Чекајући Николу

Никола, Мирков старији брат, прошле године је позван у војску и отишао  је у рат. Пре неколико дана рат се завршио. Сада сви у породици жељно очекују да се Никола врати. Пре месец и више дана Никола је, међутим, престао да се јавља, па нико у породици не зна шта је с њим. Но, упркос томе, мајка свако вече размешта Николин кревет да би одмах када дође, могао да легне, јер ће, како каже, свакако бити уморан од пута.

Постављајући сто за јело Николина сестра Милица ставља тањир и за њега. Каже мами: - Мама, бата мора најпре нешто да једе, па тек онда да се одмара, јер је сигурно гладан. Тамо, у рату, не једе се ни довољно, ни редовно.

Николин отац стално ослушкује и очекује неће ли Никола наићи и да не би, када дође, наишао на затворену капију, често излази у двориште да га дочека.

- Да је, не дај Боже, погинуо - мисли док је сам - то би нам одавно јавили из команде.

Мирко, који је у истој соби с братом, пре него што заспи, поред Николиног размештеног кревета, дуго у мислима разговара с њим о свему што је брат у рату преживео. Док седи за трпезом поред места где би Никола требало да седи, чини му се да је он ту и стално завирује у његов тањир с намером да види да ли је и он појео свој део. И све му је исто као да је Никола ту, иако га физички нема.

Како су дани пролазили, а Никола није долазио, Мирко је почео да размишља о томе да је Никола присутан у породици иако је физички одсутан.  Приметио је да му се Никола губио из вида кад год је почињао да се бави нечим другим и да се за то друго везује. У тим тренуцима све је лепо и јасно  примећивао око себе, само Николу није. Питао се, како је то могуће? И нашао је одговор: неко може бити присутан ту поред вас, иако је физички одсутан, само ако га од свега највише волите.

На крају је ово почео да упоређује с Христовим присуством на Литургији. Јер, то му је увек била загонетка: како сви тамо разговарају с Христом и с Богом Оцем, а они нису физички присутни.

- Да - мислио је - на Литургији све указује на то да је Христос тамо присутан, иако је физички одсутан. Зато што они који су сабрани на Литургији, сабрали су се ту зато што изнад свега воле Христа. На основу свега онога што се у Цркви на Литургији догађа, добија се утисак да су Бог Отац и Син, Христос тамо присутни, иако су физички одсутни.

И они су заиста тамо Духом Светим присутни као личности преко учесника у Литургији који су лично везани за Христа: епископа, свештеника, ђакона и народ Божији. Зато што су се сви учесници Литургије сабрали ту из љубави  према Богу Оцу и Сину показујући то и посебним односом и радњама које чине у Литургији.

Литургија је сабрање свих верника једнога града или једнога села на једном истом месту, у исто време око једног епископа или, ако нема епископа, око свештеника.

Почињући Литургију, предвођени епископом као Христом, улазимо у

Царство Божије. У том царству влада љубав међу људима и љубав свих према Богу Оцу. У Литургију, као у Царство Божије, уносимо и природу. Зато што је и природа створена да постоји вечно. Литургија је икона будућег Царства Божијег и зато је она истовремено и молба Богу Оцу да дође Његово Царство и на Земљи као што је на небу.

Када Христос поново дође на Земљу, тада ће се око њега сабрати сви народи и сва природа и настаће Царство Божије коме неће бити краја. Сваке недеље кад служимо Литургију, сећамо се обећања Божијег и Његовог Царства.

(Епископ пожаревачко- браничевски др Игнатије Мидић, Уџбеник Верске наставе за II разред основне школе)

Брод Црква

       Волгом од 2004. године поново плови прави брод- црква, посвећена светом кнезу Владимиру, просветитељу Русије. Некадашњи десантни брод „Олекма“ претворен је у прави храм у препознатљивом руском стилу.

        Сваке године ова пловећа Црква дуж највеће европске реке обилази насеља у којима нема Православних богомоља.

Брод плови на маршути Волгоград- Санкт Петерсбург. На броду се служи света Литургија, обављају крштења и венчања. Ова необична Црква има и две велике светиње- део моштију двојице руских светитеља, Фјорода Ушакова и Александа Невског.

Идеју да подигне Цркву на броду добио је Владимир Карецки, председник јахт клуба „Једро“ из Волгограда. За време страшне олује 1996. године, налазио се на броду „Владимир Висоцки“ који је једва одолевао снажним ударима таласа. Карецки је тада, како је испричао руским медијима, почео да се моли. У једном тренутку заветовао се да ће, ако не потону, у знак захвалности подићи пловећу Цркву.

Данас многи становници приобалног подручја реке Волге, који немају своју Цркву, могу да обаве црквене обреде.

Пре доласка комуниста на власт и рушења руске царевине, Волгом је на истој маршути пловио брод- црква, посвећена светом Николи.

Брод припада руској Православној Цркви.

