Истина и лаж

Истина и лаж су путовале у неки град. Народ који их је видео говорио би: „Гледајте, Истина и Лаж путују заједно!” Народ их је разликовао по одећи.

Пре него што су стигле у град у који су намеравале да дођу, обе одлучише да пливају у језеру ван града.После пливања, Лаж је изашла прва из језера. Уместо да обуче своју одећу, она је узела одећу Истине и обукла. Она је прорачунала да ће народ мислити да је она Истина. Тако, Лаж је кренула сама према граду.

Касније, Истина је изашла из језера и видела да нема њене одеће. Схватила да је Лаж зграбила њену одећу и обукла се у њу тако да народ поверује да је она Истина. Али Истина није хтела да обуче одећу Лажи јер није хтела да народ мисли да је она Лаж. Због тога Истина је пошла гола према граду. Када је ушла у град, видела је сав градски свет како слуша Лаж обучену у одећу Истине. И Истина је помислила: „Народ вероватно мисли да сам ја Лаж” и пође међу народ да објасни ствар.
Али народ није желео ни да чује Истину. Напротив, народ је бежао од ње.

Истина је онда рекла сама себи: „То је чудно, тај свет ће прихватити Лаж обучену у одећу истине али неће прихватити голу Истину.”

Недеља Православља

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божји угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца. Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.

Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била "војинствујућа", стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.

Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.

Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надајнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године.

Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима. Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека. Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности.

Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа боголсужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Појављују се многи монаси као надахнути црквени химнографи, литургијски "творци икона" и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан Начертани, Јосиф Химнограф и Теодор Студит. Баш у то време долази и до коначног оформљења Октоиха и употпуњења бројних последовања великих и малих празника у минејском и пасхалном циклусу богослужења.

Развијена је велика мисионарска делатност Цркве у православној Византији. Највеће ширење Јеванђеља и Православља било је у време Патријарха Фотија и његових ученика Ћирила и Методија, који су проповедали међу Хазарима и Скитима на Истоку и међу Словенима на Балкану, и у западним странама. Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. У ово време се опажа и развој и препород духовног живота Цркве на Истоку, посебно у манастирима у Византији и на просторима који су били под њеним утицајем. Из познате Фотијеве школе, расадника духовног и културног живота, изашао је велики број значајних ученика, као што су: Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст, и други. Из Студијског манастира зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, а цвета и монашка Политија на Светој Гори Атонској, чији ће се утицај проширити и на Србију, Бугарску и Русију. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима.

Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Измирена је Црква унутар својих редова и Епархија и измирен је хришћански Исток и Запад. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању апостола и отаца Цркве.

Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју српског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из мрака неслога и подељености завађених српских племена, синула је организована држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна култура, писменост, уметнст, којој се и данас диве многи народи. Из неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална Српска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем патриотизма и љубави према Отаџбини.

Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: "Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша" (1. Јн. 5, 4).

Песма без имена

Лежах тако, у полутамној соби

у грудима бол ми беше чудна,

није ме било страх, ни духова, ни туге, ни боли

Ноћ је тамна, само месечина, са мном, беше будна

Склопих очи, удахнух дубоко,

уздах беше шкрипав, као крик

у мислима ми беше то блиставо око,

по први пут ме није било страх,

ни духова, ни туге, ни боли

Мислима лутах кроз време што некад беше,

полутамна соба, лак сан, и ти

Видех рај. И није ме страх,

ни духова, ни туге, ни боли

Душа беше пуна, мисао ме врати,

гледах у Месец, он ми рече, да време неће стати

Да ли неће, или хоће?

не беше ме страх, ни духова, ни туге, ни боли,

страх ме је самоће.

Аутор: Ана Ђорђевић, ученица одељења IVе4 Економске школе у Нишу

Млади и поткултурни стилови- Д. М.

Јунаци (не)културе

Где се сакрила наша култура?

Сведоци смо стравичног убиства које се недавно догодило у Нишу. Какав је то порив навео оне младиће да на такав начин окончају живот несрећном момку? Шта се то дешава у нама младима? Шта нас раздваја? Шта нас наводи да толико мрзимо једни друге?

Као дете које је изникло из велике катастрофе 1999. Која је задесила нашу земљу, моја прва сећања су порушене зграде у комшилуку, Дом здравља у Алексинцу, уплакана лица и страх. Од тад ми као да не знамо за друго. Питам се је ли било културе пре мог рођења? Како сте ви старији живели пре него што смо се млади родили?

