Теологија православне уметности

Хришћанска уметност је саставни део хришћанске вере. Само хришћанство је препуно символа, слика које поред историјске реалности указују на есхатон, тј. на Царство Божије, које ће се догодити у будућности. Сама Литургија, као израз постојања Цркве, препуна је символа и икона. У свим светим тајнама, а посебно у Литургији, употребљавају се многе слике и символи.

Целокупна хришћанска уметност чува реалност историјског живљења, постојања, али га у исто време преображава, посматрајући живот из перспективе вечног живота, тј. Царства Божијег. 

Миронов Дискоболос; најбољи пример
жеље уметника да прикаже људско тело

Античка уметност жели да укаже на истину света и пре свега човека као на идеју.

Сходно веровању људи да је материјални свет сам по себи лажан и пролазан, односно хаотичан, док је свет идеја вечан, истинит, истина света није у њему, већ изван њега, у свету идеја. Скулптуре су божански лепе, али оне не указују ни на какву историјску реалност, већ пре свега на идеју човека и лепоте. Уметност по себи, тј. сама скулптура, сам човек представљен скулптуром, није битан по себи, већ он служи као средство да се укаже на идеју човека и лепоту као хармоничност, које су истина. (Отуда се често и данас под уметношћу подразумева то да је она та која треба да укаже на неку идеју, на неку логосност и логичност која је изван ње саме.) На овај начин старогрчка скулпторска уметност занемарује историјску реалност постојања, и указује на идеје као истину.

Ренесансна уметност израсла је из старогрчке уметности, за разлику од ње показује пре свега историјску реалност постојања, поистовећујући истину постојања с њом. Ренесансни уметници савршено показују природу у њеном историјском изразу, али као да се она на томе и завршава. Не постоје елементи који би истовремено указивали и на историјску реалност природе и на њено стање у будућем Царству Божијем, када ће се она преобразити, а не и изгубити, односно када ће природа превазићи смрт и детерминисаност постојања и бити апсолутно слободна, а не да нестане и да се изгуби. Зато се ренесансна уметност може окарактерисати као натуралистичка, као природна.

Петер Паул Рубенс, Пад Адама и Еве;
класичан пример уметности ренесансе

Едвард Мунк, Крик, класичан пример
експресионистичког правца
савремене уметности

 Савремена уметност поред тога што користи многе елементе из горе наведених уметничких праваца и њихове карактеристике, има и неке додатне карактеристике. Најважније су следеће: чежња уметника за слободом, како својом стваралачком, тако и за слободом бића које представља; присутност нихилизма, тј. тежња да се биће поништи, а што је плод схватања слободе као негације другог и свега што је друго у односу на нас, па и саме себе ради постизања апсолутне слободе. Савремена уметност показује да човек и као уметник тежи да буде апсолутно слободан, али ту своју слободу изражава као анархију и као тежњу да уништи све што постоји да би створио нешто оригинално. Ова врста уметности свакако извире из вере савременог човека у то шта је слобода, односно постојање.

За разлику од њих, православна уметност чува историјску реалност представљеног бића; икона није средство које указује на идеју, на истину, која се налази изван његове историјске реалности, иако не поистовећује његову истину постојања с њом; истина историјског се налази у његовом јединству са Богом које је такође историјски догађај, али будућег века, у чијем јединству биће превазилази смрт и историјску детерминисаност постојања и постаје апсолутно слободно; слобода уметника и слобода представљених бића изражава се као заједница с другим, пре свега с Богом као другим и потчињавање своје слободе вољи другог; на овај начин се слобода поистовећује с бићем, престаје, дакле, да буде проста етичка категорија или, пак, она која негира биће, тј. постојање и прелази у нихилизам, већ се поистовећује с постојањем, које је плод слободне заједнице с Богом, односно с другом личношћу.

Свети пророк Илија, фреска у манстиру Грачаница

Због потребе наглашавања ових елемената у уметности, православни уметници су се највероватније због тога пре определили за иконографију, следећи фајумске портрете, а не за скулптуру, иако је ова друга њима била ближа, и географски, и културолошки. Јер, већина првих хришћана били су Јелини по образовању и култури. Зато што је иконографија пружала више могућности да се путем светлости изразе управо ови елементи који су карактеристични за њу и зато њих обавезно срећемо на православној иконографији свих епоха, са мање или више пројављених успеха.

У почетку Црква није употребљавала иконе, у смислу слика на дрвету или на зиду, нити пак резане ликове и кипове за преношење своје вере у будуће Царство из простог разлога што је прва црквена општина, тј. заједница била састављена од јевреја којима је то било забрањено Старозаветним заповестима. Развојем богословља, и то посебно богословља о Христу као Сину Божијем који је постао човек, употреба овакве врсте икона постала је сасвим нормална, иако је кроз историју било и оних који су то оспоравали и забрањивали употребу сликарске уметности у Цркви. 

Они су то правдали тиме да Бога не можемо изображавати на иконама зато што је он невидљив, неограничен, несазнајан, нематеријалан итд. Хришћанска уметност и њена употреба у Цркви је на основу одлука 7. Васељенског Сабора одржаног у Никеји 787. године дозвољена управо због тога што је утемељена на истинском оваплоћењу Сина Божијег. У Сину Божијем који је постао човек, Христос Бог је постао видљив, сазнајан и доступан нама. На том уласку Бога у историју управо се темељи и наше спасење, односно наше вечно постојање. Тачније, хришћанска уметност је дозвољена у Цркви, јер њен циљ јесте да покаже да је целокупна икономија спасења у Христу истинита, да је Христово оваплоћење као Бога, страдање и васкрсење истинито, да се догодило у телу. 

