Шта је то смрт?

Смрт. Неминовно чека све људе. Долази и куца на врата живота свакога човека. Али ми, ипак, упорно одагнавамо и саму помисао на њу. Кажемо: „Важно је 'данас', 'сада' и 'овде', а после како год буде. Док траје, нека траје! Уживај, једи, пиј, весели се...“ Но, да ли је тако, јер, пред нама се отвара мноштво питања која нас плаше и узнемиравају: Шта је то смрт? Да ли се њоме завршава, наставља или, можда, тек почиње живот? Куда иду душе умрлих? Постоји ли рај и пакао?

Одговоре на ова питања, пронађите у филму „Из смрти у Живот“ у продукцији фондације „Пријатељ Божији.“

Филм можете погледати ОВДЕ.

Од праведника до издајника

Од паметног момчета из босанске забити до духовника. Од обожаваног проте до прогнаника. То је путања проте Милорада Голијана. 

Истинољубив, поштен, образован, срчан, непоткупљив, некористољубив, непоколебљив борац, човек који има времена за свакога, поп без таса и тарифника, речити брђанин прерастао у вансеријског говорника чији баритон громовито преноси његове умне, човечне поуке, проповедник који зна да повеже духовну сферу са свакодневним, практичним животом обичних људи, привукао је масу присталица и следбеника. Али и љутих противника, из редова корумпираних, бирократизованих, једноумних, и завидних. Крећу прогони, бива проглашен за издајника, припрема се његова ликвидација... Измучен, прогањан, прота Голијан на крају ослепи...

Филм о проти Голијану, у продукцији РТВ Војводина, можете погледати овде:

Фудбалер који је постао свештеник

Отац Александар је фудбалски дрес заменио мантијом, а његов терен више није травњак него Црква. Већ две године у земљи покојног Уга Чавеза шири православље у служби СПЦ.

Свештенички позив га је одвео у далеку Венецуелу, а његова животна прича је достојна романа. Отац Александар је фудбалски дрес заменио мантијом, а његов терен више није травњак него Црква. За ову промену у животу се одлучио једне ноћи током бомбардовања.

Отац Александар Саша Ђурђевић одрастао је у Ваљеву, а са шест година почео је да игра фудбал. Од дечије игре, почео је да гради професионалну каријеру, а играо је за неколико клубова.

После одисеје по клубовима у Подрињу и околини Ваљева, сели се у Београд где је играо за неколико клубова. Најзад прелази у Фудбалски клуб Обилић који је тада био респектабилан у домаћем фудбалу.

Како каже отац Александар, мислио је да ће живети и умрети на зеленом травњаку, а онда се све променило једне ноћи током НАТО агресије над Србијом.

- Због фудбала сам често запостављао школу, али сам успео некако да је завршим. Сећам се да је било бомбардовање и те године је требало да одлучим који факултет да упишем. Било је неколико избора, а онда сам једне ноћи одлучио да то буде Православни богословски факултет – каже отац Александар. 

После завршеног факултета, Саша се оженио и добио парохију у епархији ваљевској. Као младог и перспективног свештеника одликовао га је рад са омладином и ширење Православља, а то није прошло непримећено. Организовао је и трибину “Православље и млади” на којој су учешће узели Емир Кустурица, кошаркаш Дејан Бодирога и многи други.

На позив митрополита Амфилохија Радовића, пре две године, отац Александар добија прилику која је ретка за свештенике СПЦ. Прихватио је да буде свештеник у Венецуели и окуша се у сасвим новом свету и за њега и за мисију СПЦ.

Црква у Венецуели је основана 1955. године, али скоро да није било никаквог мисионарског рада. Због тога је СПЦ одлучила да се поново активира на овим просторима, а тренутно тамо живи неколико стотина Срба.

Отац Александар је за време боравка у Венецуели крстио око 20 нових верника, од чега 10 Венецуеланаца. У разговору покушао је да приближи необичан живот који се тамо одвија.

- Нисам плашљив човек, али није ми било свеједно када сам крочио први пут на тло ове огромне земље. Решетке на прозорима зграда, наоружани људи на улици, стари аутомобили…на сваком ћошку се примети криминал. Одмах ми је саветовано да скинем сат и не излазим с њим на улицу, као и да увек имам неки новац уз себе да понудим у случају да ме неко нападне – каже отац Александар.