Знам да је култура човекова друга природа. Људи се од животиња разликују по томе што имају разум и не воде се инстиктима. За мене култура је музика коју волим, језик који говорим, дела која читам, филмове које гледам, одлуке које у животу доносим уз помоћ разума. Култура ме спречава да се понашам инстиктивно, да шетам наг по улици, убијам животиње да бих преживео, и испуштам неартикулисане звуке.

Која је то култура навела неколико припадника „младих“ да као чопор вукова прекољу своју жртву из чиста мира у сред парка око масе људи? Вукови кољу кад су гладни са разлогом, рекао бих да имају више разума... Да ли то значи да губимо разум и културу? Изгледа да је одговор потврдан.

Ово није апел, ово је вапај: ПОМОЗИТЕ МЛАДИМА, СПАСИТЕ НАС!!!

Поткултура је култура у малом у коју спада један део друштва. То могу бити млади, пензионери, радници итд. Да ли данас постоје поткултуре младих? Кад погледам око себе међу омладином, ту има свега што се тешко може дефинисати као поткултура илити култура уопште. Мешавина порекла, начина облачења, говора (жаргона), избора музике, вере, друштва ствара ПОТКУЛТУРУ НЕКУЛТУРЕ.

КАКО ЈЕ НАСТАЛО НАСИЉЕ?

Сећам се вртића кад сам ушао у контакт с другом децом. Стално сам вукао неке батине и у основној школи. Знам и да су ми другови причали како их код куће саветују да боље они туку него њих да туку. Мене родитељи нису саветовали на тај начин, и ја сам увек вукао дебљи крај. Тако да кад одрасли кажу деца су нам бесна и само се туку нек се преиспитају ко је за то крив. Немају времена за децу, посаде их поред телевизора да упијају агресивне цртаће где се води вечна борба добра и зла. Такви цртаћи обилују нашим екранима и деца опонашају сцене насиља. Уз чињеницу да исхрана деце обилује слаткишима и грицкалицама са пуно шећера и масти деца постају агресивна и хиперактивна. Бес се често искаљује у школским двориштима, а и вербално у учионици и у присуству наставника. Још кад све ово употпунимо рачунарским игрицама добијамо одговор како је настало насиље.

Једна занимљива поткултура је поткултура „Гејмера“ (енг. Game- игрица). Овој поткултури припадају скоро сви младићи, дечаци, девојчице чак и најмлађи који користе рачунар. „Гејмери“ су играчи у виртуелном свету без граница у коме нема правила, морала и хуманости.

Некада популарне „играонице“ посећиване се после наставе и у њима се проводили сати и сати надеметања у екстремно насилним игрицама. Сад исти ужитак имамо код куће повезани интернетом. Играњем код куће млади губе појам о времену проведеном за компијутером, мало спавају, стално су нервозни и лоши у школи. У овим игрицама постоје например две групе „терористи“ и „специјалци“ од по 6 вируелних хероја којима је једина сврха тотално уништење друге групе. Доста крви, насиља, звучних ефеката обилују у овим игрицама. 

У следећој игрици главни лик тј. Играч за рачунаром хода улицама града и свим могући оружјем: ножевима, пиштољима, пушкама (свих врста), бомбама, мачевима, минобацачима, тенковима убија недужне пролазнике у виртуелном граду. Игрица је „заразна“ нема временског ограничења и стално имате жељу за још смрти. Виртуелни свет делује реално на екрану од сада и са „3D“ наочарима а ја се питам је ли то виртуелни свет постаје реалност? Ако размотримо свирепу смрт студента из Ниша као и многих других који су страдали и рањени на тај начин код нас а и свуда у свету онда имагинарни свет са рачунара постаје стварност поткултуре младих а самим тим и културе у целини. Подсећања ради у Америци (иначе у Америци су настале поменуте игрице „Counter Strike”, „Grand Theft Auto”) у земљи у којој сваког месеца неки средњошколац аутоматском пушком побије пола школе и случајне пролазнике, где на премијеру Холивудских филмова „Бетмен“ маскирани човек улази у биоскоп одевен као негативац Џокер, пуца у гледаоце, жене, децу и на суђењу не покаже кајање! Зар и ми постајемо таква земља? Јесмо ли и ми она Америка коју је опевао немачки бенд „Rammstein“ у песми „America”? 