Христос Пантократор (=Сведржитељ),
фреска из манастира Дионисијат, Света Гора

То се односи и на сликарство, односно на иконописање. Сабор је одлучио да се свете иконе Христове, Богородице, апостола, анђела и свих светих поштују и да се целивају, али то не значи клањање материји, тј. то није идолопоклонство како су то тврдили противници иконопоштовања, него значи клањање прототипу који је на иконама изображен. По речима сабора: “Част указана икони ка прототипу се уздиже”. Другим речима, онај који указује част икони ту част указује ипостаси, личности, која је на икони изображена. А та личност, тј. ипостас је ипостас Сина Божијег. Међутим, ипостас, односно личност, не постоји без природе и зато је неопходно да би се пројавила личност, да постоји и природа. То се пре свега односи на Господа Исуса Христа који се као личност оваплотио, а не и његова Божанска природа и ако би требало да му се клањамо као Богу, то не можемо другачије него да га поштујемо у телу, тј. кроз материју, тачније у људском облику. Исти је случај и са поштовањем и клањањем светитељима. Ми у њима поштујемо Христа и клањамо се Сину Божијем, Христу, као личности с којом су они неразлучно и несливено сједињени Духом Светим.

Зато и каже црквена песма “диван је Бог у светима својим”. Дакле, у светима се показује сам Бог. Начелно, хришћанска уметност се од самих својих почетака труди, колико је то могуће у ограничености материјалом, тј. ограничености природним законима материјала који користи, да прикаже свет и човека из перспективе будућег Царства Божијег. Хришћанска уметност је плод вере у долазак Царства Божијег, као новог начина постојања људи и природе у заједници с Богом у Христу. Другим речима, хришћанска уметност не приказује свет и човека онаквим какви они јесу сада у историјској реалности, већ онаквим какви ће се јавити, какви ће постати у последњем дану историје, када ће смрт потпуно бити уништена кроз сједињење свих са Христом и у Христу и зато је то иконична уметност, јер користи природу која је још увек под влашћу природних закона и смрти. 

Делујући из ове перспективе, хришћански уметник жели да бића која приказује ослободи закона природе који их на крају воде у смрт и да их поставе у једно ново стање постојања, стање онтолошке слободе коју им даје Христова личност у коју су уипостазирани. У томе се огледа пре свега и слобода хришћанског уметника у односу на своје дело. Хришћански уметник не копира свет и његове односе који су засновани на природним законима нужности, већ тај свет поставља у нове односе слободе с Богом и ближњим у Христу. 

С друге стране, ти нови односи, односи слободе у хришћанској уметности нису апстрактни, не воде у нихилизам и поништење постојећих бића од стране уметника да би се остварила слобода уметника кроз стварање нечег новог, већ постојећа бића постављају у откривене односе будућег Царства Божијег возглављеног Христом. Будући да је то Царство будући век у коме бића налазе своје вечно постојање сједињена с Христом, онда се слобода уметника према свету који приказује изражава као љубав према њему. Јер, то значи љубав према једном бићу, да желите да биће које волите постоји вечно. 

Истовремено, пошто ће будуће Царство Божије, тј. његово постојање за нас, за постојећа бића бити израз наше, односно њихове слободе, онда се и слобода бића која су приказана изражава као љубав према другом бићу, пре свега према Богу у Христу, односно као љубав приказаног бића према другим бићима у Христу. 

Другим речима, икона, као један од карактеристичних уметничких израза православне Цркве, приказује личност, ипостас онога кога слика, јер личност је однос слободе љубави с Богом у Христу. Поштовање иконе управо значи поштовање, тачније ступање у тај исти однос који има најпре Христос са Богом Оцем, а затим и сви свети који су усиновљени Богу у Христу.

Хришћанска уметност је литургијска, извире из Литургије, приказује свет онаквим каквим се он појављује у Литургији као икони будућег Царства Божијег. Хришћанска уметност је иконијска, зато што приказује само однос, тачније личност, у коме ће бића бити у будућем Царству, док је природа која је носилац тих нових односа још увек под влашћу смрти. Но, природа ће се ослободити смрти, не мењајући се по природи, управо захваљујући тим новим односима у Христу, што је показало и Христово васкрсење.

Иконостас у Православној Цркви

Створена, људска природа у Васкрслом Христу, остала је то што јесте, створена, али је ослобођена закона који су је ограничавали и водили у смрт. Христос је васкрсао и више не умире. Христос је по природи био видљив и опипљив, али је у исто време пролазио кроз затворена врата и био на више места у истом времену. То се догодило управо због тога што личност Христова одређује начин постојања природе, а личност је однос, заједница слободе, љубави с Богом Оцем. Нови односи људи, односно светитеља с Богом у Христу преображавају и њихову природу. Зато се светитељи сликају без телесних мана иако су их можда у историјском трајању имали. Слично је и са осталом природом. И она се у склопу личних односа Христа и његових светих с Богом, посредством Светог Духа, преображава на тај начин што се и она ослобађа закона нужности, трулежности и смрти, не престајући да буде створена природа.