Митрополит волгоградско- камљишински Герман, освештао је брод и служио на његовој првој пловидби дуж Волге.

Света Тајна Крштења на броду.

Господин Владимир Карецки.

Позлаћене црквене куполе које су постављене на брод.

Најзабаченија Црква на свету

Острво краља Џорџа: Црква је посвећена Светој Тројици и налази се на једном од најнегостољубивијих места на Земљи – на Антарктику – тачније, на острву краља Џорџа на Јужном полу.

Саграђена је 1990. године, потпуно од дрвета Сибирског бора и њен дизајн одражава традиционални руски стил. Њена унутрашњост може да прими до тридесет људи.

Због временских прилика на Антарктику које могу бити сурове, са јаким ветровима, снежним и кишним падавинама, дебла су повезана специјалним ланцима, док посебна постава изнутра штити цркву од кишнице.

Свештеник цркве каже: „Ова црква, самим својим постојањем на овом месту, говори пуно. За сваког верника, не само за Русе већ углавном за странце; постојање цркве у недођији недвосмислено показује присусво Бога на Антарктику или још боље, ја бих рекао – Бог је свуда“…

Интересантно је да су два руска пара венчана у Цркви Свете Тројице на Антарктику.

Православље у Кини

Кина је најмногољуднија земља на земљином шару. Њена култура је особена, древна и посебна. Осим спорадичних контаката са Европом у антици и средњем веку преко пута свиле, тек са великим географским открићима и колонијалним освајањима расте интерес белог човека за Далеки Исток, па тако и за Кину.

Од прве половине XVI века на кинеску обалу бацају око први мисионари – језуити који јачи утисак и уплив остављају у суседном Јапану. Православна проповед долази у Кину са северозапада, из руског Сибира и преко Татарије (Монголије). Руси који продиру у Сибир, средином XVII века доводе границе свога царства до древног Кинеског зида. Велики руски државни колос ослобођен ланаца татарског ропства, попут медведа почиње да се костреши према земљама на истоку од уралског планинског венца. Козаци, чувари граница православне царевине и њени проширитељи одиграће пресудну улогу у освајању богатих сибирских пространстава. Покретљиви војник, одан идеји самодржавља, васпитан је у идејном свету православне вере из које се надахњивао великом моралном снагом. Неки извори сведоче да је још у XIII веку било мањих група руских војника у јединицама гарде кинеског цара. То су добро знани „Елоси“ кинеских хроника.

ВЕРОИСПОВЕСТ КИНЕЗА

Кинези су припадници таоистичке, будистичке и религије конфучијанизма. У очима хришћана били су класични пагани. Тако их доживљавају сви путописци и званичници са европског тла. Па и један добро познати Србин дипломата, гроф Сава Владиславић, градио је каријеру на решавању „кинеског питања“. Један његов пратилац је свој опис далеке земље из 1740. године лаконски започео: „И тамо ва Кини, будући ва царствујушчем великом городе називајемом Пекин да има 17 милијуна душа, и има се у китајској империји самих гарнизона што све садрже 300 хиљада људи. Тамо вјера идолатри или идолопоклоници“. (Стари српски записи и натписи 2, бр. 2817). Православље се у Кини ширило захваљујући руским емигрантским таласима, не само након Револуције 1917. него и много пре. Историографија говори о руској Духовној православној мисији у Пекингу, која је у почетку била под јурисдикцијом сибирског епископа из Тобољска.

Козачки војсковођа Јермак Тимофејевич сматра се руским освајачем Сибира јер је прешао на другу страну Уралског масива 1582. године командујући одредом од 540 увежбаних козака и 300 пратилаца. Брзим маршем дошао је до престонице домородачког цара Кучума Искера кога је победио и тако руску власт проширио од Урала до реке Иртиш. Даље руско територијално ширење на исток Азије уписано је у историјске анале у саму средину XVII века (1649. годину) када је један други козачки вођа, Јеротеј Хабаров, са 70 људи кренуо од реке Лене и преко планинских масива доспео до реке Амур. Руски утицај на Амуру се коначно учврстио у 1651. години када је на месту пораженог кнеза Албазе дотични Хабаров устројио нови град коме је дао име Албазин. Овај град биће важна погранична тврђава и руско упориште према кинеској држави. Стари Албазин налазио се на месту између источносибирских градова Благовештенска и Хабаровска, последњи наравно носи име у част великог и храброг освајача.

Историчари су забележили да су они козаци који су избили у долину реке Амур, основали Албазин и друга насеља, најмање од свега имали на уму историјско значење продора у долину те велике далекоисточне реке. Они нису мислили на државничке разлоге, нити су били вођени идејом ширења граница империје. Превагу је односила неугасива жеђ за авантуризмом, трагање за новим пространствима (ловиштима и обрадивим земљиштем) и оно најглавније – могућност брзог и јевтиног преживљавања. То су све били покретачи козачке активности која им је донела славу, али и благодарност покољења која дођоше после њих. Козаци које су Кинези прозвали „Ло-Ча“ биће и једини мисионари православне вере у Китају. Након освајања даурске земље, у другој половини XVII века Руси шаљу неколико добро опремљених посланстава у Кину ради вођења преговора и уређења погранично-економских односа. Једно изасланство предводи 1658. године Иван Перфиљев, десет година доцније у Китај одлази Секула Абљин, а 1670. године једну делегацију је предводио Игњатије Милованов, свакако наше горе лист. Даље, 1675. одлази Спафирије, а 1685. године иду Бењуков и Фаворов...