БОЈНО ПОЉЕ-НАВИЈАЧИ

Навијачка поткултура везана је за прву споредну ствар на свету, фудбал. Некада се читав Рим окупљао у Колосеум да гледа дивљачке гладијаторске борбе до смрти мачевима и буздованима, о којима су и цареви пресуђивали посебним знаком (обрнут палац на доле-смрт, обрнут палац на горе- живот или савремено ОК) А данас? Данас се цели свет окупља на теренима да гледа фудбал а након њега туче хулигана и вандалско уништавање улица бакљама, флашама, шипкама и свим што се нађе под руку(чини се да вандали нису били толико примитивни и да су имали софистицираније оружје). Навијачи су и кладионичари. Доста младих не ужинају да би имали новца да попуне тикет. Многи поносни очеви жустри навијачи своју тек рођену децу уписују у вољени клуб и кад мало поодрасту воде их на утакмице где су та дечица бомбардована насиљем, псовкама и ломљавом. Ваљда им тако родитељи дају пример.

Навијачи „Гробари“ и „Делије“ настали су и почетком фудбалских клубова „Партизан“ и „Црвена звезда“ у којима је нетрпељивост и тада постојала (навијачи „Партизана“ били су официри Југословенске народне армије а навијачи „Црвене звезде“ револтни младићи и градски кицоши).

Правда за Уроша. Урош навијач који је осуђен затворском казном због покушаја убиства полицајца на једној фудбалској утакмици постао је херојска жртва навијача. Парола Правда за Уроша нашла се на зидовима свих градова у Србији као незадовољство због затворске казне. Вероватно је и кажњен јер је жртва полицајац. Правда за насилника? Правда за скандал и још једну смрт француског навијача Бриса Татона у Београду?

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Нема старосне границе за приступ друштвеним мрежама, профиле на друштвеној страници „Facebook“ имају чак и бебе. Знатно највише времена млади овде проводе. Дописују се, оцењују изглед такмиче се у лепоти. Скупљају „лајкове“ постављају статусе и осећања „online“. Овде су спремни рећи било коме и било шта, што у стварности не би имали храбрости. Постављају слике са својих журки, девојке разголићене слике без имало стида. Овде се воде жучне расправе о изгледу,симпатијама, музици, школи, мишићима, тучама, свађама и слично. Гомила непотребних информација испуњавају умове младих, који све више губе креативност, амбицију, стрпљење и било какву иницајативу. Млади су под стресом као и одрасли. Зато често плану и не размишљају о последицама.

Сви хрле ка што скупљем мобилном телефону и таблет рачунару и те жеље родитељи испуњавају. Користе се разне бесмислене апликације за губљење времена и пара. Друштвене мреже су најлакши начин да се буде социјалан. Ту их нико не види и имају слободу. Бар тако мисле.

АЛКОХОЛ

Од малена је алкохол као и дуван (марихуана и теже дроге) забрањено воће деци. Нормално са великим разлогом. Али деца су радознална и желе све да виде и пробају тако и ове супстанце. Кога кривити? Па родитеље, кад би сви престали да конзумирају ове гадости децу би занимало нешто паметније. И наравно тврдим да је за сваку дечју грешку крив родитељ. Насиље се учи код куће.

Без алкохола нема ниједне журке у дискотеци а ни рођендана поготову сада у ери пунолетства. 18-ти рођендан слави се у кафићима са доста алкохола. 

Често овде настају комфликти, ако не због неке девојке онда због пара, бољих кола, паметнијег телефона. Сваког петка и суботе посећују се дискотеке где улаз имају и млађи од 16 година и приступ алкохолу. Девојке долазе разголићене у кратким сукњама, а момци сукобе решавају испред клуба (тако нешто се десило и нишком студенту са фаталним исходом). Сви мисле да је то једини начин да се проведу. Идоли су им турбофолк звезде, посећују и концерте и наступања по клубовима. Девојке прате се сваки корак омиљене звезде. Слушају се њихови небулозни савети и мишња. Облаче се попут њих, стално мењају момке. Младићима су узори некадашњи „дизелаши“ из '90-их год. Носе златне кајле, „air max“ патике возе скупа татина кола. Носе боксеве и ножеве са собом за случај туче. Сврха једне радне недење је да дође петак и да се сви опију и покажу колико су моћни.