Његова супруга Славица каже да они до сада нису имали непријатности, али да се свакодневно у Каракасу дешавају пљачке на улици. Иначе, статистика каже да се у Каракасу сваки дан деси око 400 убистава!

Престоница Венецуеле спада у градове са највећом стопом криминала у свету, а бариоси (слично фавелама у Бразилу) су места у коме живе људи из тог света, углавном наоружани до зуба и без личне карте. Социјалним програмом им је омогућено да не плаћају струју и воду и добијају основне животне намирнице од државе.

Отац Александар ни данас није напустио фудбал, већ га и даље игра рекреативно. Каже да се одлично уклопио и да је тамо фудбал у експанзији, али да је и даље спорт број један у Венецуели, колико год то контрадикторно било, безбол!

После завршених обавеза у Цркви и парохији, мантију замени дресом и са локалним становништвом јури за лоптом, због чега је омиљен и међу онима који нису православци.

Иако су се плашили како ће се њихове две мале ћерке Анастасија и Савина привићи на живот у Венецуели, данас се ипак не кају што су прихватили овај позив. Девојчице сада знају и шпански и српски језик, а отац Александар каже да ће у Венецуели остати бар још две године.

- За мене је литургија на првом месту, а шта ће даље бити видећемо. Углавном, сигуран сам да ћу цео живот памтити ово искуство и прилику која ми се указала – каже отац Александар и додаје да Венецуеланци имају углавном позитивно мишљење о Србима.

Ово је први пут да долази у Србију на одмор после 14 месеци, а пошто не жели да његове ћерке забораве корене и одакле потичу, током разговора објашњавао је својој деци значај песникиње Десанке Максимовић, чији гроб се налази у порти цркве у Бранковини.

Отац Александар није омиљен само у Венецуели, већ и у родном Ваљеву, а у то смо се лично уверили током шетње овим градом познатом по томе што из њега потичу великани попут проте Матеје Ненадовића, Десанке Максимовић и других.

Скоро да није било човека који није зауставио оца Александра, целивао руку, поздравио се и позвао га у свој дом. После вишечасовног дружења, примакао се крај разговору, а отац Александар је журио на заказан термин за фудбал.

Интервју са оцем Александром, можете погледати овде:

Зашто се нисте убили?

          Виктор Франкл (1905. – 1997.), био је аустријски неуропсихијатар јеврејског порекла, један од преживелих сведока ужасног Холокауста и оснивач треће бечке психотерапијске школе. Његова књига „Зашто се нисте убили,“ штампана 1946. године, представља његово виђење концетрационих логора у којима је провео скоро читав Други светски рат. Својим искуствима, Виктор Франкл се послужио у психоанализи и тако открио неке од највећих дубина човекове душе. Његов фантастични ум искристалисао је разумевање човекове природе и његовог духа.

          Његово горко искуство, помогло је многима да се на другачији начин суоче са тешкоћама свога живота и у њима исклешу своје степенице ка животном смислу. Тако је он постао оснивач логотерапије- психотерепијског правца који се заснива на потрази за животним смислом.

          Готово по правилу велика достигнућа црпе сву снагу из великих људских трагедија. Ова несагледива, фасцинантна конпензаторна моћ психе везана за трагедију људске егзистенције, бар за тренутак ослобађа од малодушности и самосажаљивог оплакивања личног живота и судбине. Оваква искуства нас подстичу да у својој личној трагици и душевном болу тражимо путоказе за смисао свога живота, кључеве којима ћемо откључати ризницу свог личног душевног блага.

          Књигу Фиктора Фракнла Зашто се нисте убили можете бесплатно преузети ОВДЕ. 

Хелен Келер- дама која је задивила свет

Хелен Келер је рођена 27. јуна 1880. године у Алабами. Пре своје болести била је мило и здраво дете. Као и сва деца њеног узраста могла је да хода и каже неколико једноставних речи. Али, изненада, ватрена грозница ју је одвојила од спољног света и лишила је вида и слуха. Као да је незаслужено бачена у мрачну затворску ћелију из које није било изласка.

Показало се да је Хелен била знатижељно и упорно дете. Служећи се осталим чулима убрзо је почела да истражује око себе. Пратила је своју мајку где год је она ишла, држећи се за скут њене хаљине. Научила је да препознаје људе опипавајући им лица или њихове ствари. У башти се оријентисала по мирису цвећа и другог биља, и по осећају врсте тла под њеним ногама.