Козачки градић Албазин није могао више да живи спокојно када се на њега устремио кинески цар Кан-Си, изданак манџурске династије. Дотични је био савременик Луја XIV и Петра Великог. Године 1682. наредио је поход на Албазин, градић који није саставио ни 40 година свога постојања, а који је био опасан тешким дрвеним палисадом и на чијем се челу налазио војвода Алексеј Толбузин. Уверени у своју бројност и у руско малодушје кинески цар је послао претеће писмо које је позивало на предају. Романтично-епска прича опсаде Абазина почиње кинеском претњом: „Дошли сте у моју земљу и изгоните моје људе. Од мојих трговаца и превозника отимате коже и товаре. Отели сте Гантимура са друговима. Много година на граници чините зулуме и неправду. Ја, Богдикан, послаћу на вас велику војску, али да вас погубим и убијем не желим. Одбаците лоша дела и идите натраг. Вратите Гантимура са товаром и живећемо у миру и сагласју. Али ако не успамтите моју доброту и наставите да живите на мојој земљи... чека вас смрт“. Албазин је напала восјка под командом Лан-тана који је имао на располагању 10.000 људи. Кинези нису имали ватрено оружје, већ само неколико пушака. Њихова војничка снага се састојала од лукова и стрела, те копаља и тек на крају од покоје ватрене цеви. Војвода Толбузин је држао тврђаву са 450 козака, од којих је у току прве опсаде изгинула стотина. Када је понестало муниције, хране, пића и вотке, након преговора град је 26. јуна 1685. године предат Кинезима. Мањи део бранилаца на челу са Алексејем Толбузином је отишао у суседни Нерчинск, а већи део је прихватио понуду цара Кан-Сија и населио се у посебан кварт у Пекингу, где су добили службу. Међу њима је био и свештеник Максим Леонтјев, који је одмах подигао капелицу у коју је сместио иконе, свештене сасуде и отпочео да служи Свете Литургије и држи типик.

Заправо, кинески цар је пресељеним руским заробљеницима доделио запуштен храм кога је отац Максим Леонтјев освештао и посветио светој Софији. Ова руска православна колонија је све до 1711. године живела својим посебним животом, а те године епископ тобољски је послао свето миро, освештани антиминс и ставио свештеника у Пекингу под своју духовну управу.

Последњих 200 година пре Боксерског устанка 1900. године, број православних у Мисији се незнатно повећао, углавном захваљујући браковима са албазинцима и њиховим потомцима. То је био велики контраст у односу на активну мисионарску делатност католичке и протестантске Мисије.

Свети Митрофан је заједно са других двеста кинеских и албазинских мученика дао свој живот за хришћанску веру у време боксерског устанка, или ихетуанског покрета, како су га називали Кинези. Од тог времена па за наредних 200 година, албазинци су се само интегрисали у локално становништво, које се споља практично није нимало разликовало од Кинеза, иако су још увек сматрали да је њихово етничко порекло руско.

Број православног становништва у Кини се у 20. веку веома повећао, углавном захваљујући досељавању. Архимандрит Инокентије Фигуровски, који је 1902. године постао први епископ Пекинга, је започео превод православног катихизиса и литургијских текстова на говорни кинески језик гуанхуа. То време се сматра златним добом православља у Кини када је изграђено много храмова.

Већина Руса је напустила Кину када су 1949. године на власт дошли комунисти. Неки су се вратили у Русију, а многи други су емигрирали у Аустралију или Северну Америку. Познати Светитељ Јован Максимовић, бивши архиепископ Шангајски, је био један од последњих који је напустио земљу после доласка комуниста, и на крају се населио у Калифорнији.

У данашње време у Кини има неколико стотина верника албазинског или руског порекла, који себе сматрају православнима. Они углавном живе у великим градовима, као што су Пекинг, Шангај и Харбин. Многи други су се населили по западним и северним аутономним регионима – Синђангу и Унутрашњој Монголији.

Православље међу Ескимима

          Једно од најживописнијих места на свету на којиме се прославља православни Божић је америчка најсевернија држава Аљаска, која је све до 1867. године припадала пространом Руском царству. Православље до данашњих дана одржало се на Аљасци, нарочито међу припадницима ескимских народа.

          Сибирски трговцу су први донели Православље на Аљску крајем XVIII века, крстили своје жене и децу и подизали Цркве. Први православни монаси стигли су заједно са трговцима из Финске. Нарочито је постао познат старац Герман, који је имао чудесан дар прорицања и исцељивања и био је поштован као заступник домородаца и велики исцелитељ.