Иако је у школским двориштима забрањено пушење кад се изађе на напољу човека одмах удара облак дима. Без обзира на избор музике појединци су уживаоци марихуане која може бити доступна било коме. Сви желе да осете то нешто ново и лепо што дрога доноси. Кад би знали да ужитак долази из главе а не из неке прљаве супстанце. Систем вредности је поремећен. Битнији је материјални статус него испуњеност духа. Цркву готово никада не посећују (због чега су и родитељи криви јер и они немају ту навику па самим тим ни деца) сви имају своје теорије о Богу и верују свакавим глупостима које на интернету прочитају.

СВАКО ВЕЧЕ НА КЕЈУ

Неко би рекао да има разлике између поткултуре рокера и  поткултуре кича и шунда горе наведеног. У суштини нема. Рокери, металци, растафаријанци, уметници, панкери, хип хопери слушају другачију, квалитетнију врсту музике од фолкера али и они се опијају на кеју, рок кафићима и концертима. „Шутке“ су изражавање насиља на концертима уз мало тврђи звук. Панкери не подносе остале музичке правце и ту може доћи до сукоба. Кратко шишају главе или носе чирокане, металци и рокери дуге косе, растафаријанци дредове а хип хопери качкете. Разлика је дакле у изгледу у стилу облачења а иначе ставови и знање младих из свих поткултура су углавном исти. Осим поткултуре штребера која нема социјални живот. Рок, Хеви метал, Панк, хард кор звезде су идоли фанова као и код поткултуре фолкера. Посећују концерте и једни и други.

ПОТКУЛТУРА НЕКУЛТУРЕ

Млади су све маље образовани а све више информисани и свакојаким небитним темама. Не знају своју националну историју нити ко су уопште. Што је најгоре и не занима их и не желе да сазнају истину. Школски часови ако икад иоле вреде већини ђака су превише досадни и не прате наставу. Часови поезије и књижевности прате се уз помоћ омиљене књиге у ђака интерпретација. Поезија им је глупа, романи дуги и досадни( „На Дрини Ћуприја“  роман Иве Андрића који је добио Нобелову награду за књижевност у мом одељењу као и у несумњиво многим другим окарактерисан је као глуп и досадан роман, али зато турске серије нису досадне). 

Градиво се буба напамет и после добијене оцене заборавља. У школи немамо примењена знања која можемо да искористимо. Једино што ови млади читају су популарни статуси на друштвеним мрежама. У говору се користе скраћенице и то из енглеског језика: lol, like, cool, omg, wtf. Из српског су то: јбг, нзм, вчрс.

ЗАКЉУЧАК

Разлике међу младима постоје као што постоје и код одраслих и код свих. Делимо се на разне групе пријатеља, делимо се по одељењима, музици, ставовима и жељама. Ми смо у прелазном периоду битном за наше животе у коме морамо доста поука извући да би смо их касније користили. Није битно делити се битно је спајати се. Не смемо мрзети једни друге јер нам то не доноси никаквог добра. Морамо разумети једни друге и учити једни од других пошто одрасли не желе своје знање делити са нама.

Једна светла тачка која ми се зачас учинила збила се 15/02/2014. када сам учествовао у протестној шетњи на челу колоне носећи слику момка који је похађао моју школу, а након прве године факултета је убијен. Млади су дошли из основних, средњих школа и факултета да кажу не насиљу и не узалудном трошењу свог и туђих живота. Надам се да ће се тај одјек чути. Надам се да ће се наша култура ускоро појавити. 

___________________________________________________________

* У припреми овог рада нисам користио никакве изворе, књиге, сајтове, часописе и слично. Ослонио сам се на своју креативност и базу податаке и свог мозга. Сматрам да би млади (и одрасли) то некад могли покушати.

Аутор Душан Митић, ученик одељења IIIe1 Економске школе у Нишу

Прича о труду

Један је човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Господ му рече да за њега има посао који мора обавити, и показа му велики камен који је стајао испред кућице. 

Објаснио му је шта мора чинити: гурати камен свом својом снагом. Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка од заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.

Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цео дан истрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђаво се одлучи умешати. Почео је га је саветовати: “Већ предуго времена гураш тај камен, и још се није померио. Зашто се мучиш ради ничега? Ионако га никад нећеш помаћи. “Тако је, уверивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст. “Зашто бих се толико мучио око овога?” Мислио је. “Једноставно ћу уложити нешто мало времена, и минимум труда, и то ће бити сасвим довољно.” И тако је то намеравао да учини, но, ипак је одлучио помолити се и изнети своје муке Господу.

“Господе”, рече, “дуго сам и напорно радио у твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене затражио. Па ипак, након свег овог времена, нисам помакао камен ни пола милиметра. У чему грешим? Зашто не успевам? “Господ му сажаливши се, одговори: “Пријатељу мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да сам очекивао да ћеш га помаћи. Твој задатак је био да гураш. И сада, долазиш к мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео. Но, је ли заиста тако? Погледај се. Твоје руке се снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И поред отпора ти си много порастао, и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив био је да будеш покоран и гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. Ја ћу сада, пријатељу мој, да померим камен.”

Некад, кад чујемо Божју реч, желимо користити сопствени ум како би одгонетнули што Он жели, а заправо оно што Бог од нас тражи је једноставно: послушност и поверење у Њега. На све начине треба вежбати веру која помиче планине, али ипак је увек Бог онај који заправо то чини.

Млади и поткултурни стилови- Ј. В.

У данашњем друштву где захваљујући технологији долази до глобализације, друштво тежи ка очувању индетитета и индивидуалности. Млади људи у жељи да покажу своје ставове и супротставе се доминантној култури, стварају варијације на већ постојећу, општу културу друштва одраслих такозвану поткултуру.

Појам културе

Култура је једна од најбитнијих, ако не и најбитнија карактеристика људског друштва. Исто тако, културе изван друштва нема, односно она може да дође до изражаја тек онда када се посматра у односу на друштвену средину, тј. кроз њихову узајамну интеракцију.

Култура је веома сложена категорија. Кроз вековну употребу она је стекла много различитих, често контрадикторних значења. У “Лексикону страних речи и израза” Милана Вујаклије култура се дефинише као обрађивање, гајење, развијање, образоваје итд. Ипак, током времена, успеле су се наметнути две дефиниције културе као основне. Прва, класична и конзервативна, представља културу као стандард естетског савршенства и проистекла је из уважавања класичне естетске форме (опера, балет, драма, књижевност…)

Друга је имала корене у антропологији и одржала се још од XVIII века. Ту се термин “култура” односи на “…одређени начин живота који изражава извесна значења и вредности, не само у уметности и знању, већ и у институцијама и обичном понашању“ (Вилијемс, 1965).

Свака посебна- национална култура представља организовану целину састављену од слећих елемената:

1.         Погледа на свет- који подразумева одговоре на питања о свету и животу, које поставља човек.

2.      Вредносних система и оријентација- интелекталних, моралних, естетских и религијских

3. Институције- унутар којих се одвијају културни процеси (школе, позоришта, музеји)

4.    Језика- као облика међуљудске комуникације

5.     Материјалне области- технологија, оруђе, производња добара 

Унутар једне националне културе, могу се уочити и друге издвојене друштвене групе (слојеви, професије), чије се понашање одликује неким посебностима. Њихова посебност садржи све опште одлике националне културе која их уједињује.

Први који су проучавали овакве појаве у социологији били  су припадници Чикашке школе, а социолог Алберт Коен је први за те издвојене групе увео термин поткултура, односно супкултура, како би објаснио њихова засебна понашања.

Алберт Коен (1918.- )

 Специфичност ових група одликује се незнатним променама основног модела културе (нпр. начин облачења). Тако делујући, супкултурни покрети имају позитиван карактер, јер доприносе даљем развоју културе, обогаћују је (нпр. револуцијом укуса, напретком у језику...). Међутим, у другој половини 60-их година, са појавом оваквих и многих других друштвених покрета појавили су се и они покрети, који су имали радикално негативан карактер, па су названи контракултура, односно противкултура . Дакле, постоје два аспекта поткултурних појава:

1. Оне које су израз револуционарних настојања да се постојећи друштвени и културни систем радикално промени у правцу хуманијег живота (нпр. хипици)

2. деструктивни покрети чији је циљ разарање важних духовних вредности (наркоманија, деликвенција...).