Са 7 година изумела је 60 знакова помоћу којих је комуницирала са својом породицом. На пример, ако је желела сладолед, обгрлила би се рукама и тресла се као да има грозницу.

Оно што је било карактеристично за Хелен јесте њена висока интелигенција и чудесна сензитивност. Врло брзо је схватила да се разликује од других људи и да њена породица за комуникацију не употребљава знакове, већ да за то користи уста. Желела је да говори, али без обзира колико се трудила, није успевала да учини да је разумеју људи око ње. То је стварало велики бес у њој. У моментима фрустрације бацала би се по соби, ударала и вриштала.

Како је одрастала, њено незадовољство је расло. Постала је дивља и горопадна, а ако није добијала оно што жели беснела је све док њена породица не би попустила. Омиљени трикови су јој били отимање хране из туђих тањира и бацање лако ломљивих предмета на под. Једном приликом је закључала своју мајку у оставу. На крају је свима било јасно да се нешто мора предузети.

Пре њеног седмог рођендана по савету др А.Г. Бела, њена породица је унајмила приватног тутора. Била је то Ен Саливан, која је потицала из изразито сиромашне средине. Она је изгубила вид када је имала пет година, али на срећу, доспела је у Перкинсонову школу за слепе у Бостону. После неколико година и две успешне операције, повраћен јој је вид, и дипломирала је са одличним оценама. О доласку учитељице Ен Саливан Хелена је у једној својој књизи, много година касније, написала: „Тако сам изашла из Египта и стајала пред Синајем, а нека божанска сила додирнула је мој дух, тако да сам сагледала многе дивоте. А са свете планине допро је до мене глас који је говорио: 'Знање је љубав, светлост и моћ.“

Ен је брзо открила разлоге Хелениног гнева. Увидела је да би оспособљавање за комуникацију девојчицу претворило у другу особу. Међутим, пре него што је то дете требало научити нечему, морала је да успостави контролу над њом, јер кад је Ен покушала да је наведе да уради оно што она није желела, Хелен би одговорила вриштањем, ударањем и грижењем. Ен је, јаком вољом и упорношћу, у овом рату на крају ипак победила.

Следећи преломни период обележен је одлуком Ен да научи Хелен да користи ручну азбуку. То је језик знакова у којем сваком слову одговара један знак, "откуцан" у руку слепо-глуве особе. На тај начин се целе речи и реченице могу спеловати, а комплетне мисли могу бити изражене.

Хелена је у својој књизи Мој живот овако објаснила употребу ручне азбуке: „Своју шаку стављам на шаку онога који говори сасвим овлаш, да не бих ометала његове покрете. Положај шаке исто је тако лако опипати као и видети. Ја не опипавам свако слово, баш као што ни људи не гледају свако слово засебно кад читају.“

Прва реч, помоћу које је Хелена схватила да свака ствар има име била је ВОДА. Ен је повела Хелен до чесме и док је вода клизила низ Хеленину руку, учитељица јој је откуцавала слова речи вода. Понављала јој је откуцаје изнова, све док Хелен није схватила. Тада је Хелен закључила да вероватно свака ствар у свету око ње мора имати име. Потрчала је около и за све што је дотицала желела је да сазна име.

Ен је наставила да учи своју знатижељну малу пријатељицу неколико наредних година. Говорила јој је о свему што се дешавало око њих, спелујући јој све у руку, користећи се више комплетним реченицама него појединачним речима.

Трудила се да учи Хелен оним стварима које су заокупљале њену пажњу. Њих две су често шетале пољима и разговарале о свему што је Хелен падало на памет. Ен је тако код ње развијала и подстицала интересовање за веома широко поље тема, и временом је Хелена успела да усвоји информација колико и једно здраво дете. Природан метод учења који је Ен примењивала у свом раду показао се као веома успешан.

Хелен је постала пристојнија, љубазнија и ускоро је научила да чита и пише Брајевом азбуком. Такође је научила да чита са људских усана, тако што би опипавала прстима усне оног који говори да би осетила покрете и вибрације. Али, Хелен је постигла и више од тога – овладала је говором, што је велико достигнуће за некога ко је потпуно лишен слуха. У почетку је Хелен производила неартикулисане гласове, држећи притом руку на грлу, а другом руком би опипавала покрете својих усана.