          Православна мисија највероватније би потпуно нестала да се почетком XIX века није појавио још један од чудесних мисионара који су долазили на Аљаску, свештеник Јован Венијаминов.

          Православље наставља да живи на чели са Николајем, епископом српског порека, који предводи више од 25 000 верника, 40 свештеника, богословску школу светог Германа Аљаског у Кодијаку и више од сто Цркава и параклиса.

          Народ Јуп'ик који живи испод поларног круга у области која помало одудара од стереотипа о Аљасци као земљој окованој ледом, имао је среће да буде један од последњих урођеничких народа Аљаске који је дошао у контакт са савременом цивилизацијом, као да се прво сусретне, половином деветнаестог века, са Русима, који, навикли на контакте са сибирским племенима, Ескиме нису третирали као дивљаке које треба покорити. Припадници народа Јуп'ик убрзо су примили Православље, које је умногоме прилагођено њиховим обичајима.

          Божић се у земљи Јуп'ика слави читавих седам дана, у церемонији која се збирно назива Славик. Врхунац је, наравно 7. јануара, на дан Христовог рођења. Током ових седам дана, литија коју чине православни свештеници, њихови помоћници и верни народ, иде од куће до куће, проносећи макету Витлејемске звезде начињене од дрвета и украшене перлицама и шареним папиром. У зависности од броја кућа које ваља обићи, литија без престанка обилази домове чак 10 до 15 сати дневно.

          Обичај налаже да Витлејемска звезда мора ући у сваки дом, а за њом улазе и свештеници и остали народ, док се кућа не испуни. Дечак који носи Витлејемску звезду врти је док хор пева богослужбене песме, на енглеском, руско и језику народа Јуп'ик. Када се певање заврши, дечак пали свећу на Витлејемској звезди, а свештеник или најугледнији члан заједнице говори о значају обичаја Славик, или само чита пригодне делове из Светог писма.

          Када се говор заврши, власник куће дели слаткише и друге ситнице гостима како би показао захвалност због тога што је литија благосиљала његов дом. У неким кућама, по претходном договору, приређује се и богата гозба за све присутне. Важно је рећи да се Витлејемска звезда на почетку Славика прво носи у Цркву, па на гробље и на крају у дом свештеника. Звезда, која се на почетку Славика састоји од два једнака и састављена дела, после обиласка ова три места раздваја се. Обе тако настале звезде крећу у литије, једа на леву страну насеља, а друга на десну, и литије обилазе насеље све док се Витлејемске звезде поново не саставе.

              Интересантно је да је приликом превођења Библије на језике ескимских народа, због њихових културних особености, јудео- хришћанска символика морала бити адаптирана. Тако се јагње претвара у младунче фоке, срце, као средиште љубавног осећања се релативизује, јер не воле сви срцем: у већини ескимских племена воли се трбухом, а у неким племенима је срце замењено грлом, па чак и јетром. Приликом превођења на кикују, један од језика Кеније, Свети Дух је морао бити објашњен као бела џигерица, да би га разумели.

Сусрет са врачаром

Биле су то јако ружна времена по мене. Додуше, ни она претходна нису била боља. Након завршене војне школе, промовисали су нас и пре планираног времена и распоредили на дужности. Један, други, трећи рат. Рањавања, заробљавања, много крви сам се нагледао, а у рату човек није више човек, барем не онакав какав би требао бити. Свашта се је дешавало, губио сам најбоље пријатеље. Нама старешинама, барем већини од нас, деца која су служила код нас су била наша деца. Ми смо им били и очеви и мајке. И они су били наши синови. Тако смо их осећали и тако се према њима односили, барем већина нас. Е, мислим да вам овде не требам причати о томе како се осећа родитељ који изуби дете. А можете ли замислити како се осећа родитељ који изгуби пуно деце?

Након последњег рата остао сам у војсци још пола године и након толико година одлучио се да скинем униформу. Политика је превише ушла у војску и ја ту једноставно након свега нисам налазио. То није више била она војска каква је била.

Напустио војску, са женом и двоје ситне деце одемо у једну страну државу, код њене мајке. У почетку то крене како треба, али, након извесног времена, обостраном кривицом ми се раставимо. Растава, развод је јако мучна и тешка ствар. Ко ју је прошао зна о чему говорим. Наставим ја да живим сам, жена са децом.

Тамо где сам живео, тзв. табак, није радио недељом, па сам ја усталио обичај да одем до оног код општине, који је био удаљен десетину минута пешачења и тамо купим цигарете, наше новине, седнем и попијем кафу, прелистам новине и назад у стан.