Према овоме, поткултура се може дефинисати као скуп норми, вредности и образаца понашања, који разликује једну групу људи од културе шире заједнице којој припада. Поткултура или супкултура се изражава кроз симболичке облике отпора, неприхватања конвенција у размишљању, понашању, па и у начину облачења. Према неким истраживањима «нова генерација» (млади) је толерантнија, политички освешћенија и самосталнија, а то је уједно и разлог што је поткултура најразвијенија управо међу млађим генерацијама.

На овај начин млади могу да развију свој одабрани идентитет и да на тај начин неком врстом невербалне комуникације саопште окружењу своје ставове. Иако свака супкултурна групација има своје симболе и правила у облачењу, у савременом друштву они се брзо обесмисле, тачније постану фреквентни и глобални. Самим тим они губе своје изворно значење и постају обичан производ удаљен од било какве идеолошке оријентације.

Поткултурних стилова има готово у свим друштвеним областима. Од спорта, преко музике, па до идеолошких- политичких оријентација.

Историја Скинхеда

Скинхеди су изворно британска омладинска поткултура радничке класе, која постоји већ четири и по деценије и распрострела се у скоро свим деловима света од Новог Зеланда и Јапана, преко Јужноафричке Републике и Русије па све до Колумбије и Перуа. Сви они ће истицати конкретне и локалне специфичности, задржавајући карактеристике скинхед стила, вредности и идеологије.

У време када је хипи покрет био на врхунцу, насупрот њима појавио се 1969. званични покрет скинхеда у Британији. То су били момци из радничких предграђа жељни социјалне афирмације, својим стилом су посебно наглашавали имиџ “опасних момака” (бријуглаве, облаче дубоке цокуле…). Формирали су групе које су имена добијале по свом вођи или по називу краја из којег су потицале. Скинхеди су били ватрени навијачи својих фудбалских екипа на чијим су утакмицама испољавали насиље.

Кретали су се по групама, излазили су по пабовима и слушали тзв. ROKSTEDI BIT музику, која се и свирала у главном по пабовима. Скинхеди тог времена су осим рокстедија у великој мери слушали и реге, појединце и саставе као: MELODIANS, JIMMY CLIFF, TONY TRIBE, итд.

Године 1974. филм „Паклена поморанџа“ (CLOCKWORK ORANGE) изазвао је велику буру у јавности и био цензурисан у неким земљама, јер је обиловао сценама уличног насиља и разбојништва. Овај филм је приказао младића Алекса и његов бунт који се састојао у малтретирању свих људи без икакве разлике. Неки од скинхеда прихватају овај начин борбе против система и тада долази до првог раслојавања међу скинсима. Поред класичних скинхеда сада постоје и KLOKVORK скинси који због  неприродног остварења својих сатисфакција не опстају дуго.

Непосредно после гашења KLOKVORK покрета, појавили су се ПАНКЕРИ. Рашчупаних и офарбаних коса, обучени у кожну одећу са много нитни, зихернадли и ланаца изазвали су гађење јавности исто колико је и она изазивала њима. Њихов циљ је била тотална анархија, били су веома јак покрет првих неколико година. Панкери су за разлику од скинса имали карактеристично своју музику и своје извођаче.

Скинхеди прихватају панкере као веома сличне себи и удружују се.Тако настају ХЕРБЕРИ. Носили су кратке косе које су биле чудно офарбане, тексас јакне, цокуле итд. Као што прихватају панкере као своје саборце, тако прихватају и панк музику и прилагођавају је свом укусу. Крајем седамдесетих, први панк талас пропада из истог разлога као и клокворк, али оставља велику заоставштину која се највише огледа у музичком погледу.

Касних седамдесетих и почетком осамдесетих многе националистичке партије су осетиле колику снагу за искоришћавање и манипулисање њима имају скинхеди, а нарочито наци скинси. У томе су предњачили Национални фронт (National Front) и Британски покрет (British Movement). Данас постоје многе наци скин организације.

Супротно Наци скинсима постоје Шарп скинси, шарповци чији је назив настао од енглеске скраћенице „SHARP- SkinHeads Against Racial Prejudice” што у преводу значи „Скинси против расних предрасуда”. Јављају се као реакција на нараслу наци скинхедс струју у скинхед покрету. Желе да очувају традиционални дух покрета, али за разлику од традиционалних скинса, не могу остати политички неутрални. Стално наглашавају да су корени скинхед покрета у црначкој музици и да скинси не могу мрзети своју црну  браћу.