Госпођа Фулер Сари, управитељица Хорас Менове школе која је говору обучавала Лауру Бридзман, чији су вид, слух и осећаји за укус и мирис били неповратно уништени шарлахом, започела је рад и са Хелен Келер. Госпођа Фулер је превлачила овлаш Хеленину руку преко свога лица и допуштала јој да опипа положај њеног језика и усана док би производила одређени глас. За само један сат научила је 6 гласова: М, П, А, С, Т, И.

О својим првим речима Хелен је записала: „Не могу да се сетим које су то све речи биле, али знам да су мајка, отац, сестра и учитељица биле међу њима – речи које је требало да допринесу да мој живот процвета као Аронова палица. Ниједно глуво дете које је озбиљно покушало да говори речи које никад није чуло, да изађе из тамнице тишине где нема гласа љубави, нема песме птица, где никаква музичка мелодија не пробија ту тишину – не може заборавити устрепталост изненађења и радост открића које су га преплавиле када је изговорило своју прву реч.“

Ен Саливан је у свом извештају описала глас Хелен Келер: „Глас јој је дубок и пријатан за слушање; говору јој недостаје разноликост и модулација. Када гласно чита, речи теку монотоно, а када говори, чини то прилично гласно, па изгледа као да тај говор лебди на два или три средња тона. Оно што недостаје је нагласак и разноликост при мењању гласа у реченицама... Неки је разумеју, неки не.“

Учитељица Ен увидела је да је Хелен потребно више редовног рада ако жели да оствари своју амбицију да оде на студије. Године 1888. обе су отишле у Перкинсонов институт за слепе у Бостону. Тамо је Хеленино учење настављено, али са додатном опремом и књигама које је школа обезбедила. Затим су 1894. године наставиле образовање у Школи за глуве Рајт Хамсон у Њујорку. После три године одлазе у женску гимназију у Кембриџу. Ту се спрема за пријемни за Редклиф колеџ. Ен је похађала часове заједно са Хелен у улози њеног интерпретатора. Она је откуцавала оно што је учитељ говорио у Хеленину руку и преводила књигу за књигом на Брајеву азбуку. Хелен се показала као одличан ученик. Године 1899. уписује студије на којима је изучавала француски и немачки, историју, енглеску граматрику, књижевност и Библију. 

О Библији, у књизи Мој живот, Хелен је записала: „Библију сам почела да читам много пре него што сам је могла разумети. Сада ми изгледа чудно што је некада мој дух био глув за њен чудесни склад. Али како да пишем о сјају који сам касније пронашла у Библији? Годинама сам је читала, са све већим уживањем и заносом, и волим је више него иједну другу књигу. Библија ми пружа једно дубоко, утешно осећање да је све што видимо привремено, а да су невидљиве ствари вечите. Разумела сам две велике мисли: да је Бог отац свију нас и да су сви људи браћа. Бог је љубав, Бог је наш отац, ми смо његова деца; због тога ће се и најтамнији облаци разићи; и мада правда понекад бива изиграна, зло никада неће победити.“ 

У свом дневнику 18. октобра 1894. године у школи за глуве, Хелена је записала: „Мислим да овде треба да научим четири ствари, а такође и у животу: да јасно мислим, без журбе и забуне, да свакога волим искрено, да делам у свему с најплеменитијим побудама и да без устезања верујем у Бога.“ Била је фасцинирана подвизима жена у историји израелског народа, као што су Рута и Јестира, а Исусове речи из Јеванђеља по Луци 4:18 биле су јој велика утеха: „Дух је Господњи на мени, зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима и посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће се отпустити и слепима да ће прогледати; да отпустим сужње.“ Касније су ове речи биле и подстицај за њен хуманитарни рад.

Дипломирала је са одличним успехом 1904. године. За саучесника је имала феноменалну моћ концентрације и памћења, као и огромну жељу за успехом. Док је још била на студијама написала је књигу Мој живот. Књига је постигла велики успех, а зарада је била толика да је године 1931. могла себи да купи кућу. Хеленино литерарно стваралаштво почело је веома рано, са 12 година, у виду песама, извештаја, прича – од тада почиње да ствара радове који су се трансформисали у дела која су јој пронела славу широм света. Мој живот – 1902, Слепило – 1906, Свет у коме живим – 1908, Излаз из таме – 1913, Како сам постала социјалисткиња – 1914, У бујици живота – 1925, Моја религија – 1927, Дневник – 1938, Имајмо вере – 1940. године.