Пре него што наставим причу, сматрам за потребно и да вам кажем и ово. Крштен јесам, одувеке се славиле славе у мојој родитељској кући, водили су ме као дете у цркву о великим празницима, али ја никада нисам био посебно верујући. Вероватно и због тога што ме је бивша ЈНА васпитавала у једном другом смислу, а и касније када су сви “србовали” мени је био превасходни циљ да сачувам своје људе и наравно себе. Оно, некада кренеш да размишљаш о томе шта и како те у одређеној ситуацији спасло сигурне смрти, тебе или твоје људе, али, никада не улазиш у то да је то управо Господ…

Е дакле тог јунског дана, у недељу, као по обичају кренем по цигарете. Улице полупразне. Са ове стране улице где ја идем скоро нема никога, у сусрет ми иде једна тамнопута жена. Када је пришла, прича нешто на јако лошем енглеском, како нема шта да једу она и њена деца. Просјака има тамо пуно, велики је то град, огроман. Вероватно да бих прошао поред ње без и једне речи да нисам видео да у испруженој руци држи разгледницу Сарајева. У самом Сарајеву сам провео четири године свог живота, тако да, наравно нисам могао остати хладан. Питао сам је на локалном језику одакле је, није ме разумела. Поновио сам то на енглеском, одговарала је са “Сарајево, Сарајево, Срби најурили”. Ми смо Срби у оно време (још је покојни Милошевић био на власти) били црњи од црног гаврана. Просто је било опасно да негде, у то време кажеш да си Србин. Ако ништа друго, посао сигурно не би добио. Насмејао сам се и рекох на српском, па ја сам Србин, како онда очекујеш да ти ја дам нешто. Она се тргну, скоро уплаши ових мојих речи, вероватно се није надала да ћу јој се обратити на нашем језику, па онда окрену кукњаву, класичну за “просјаке” како немају шта јести, како јој је син болестан, немају папире, нити пара за лечење, како немају ни за хлеб… Ја сам у џепу имао новаца толико да купим две кутије цигара, да попијем кафу и купим новине, као по обичају, јер када сам полазио толико новца сам ставио у џеп. Насмејем се још једном, рекох, ја ти немам ништа дати ово што имам понео сам за цигаре, ако хоћеш да те частим кафом (рачунајући да не купим новине). По логици дај шта даш, она пристане. Били смо близу тог табака, то је дакле и кафана где се продају цигарете.
Купим ја цигаре, лепо топло јунско јутро, седнемо ми напоље. Отворим једну паклицу, понудим и њу, она узме запалимо и таман да ја започнем са питањима где је живела у Сарајеву и тако то, она мене погледа у очи, али погледом који је, бар се мени тада учинило продире у онај најскривенији део душе. Каже она мени (заборавио сам рећи да је то била жена по мојој процени, преко 50 година), “Ајде да ти гатам”. Ја се поново насмејем, ма жено немам пара, а друга ствар у гатање верујем колико и у Деда Мраза. Мани ме се. Него да попијемо кафу па ја имам обавезе морам ићи. “Не, не, ти си много добар човјек, гледаћу ти џабе”, ја опет њој кажем лепо да не верујем у те глупости. Али, она како је седела наспрам мене, то су они летњи баштенски мали сточићи, нагне се и заврне ми рукав од мајице. Сећам се носио сам неку лимун жуту мајицу на себи. Ноктима расплете оне кончиће и откину кончић дужине 3-4 центиметара. Стави га међу дланове онако како се будисти моле… ја сам се већ спремао за забаву и смејурију. Једноставно сам се надао да ће да ми наприча гомилу глупости од којих ћу се добро забавити.

Али…

Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила ми се крв у жилама. Иако сам рођен и растао далкео од Сарајева, прво што ми је рекла јесте како ми се зову родитељи, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада ишла буквално на пола метра иза мене. Али, у детаље. Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам. Јер, у ратовима се догађају неке грозне ствари људима, које би да задрже само за себе. Не можете ни наслутити како сам се тада осећао. Прича је била толико детаљна и тачна, али у потпуности тачна. Где сам био, шта сам радио, шта ми се догађало. Неколико пута сам се на једвите јаде уздржао да не паднем са столице. Шок је блага реч за оно што сам тада осећао. Ја који нисам веровао у те ствари, управо сам слушао причу о себи, од непознате особе. И то не било какву причу, већ причу коју ни ја сам не бих могао боље и детаљније испричати.

Завршила је и стала.

Каже: “Ето, то је то”. Имао сам осећај да ме је лупила маљем у главу. Иначе сам јако прибран и поприлично могу контролисати своје емоције ма какве биле.

А даље? – Питам је ја.

