше Цркве: Да би се све испунило славом Твојом, сишао си у преисподњу земље. И свети Јован Дамаскин свечано пева: „Сада се све преиспуни светлошћу, и небо, и земља, и преисподња. Нека свака твар слави Васкрсење Христово које се у њој утврди“.

Најзад, Христос је сишао у ад да би се и тамо поновило и извршило све оно што се догодило на земљи. Као што је на земљи проповедао о миру, као што је грешнима отпуштао грехе, давао светлост оку слепога и постао узрок спасења свима верујућима и узрок суда над неверјем свих неверујућих, требало је да се то исто догоди и у аду, где су се налазиле душе умрлих, како би васцела људска природа и васцело човечанство зачуло спасоносну вест Христову. Као што је онима који обитавају на земљи изашло Сунце правде, тако је требало да и оне, који су обитавали у тами и у сени смртној обасја светлост Божија (св. Јован Дамаскин)... Наравно, Христовим силаском у ад нису се спасли сви који су се тамо налазили, него само праведници који су, у различитим степенима, достигли обожење. Свети Епифаније каже да се нису спасли сви који су тамо били, него само верујући. То би требало протумачити тако да су Христа препознали они који су током читавог свог живота били у заједници са бестелесним Логосом. 

Из других места Светог Писма и из светоотачког предања знамо да су просветљење и обожење постојали још у Старом Завету, али за оне који су се удостојили да „виде“ бестелесног Логоса и да достигну обожење, с том разликом што тада још није била укинута смрт, због чега су и они силазили у ад. Христос је Својим силаском у ад разрушио власт смрти и сви они, који су имали заједницу с Њим и који су поверовали да је Он силан и моћан, да је Он Спаситељ људи, били су ослобођени.

Једном је Христос у параболи говорио о Свом тродевном васкрсењу, онда кад је рекао: Срушите овај храм и Ја ћу га за три дана подигнути. Јудејци су мислили да говори о Соломоновом храму, за који је било потребно четрдесет шест година да би га изградили. Међутим, Он говораше о храму тела Својега. Чак су и његови ученици ово разумели тек после Његовог васкрсења (в. Јн. 2, 19-22).

У другим случајевима, Христос је јасно говорио о свом тродневном васкрсењу: И поче их учити да Син Човечији треба много да пострада, и да ће Га одбацити старешине, и првосвештеници, и књижевници, и да ће Га убити, и да ће после три дана васкрснути (Мк. 8, 31). Ово учење се толико раширило да су они, који су присуствовали крсној жртви на Голготи, са хулом говорили: Ти Који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси Сам Себе (Мт. 27, 40). Исто тако, архијереји и фарисеји су затражили од Пилата да запечати гроб, јер су се сетили да је Христос за живота говорио: После три дана устаћу (Мт. 27, 63).

Ми кажемо да је Христос после три дана устао из гроба. Наравно, када говоримо о Васкрсењу, ми не кажемо да је умрло божанство (божанска природа), него да се душа, која се одвојила од тела али се није оделила од божанства, опет вратила у тело, и Он је на тај начин васкрсао из гроба.

Христос је васкрсао у јутарњим часовима недеље. Није нам познато тачно време Васкрсења, јер Га нико у том часу није видео, али оно се потврдило кад су жене-мироносице дошле до гроба да би Христово тело помазале миомирисима. Према томе, недеља је, као први дан седмице, истовремено и дан Васкрсења Христовог. Ако је Христос у суботу победио власт смрти, онда је у недељу све уверио да је васкрсао и да је Он победник смрти и ђавола.   

Веома је значајно да су васкрслог Христа најпре виделе жене-мироносице. Апостоли су били престрашени оним што се догађало и били су затворени у горњој соби (у Јерусалиму), док су жене, и пре него што се сасвим разданило, с љубављу, топлином и одважношћу пошле на гроб да миомирисима помажу Христово тело. Нису се уплашиле ни помрчине, ни пустоши и ненастањености тог места, ни војника. То значи да су човеку, да би се удостојио да види васкрслог Христа, потребни и љубав и одважност.    

Васкрсење Христово не би требало да прослављамо као неки историјски или друштвени догађај, него као догађај онтолошки, а што означава да треба да постанемо причасници благодати Васкрсења. Као подвижничка борба, пост који током Четрдесетнице претходи овом празнику има за свој циљ што потпуније учешће у тајни Васкрсења: сви Свети Оци уче да је за достизање овог циља неопходно очишћење како телесних, тако и душевних чула.

Циљ човековог духовног живота јесте да се сједини са васкрслим Христом, да Га созерцава у дубинама свога срца. Христос васкрсава у срцу, умртвљавајући острашћене помисли које се овде налазе под утицајем ђавола и побеђујући страсне слике и насртаје греха, као што је некад надвладао печате гроба (св. Максим Исповедник). Према томе, овде се не ради о неком спољашњем, обичном празновању, него о празновању унутрашњем и онтолошком. Са тог становишта, св. Григорије Богослов нам саветује да не празнујемо разметљиво и световно, него на божански начин и надсветовно.

Причасност тајни Васкрсења представља опит обожења. Онај, који је посвећен у непојмљиву силу Васкрсења, из искуства зна с којим је циљем Христос створио свет (св. Максим Исповедник). И заиста, човек је створен зато да би достигао обожење и да би се свет („космос“) освештао посредством човека. Према томе, онај који је себе посветио овој неизрецивој сили тајне Васкрсења, достиже обожење и испуњава циљ свог постојања, он задобија највеће познање.

Велика Субота

ВЕЛИКА СУБОТА (грч: Μεγάλο Σάββατο), посвећена је успони на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице.

То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан Есхатона, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

 Јутарње богослужење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије – стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. 

Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво о васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом Св. Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама.

Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест о Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.