Изражена религиозност инспирисала ју је да истражује свет око себе све више и дубље. Почела је да схвата да постоји велика неправда у свету и да се сви људи не третирају подједнако. Слепило код људи често је било узроковано разним болестима, које су опет свој извор имале у сиромаштву. Посветила је свој живот социјалном раду у корист слепе и глуве деце читавог света. Борила се за бољи положај жена и већу плаћеност радника. У том циљу предузимала је низ путовања на свих пет континената. Свуда прокламује потребу старања о деци без обзира на боју коже, веру или националност. На једном путовању посетила је и стару Југославију у јуну 1931. године.

Путујући, одржавала је говор за говором, храбрила је младе са хендикепом, а ево мисли из једног говора одржаног у Маунт Етрију: „Будите храбри! Немојте мислити на данашње неуспехе, већ на успех који може сутра доћи. Узели сте на себе тежак задатак, али ћете успети ако будете истрајни, и налазићете задовољство у савлађивању препрека и уживање у пењању кршевитим стазама, за које, можда, никада не бисте ни сазнали да је пут увек раван и леп и да нисте понекад склизнули уназад. Упамтите да ма какав труд који улажемо да бисмо постигли нешто лепо, то никада није узалудно. Некада, негде, некако, наћи ћемо оно што тражимо.“

Године 1932. постала је потпредседник Краљевског националног института за слепе у Енглеској. После њене смрти формирана је организација под њеним именом (1968. године), чији је циљ борба против слепила. Данас је организација Helen Keller Internacional једна од највећих организација која ради са слепим људима.

О Хелен су написане многе књиге, а направљено је и неколико позоришних комада и филмова о њеном животу.

Постала је толико популарна да су је позивали из земаља широм света. Добијала је многа признања од државних институција и унверзитета.

Чарлс Дадли Варнер, одани пријатељ, у једном часопису пише о Хелен: "Верујем да је она најчеститије и најдобронамерније створење које је икад постојало... Она, чак, никад није сазнала за истицање некаквог 'праведног гнева' којим се тако многи људи поносе и хвалишу". Учитељица Ен рекла је о њој: „Једном кад ју је неко замолио да дефинише реч 'љубав' она је одговорила 'Ох, па то је лако; то је оно осећање које сви људи имају једни према другима.' Њена саосећајност је од оне врсте која је увек спремна да помогне и на коју је, срећом, често наилазила и код других људи.“

Важно је напоменути да без помоћи других, Хелен не би никад постигла све што јесте. Највише се ослањала на Ен која ју је свуда пратила 50 година. Без своје одане учитељице, Хелен би вероватно остала затворена у једном изолованом и збуњујућем свету који су изазвали слепило и глувоћа.

Она је прва глуво-слепа особа која је постигла велики јавни успех у животу. Међутим, она није једина особа са недостатком слуха и вида која је развила себе као личност, само је најпознатија.

Живот Хелен Келер био је и остаће надахнуће оних који су физички уназађени, и извор дивљења и одушевљавања свих људи.

Најчешће цитирана Хеленина реченица је: „Не заборавите да слепо дете не види ваше осмехе, нека вам осмеси буду у гласу, онда ће их лако осетити.“

Хелен је свој живот посветила једном циљу: да буде око оних који не виде, ухо оних који на чују, глас оних који не говоре. Нека буде узор и нама данас!
Филм о Хелен Келер "The Miracle Worker" можете погледати на линку: 
http://www.filmovizija.com/movie/the-miracle-worker-2000-video_a9e453539.html# 

Како хороскоп, тарот, гледање у длан и сличне ствари могу погодити истину?