Па знаш ово ти је било за џаба болан, а за једну кафу је превише.
Не знам вам сада објаснити зашто, али, сам отишао до шанка од тог кафеа, табака, пошто сам познавао тог газду Турчина који је држао, замолим га да ми позајми 20 еура уз обећање да ћу му вратити одмах, само да одем до стана по паре. Без проблема човек ми позајми 20 еура, ја се вратим за сто, дам јој оне паре и кажем, “Ајде даље причај, више немам и ово сам позајмио”.
Е онда крене њена прича о будућности. Причала ми је са мање детаља, шта је то шта ме очекује, али ми је напричала пуно тога. Прво што ми је рекла јесте да ћу се помирити са бившом женом, да ћемо се одселити у неку трећу далеку земљу, па онда редом, ето навешћу пример шта ме чека у наредних пар месеци, за неколико година, буквално до краја живота… Та будућност, по њеној тадашњој причи и није била тако црна, нити ми је предвиђала нешто драстично лоше. Наприча она мени све то, онда нагло устаде, оне паре са стола на брзину стави у џеп од некоих панталона и без довиђења оде.

Тек када је отишла, ја сам пиметио да сам сав мокар у голој води, као да ме неко поливао цревом за воду. Пришао ми је газда од тог табака носећи чашу воде и питао ме да ли сам добро. Нисам био у стању да проговорим само сам потврдно климунуо главом.

Отпио сам неколико гутљаја воде и у бунилу, највећем до тада, мада се не сећам да сам се икада у животу тако осећао, не знам ни сам како сам отишао до стана тих неколико стотина метара, не више од 500. Сећам се да сам легао на софу у дневној соби у стану и у плусвесном стању у глави су ми одзвањале њене речи, онако помешане, без редоследа, у фрагментима.
Након пар сати сам “доша к себи”, узео сам новац однео Турчину у табак и вратио се назад. Након тога сам се будио свакога јутра и годинама живео у ишчекивању онога што ми је Циганка онога дана рекла.

Ништа од тога ми се до данас није догодило, а има томе више од 10 година. Чак, дешавале су се и супротне ствари од оних које ми је прорекла онда.

Никако нисам могао схватити, како то, да ми је до у детаље погодила прошлост, а ништа од онога што ми је прорекла за будућност није се догодило, чак није било ни назнака ни шанси да се нека од тих стваpи догоди. И управо то што нисам могао схвати ми је било велики терет. Било ми је након извесног времена јасно да она ништа није тачно рекла што се тиче будућности, али ме је тим више збуњивало да ми је што се тиче пошлости, толико детаља рекла да сам на већину њих и ја сам заборавио или сам мислио да их ја један једини знам.

Трајало је то годинама. Живот је ишао својим током, онако како иде. Некада овако, некада онако. Код мене се по питању вере није ништа посебно мењало. Остао сам “верник” онолико колико сам био и раније.
Сада сам сигуран да је то тада морало тако да се догоди. А зашто, прочитаћете до краја приче.

Више “туристички”, него из верских разлога, ја пре две године, сам одем у један женски манастир. Не, није био никакав празник, а ја онога момента не бих знао зашто сам тамо отишао. Сада знам зашто сам отишао, тачније знао сам још онда када сам се враћао назад прелазећи манастирску капију.

Ушао сам тога дана у манастирско двориште, рано поподне. Како сам и раније научио, ја сам то схватао као формалност, прекрстио се на улазу, пољубио врата и ушао у цркву. На оној икони која је стајала на средини цркве сам оставио новац и десно је било место где су се продавале свеће. На кутијицама са свећама које су биле разних величина писале су цене. Од оних у средини узео сам по једну за себе и децу и родитеље и оставио скоро дупло више новца. Затим, како сам учен, при изласку из цркве изашао на јужна врата унатраг, пољубивши врата и прекрстивши се. Свеће су се палиле напољу, запалио сам свеће, постојао мало, осврнуо се около. Када сам долазио, приметио сам дрвену клупу са столом прављеним од дасака у хладу једног дрвета уз сам конак. Када сам долазио није на клупи било никога. Сада је ту седела једна монахиња и гледала у мене. Из пистојности јој рекох помоз Бог мати. “Бог ти помогао, синко, јеси ли се умоио, врућина, а?”. И сада је био јун, али 8. година након оног јуна…

“Нисам мати, колима сам, ето дођох да видим манастир, нисам никада био”.

“Ако синко, ако, јел да да је лепо овде, само ми смо овде старе и мало нас је, не стижемо све… Него дођи одмори мало, дођи седи”.

Монахиња која је седела на клупи, била је јако стара. То сам пpиметио прилазећи. Сигурно јој је било више од 85 година. Иако је била стара толико, осмех јој је био као код малог детета. Благ, чист, срдачан. Ипак, ја сам осећао непријатност, иако сам ишао према њој и клупи, у том моменту ми је једноставније било да се окренем лево и кренем према капији. Ипак њен осмех и светло-плаве очи боје неба су ме попут најјачег магнета вукли ка клупи.

“Седи, одахни, што тако кратко остаде у цркви?”, слегох раменима не знајући шта да кажем.

“Него да те нечим понудимо, шта би, ракију, вино…?”