Постоје још и Црвени, анархо скинси (Раш скинси, рашовци) чији је назив настао од енглеске скраћенице “RASH - Red & Anarchist SkinHeads” што у преводу значи “Црвени и скинси анархисти”. Као што само име каже, раш скински су по правилу радикални левичари, марксисти, комунисти и анархисти по политичком убеђењу. За разлику од шарповаца који знају само против чега су (против расних предрасуда), рашовци знају и за шта се боре (за комунизам и за анархију). Добар део њих су такође фудбалски хулигани и иду на утакмице да се бију против других навијача и против полиције. Највећи број хулигана скинса анархиста је у Грчкој док у Италији има приличан број навијача црвених скинса и комуниста.

Најбитнији човек у скинхед покрету на глобалном плану био је Јан Стујарт (1957-1993), певач састава Скрудрајвер (Skrewdriver), које је  умро под неразјашњеним околностима.

Скинхеди у Србији

Скинхеди су се у Србији појавили релативно касно, а тек средином ’80-их година заживљавају на овим просторима. Насупрот западним земљама где скинхеди долазе из најсиромашнијих породица, код нас скинхеди пристижу из свих друштвених слојева.

У нашој земљи скинхеди су мањинска омладинска поткултура. Највише их има у Београду (200), Новом Саду (100) и Нишу (50), а по десетину -две у Крагујевцу, Краљеву, Јагодини, Суботици.

Постоје и три до четири хиљаде младих који су на неки начин везани за скинхед потуктуру, једни су пасивни, скривени и притајени- системом вредности и изгледом скинси, али због окржења не практикују своју приврженост, други отвореније прказују симпатије које гаје према скинхед покрету али никад неће постати прави „улични војници“ и трећи који се изјашњавају као скинхеди, желе бити као они али је то у суштини само пролазна фаза у њиховом одрастању.

На почетку младалаштва  (15-16 год.) постаје се макар споља скинером под утицајем моде- облачења- изгледа и музике, међутим то није довољно да би се био скинер, нити је лако изградити себе у правог скинера са чврстим индетитетом, развијеним склопом вредности, идеологијом и начином живота. Стога се самосвесни скинхеди односе подсмешљиво према „скинер дечацима“.

Социјални психолози појаву скинхедса тумачили су као последицу кризе вредносног система, личног и друштвеног, а припадност оваквој групи као један од начина налажења идентитета, превазилажења фрустрираности и каналисања агресије, управо је младима битно да се идентификују у једној оваквој поткултури, где могу на неки начин  пронаћи себе.

Политички гледано скинхеди у Србији, припадају чврстој десници и идеолошки су најближи “Образу”, углавном нису симпатизери ниједне политичке странке, што је између осталог, и последица њиховог дубоког уверења у постојање глобалне завере где конце светске политике вуку углавном “Јевреји, масони, муслимани, велике банке и фирме, и организовани криминал”.

Идеја о расној премоћи током деведесетих нашла је плодно тле у политичкој клими која је распиривала идеју о националној изузетности, а многи скинхедси учествовали су у “Белим орловима” и формацијама Српског четничког покрета. Сада, после извесног политичког отрежњења и пораза идеје о српској премоћи, домаћи скинси имају нов курс који подразумева неку врсту политичке апатије (одричу се и Шешеља у кога су се разочарали) и инсистирање, пре свега на расној а не националној припадности, па следствено томе, сматрају да су “Срби, Црногорци и Хрвати један народ, тј. словенски и европски народ који мора да се уједини у борби против муслимана и других неевропских уљеза”.

Програм скинхеда тј. систем вредности, идеологија би се могла свести на неколико тачака:

1.         Против су криминала

2.        Против су дрога

3. Против су сексуалних настраности- прогањају трансвестите, хомосексуалце, лезбејке и проститутке

4.    Против су сатанистичких, деструктивних култова и сваке врсте верских секта.

5. Против су масонерије- као полутајне организације и неформалног центра моћи на глобалном и локалном нивоу.

6.     Против су Рома (расизам), Албанаца и Муслимана (шовинизам)

7.     Залажу се за српску националну државу централистичког типа, у чијој је позадини мохархија и православље и у којој би владала ограничена демократија.

Аутор: Јелена Вељковић, ученица одељења IVф3 Економске школе у Нишу