“Сок… ако имате или још боље чашу воде, возим знате…”

“Ма попиј чашу вина, имамо много добро вино, још покојна игуманија га је оставила”, на помен игуманије се прекрсти и мени нешто нечујно прошапута. “Ми не пијемо, ето када дођу гости, а вино не гњечимо више, него дође један ту из села па нам од оног грожђа испече ракију”
И као да је наручила, само неколико секунди након тога појави се још једна монахиња носећи бокал са вином и чашу. Климну главом у знак поздрава, наспе у чашу за око две трећине вина и оде.

“Узми окрепи се, кажу вино је здраво, једна чаша на дан, ја га не смем, видим ни сестре остале га не пију. Владика обавезно попије по чашу или две када наврати.”

Узимам оно вино, иначе сам љубитељ вина, да ли због вина или због места на којем сам га пио, оно је нешто најбоље што сам у животу до сада пробао. Осећао сам да је вино јако, јако старо, али и јако стручно прављено. Заиста, не постији вино мени знано са којим бих га упоредио.
“Што се не помоли у цркви питах те, него онако на брзину изађе?”
Слегнух раменима, не знајући шта да одговорим. Једноставно ни ја сам нисам знао разлог.

“Па, мати, ја не знам те молитве, не знам како… не знам шта изговарати, како то иде…”

“Шта има ту да се зна. Синко, Бог разуме сваки језик, како год да му се молиш. Да би се помолио Богу не мораш да знаш те молитве из књига, обрати му се онако, својим речима”

Опет слегох раменима, у намери да кажем да за то нисам знао.
“Онако, како пичаш са другим људима тако му се обрати, он је Створитељ, он свакога разуме. Не мораш ићи у цркве да би му се обратио. Када ти је тешко, или му желиш нешто рећи, реци му обично, као човеку”.
Благи поглед старице је клизио по мени, као да ме милује. Осетио сам да ме милује, као руком по коси, лицу… У мени се тада први пут у животу пробудио толики осећај мира, спокоја, блаженства.

“Шта си по занимању?” – запита ме старица.

“Био сам којешта, највише војник, сада… сада радим неки посао који нема везе са војском и тим стварима”

“Синко, шта то носиш на души, какву муку?”

“Ма никакву”, покушах да слажем, међутим тргох се па наставих “много мука мати, није једна. Једну решиш друга већа се појави. Па све тако… Не знам мати, некада помислим да требам све муке пустити, не решавати их”

“А, не не, синко. Не ваља то тако. Предати се значи предати душу нечастивом и он то хоће, да нас порази, да му се предамо, да овлада нама. Мораш док год сунце гледаш да се са свим недаћама сукобиш, да се бориш да их решиш и обраћаш Богу за помоћ. Уз његову помоћ не постоји оно што је нерешиво”.

И сада, док ово пишем и након сусрета са овом женом, знам да је Божија воља да је питам за оно што ме је годинама уназад највиш притискло и мучило.

Нисам знао како да почнем да јој причам причу са том циганком и цео тај догађај, али, осећао сам да морам и да ћу управо од ње доботи одговор на то. Зашто ми је погодила, или тачније дословце рекла све шта је било са мном до момента нашег сусрета, а опет ништа или скоро ништа се није догодило. Ипак сам је замолио да саслуша причу јер ми је јако стало до тога шта ће ми она на све то рећи.

Почео сам да причам, са много више детаља него вама који читате ово сада, причао сам и гледао у њу. Она је климала главом, на моменте се благо мрштила, па онда настављала да слуша. Када сам стигао до оног дела приче да сам устао да позајмим новац од Турчина власника табака, она ми благо рече “Стани”.

Стао сам и у чуду је погледао, имао сам утисак да сам нешто лоше урадио.

Међутим, уследило је за мене још веће изненађење од оног са Циганком.

“Ти си јој дао те паре, она ти је напричала гомилу ствари о будућности и ништа ти није погодила, ништа ти се или мало тога десило”.

Занемео сам. Шок је био многоструко већи од оног за столом када ми је Циганка причала о прошлости. Не знам, нисам имао огледало али сам сигурно био бео као зид.

“Да, мати, ништа” једва сам успео да прошапућем.

“Попиј ту чашу да ти наспем другу, види ти њега, толика људина ни чашу вина не може попити”

Нисам имао снаге да померим руку. Она ме благо погледа, узе онај бокал са вином. Руке су јој благо дрхтале. Допуни чашу. Одједном сам осетио неодољиву потребу за цигаретом. По аутоматизму кренух у џеп по цигаре, па се тргох. Нисам у кафани помислих. Као да је читала моје мисли.
“Само ти запали синко, не претеруј о томе, ако си их већ научио и не можеш без њих, гледај да их смањиш, пали баш када ти се пуши”
Глас више као да није долазио од старице. Имао сам утисак да долази до мене са свих страна, из земље, са неба. Вадим паклицу, палим. “Слободно отресај доле”, као да је знала да се у том моменту снебивам где ћу отресати. “Де попиј мало вина”, узимам чашу, отпијем добар гутљај. Онај шок се губи и опет се враћа она лагодност и милина.

“Синко, са ђаволом си причао тада”.

“Како… како… са ђаволом….?”

“Да са њим. Та је циганка само дала тело њему и душу наравно, али, то је био он”, старица се прекрсти.

“Многи од њих даду душу па и тело своје ђаволу, па он овлада до те мере њима да коз њих и говори. Мораш ово да упамтиш. Многи му се приклоне. Нарочито ти који гатају, врачају, ови звездочатци (мислила је на писце хороскопа), многи… И онда они тако варају људе, да, да… Варају лажу. А Сотона их тако гледа привући на своју страну, дајући им лажне наде и дајући им све и свашта, па онда ти који слушају те врачаре и сами се приклоне и придруже злу.”

“Али, мати, па она ми је све погодила, чак и оно чега се ја не бих сетио а догодило се”

“Тако је, знам да јесте. Она је чак знала, боље је да ти кажем да је Сотона тада знао твоју прошлост и боље од тебе. Али, знаш ли шта је тебе тада спасило? Не знаш, наравно. То што ниси веровао у то, додуше како ми рече ниси ни у Бога, али још мање у то. Е мој синко, Сотона може да зна нашу прошлост. Све из прошлости може да зна. И преко тих што му служе он проба да нас заведе, да нас узме под своје. Јер, шта кажи ти мени веселниче, да ти си ту Циганку познавао? Да си је опет срео. Само те је Бог спасао зла тада.”

Старица уздахну, погледа у небо, руке које су јој биле на столу и у којима је држала бројанице, спусти испод стола па настави: “Да, знам да ти ништа није погодила за оно шта те је чекало. Не она. Сам нечастиви. Знаш зашто. Јер, не зна. Нико, запамти, нико не може знати нашу будућност сем Господа. Не зна је ни Сотона. Онда они на основу прошлости извлаче закључке за будућност. Па понекад нешто и погоде. Али, погоде, не знају они да ће бити то тако, јер не могу знати, јер, ни њихов господар којем су предали душу не може то знати.”.

Старица се ућута на моменат, а ја нисам могао да се уздржим да не питам: “Значи ли то мати, да и судбина не постоји?”

“Не синко, не постоји, све сам Господ уређује и води. Никоме није одређено када се роди, а многи то мисле, како ће и колико да живи. Све бива по вољи Господа и он одлучује о свакоме од нас. Ставља нас на искушења понекад. Али, запамти Сотона нас много, много чешће куша, нарочито ако види да је наша вера колебљива и да нас може придобити. Господ нас не куша да би нас казнио, већ опоменуо да се врати на прави пут, ако је и застранио да се покаје и врати. Запамти ово, док си год жив, ништа се не догађа случајно, ни са тобом, ни са овим цветом испред нас (заиста испед нас је расла једна предивна жута ружа), већ све бива по Божијој вољи. Ниси ни ти данас овде доша случајно, нити си ми све то испричао случајно. Све је то Његова воља.” Старица се прекрсти. И ја.

“Не може нико синко, запамти то, да зна твоју будућност сем Господа, јер је она одређена његовом светом вољом, зато сам те и прекинула на пола приче, не замери, јер, знала сам остатак.”

Вероватно је већина вас гледала када се раздањује, заруди на истоку, па светло полако, али сигуно, све јаче и јаче овладава тамом. Тако нешто се догађало и у мојој глави. Оно што ме је мучило толико година ми је постало јасно. Да, мучило ме, ишчекивао сам да се догоде ствари које су ми биле речене, за неке од њих сам се спремао да адекватно и реагујем на њих, али се нису догађале.

Поседели смо онде још пола сата, у необавезном и посве опуштеном ћаскању, а онда је мати устала, наклонила се и пружила руку у знак поздрава, правдајући се да има обавезе. Узео сам ту старачку руку и пољубио је. Помиловала ме је по глави и тихо прошапутала “Бог са тобом дете”.
За разлику од разговора са циганком, овога пута сам био препун радости и неке мени до тада непознате благости. Старица замаче за угао конака,ја се окретох према храму, прекрстих се и изађох преко манастирске капије.
Имао сам утисак да сам лакши за једну тону. Толико је терета ова блага старица, монахиња скинула са мене.

Данима сам размишљао о причи у манастиру. Сваку реч сам се трудио да упамтим што боље.

Након неколико месеци сам поново отишао у манастир желео сам опет видети старицу.

Упокојила се два дана пре мог поновног доласка. Запалио сама јој свећу на гробу и плакао. Дуго сам плакао.

Ушао сам у цркву. Молио сам се онако како ме је покојна монахиња учила. Својим речима се обраћајући и молећи Господу. Остао сам по прилично дуго. Већ је сунце зашло за околна брда која су била око манастира…

Ово је оно што сам ја доживео и преживео. Волео бих да макар једног од вас који ово прочитате одврати од одласка код гатара, врачара и “хороскопџија”. Ако само један од вас одустане од одласка врачари по помоћ, ја сам постигао циљ.

Аутор: Горан Јањић