          У овом тексту објаснићу зашто толико људи верује у Хороскоп, Тарот и остале методе за анализу прошлости, садашњости и будућности. сазнаћете како тачно функционишу ове технике манипулације и зашто чак и неки део јако образованих и интелигентних људи верује у ове ствари. Неке од ових идеја лично користим у маркетингу и copywriting- у и одлично функционишу. Скоро све идеје из овог текста потичу из једне од најкориснијих књига које сам прочитао у животу: Cold Reading, аутора Јана Ровланда. „Cold Reading“ се може превести као „видовњаштво.“

          Јан Ровланд је двадесет година радио као професионални пророк и манипулатор. Био је успешан у Хороскопу, Тароту, гледању у длан, у рукопис, у призивању духова... имао је своју ТВ емисију у којој је успешно гледао у Тарот и слично. А затим, када се уморо од манипулације људима, признао је јавно да је све то била превара, и написао је ову књигу у којој је по први пут изнео све технике које су се до тада усмено преносиле и чувале од јавности у уском кругу људи „пророка.“

          Прво, хоћу да нагласим да сам и сам био жртва Хороскоп маније. Пре осам година био сам у тој фази, читао сам комплетне „Сунчеве знаке“ од Линде Гудман, налазио сам сличне особине са свим Биковима, Девицама, Шкорпијама... процењивао како се слажу двоје људи на основу знакова, итд.

          Временом, читао сам све више књига о маркетингу и манипулацији људима, а Cold Reading ми је дефинитивно све објаснио. Ево о чему се ради.

          Људи који оду на сесију код „видовњака,“ најчешће се враћају супер срећни. Видовњак им каже ствари из њихове прошлости и садашњости, које се скроз поклапају са реалношћу, и које „никако није могао знати, јер их види први пут у животу.“ Најуспешнији видовњаци „погоде“ читава имена, професије, градове у којима су се десиле ствари, и слично. Људи потпм пасионирано причају то својим пријатељима, и путем класичног рекла- казала система настаје глобална вера у Хороскоп.

          Е сад, логично питање: Како видовњаци све то знају? Онда мора да су стварно видовити и да Хороскоп има смисла, зар не?

          Тајна је у томе да не знају. Путем серије техника за манипулацију људским мозгом, видовњаци чине да људи мисле да су им све погодили. Овде ћу кратко изнети само неке главне технике, а кога интересује, може да прочита целу књигу „Cold Reading.“

          

Прво, једна од главних техника на којој почива Хороскоп и сродне области, зове се Барнумове реченице. П.Т. Барнум је био први шоу- бизнис милионер, оснивал једног од најуспешнијих циркуса у XIX веку. Он је препознао ову технику и успешно је користио за манипулацију људима за своје циљеве.

          Укратко, Барнумове реченице су реченице које важе за свакога, а свако мисли да важе само за њега. На пример:

          „Ви сте независни у својим одлукама и прихватате туђу сугестију само ако је заснована на чињеницама.“

          „Неки од Ваших циљева су прилично нереални.“

          „Ти умеш да будеш прави пријатељ.“

          „Ви сте своју мудрост стекли кроз мукотрпно искуство, а не кроз учења из књига.“

          „Све што сте стекли, сами сте се изборили за то.“

          Видите? Људи су толико заслепљени идејом да ово важи само за њих, да уопште нису свесни да свако други исто ово мисли о себи.

          На пример: „Све што сте стекли, сами сте се изборили за то.“ Свако ће у себи помислити „Тачно! Скроз тачно! Оном тамо је тата све купио, онај се сигутно запослио преко везе, а ЈА сам се за све сам изборио.“ Чак и онај коме је заиста „тата све купио“ мисли то о себи.

          Или: „Ти умеш да будеш прави пријатељ.“ Свако ће помислити: „Тачно! Онај тамо је испао највећи издајник, а она тамо ми је зарила нож у леђа! Али ЈА, ЈА сам стварно прави пријатељ и увек сам ту за њих.“

          ВАЖНО: Не морају све Барнумове реченице бити позитивне. Ако се људима саопште и оне које су негативне, то ће учинити да све делује реалније. Наивни скептици ће рећи: „Ма, тај ти је сигурно рекао све најбоље,“ а људи ће причати скептицима „Уопште ми није ласкао и говорио ми је оно што желим да чујем. Штавише, рекао ми је за многе моје мане и све је погодио.“ Вешти Хороскоп мајстори увек узимају у обзир и то шта ће људи причати касније својим пријатељима, јер знају да се прави митови о њима граде тек касније, кроз препричавање сеансе.

          Постоји још на десетине техника. Хајде само кратко да наведем неколико, уз пример.

          „Дуга“- у једној реченици се наведе да неко у себи има и једних и других особина, али на увијен начин. Примера ради: „На моменте сте јако екстровертни, дружељубиви, срдачни, али има дана када се повлачите у себе и нисте баш за разговор ни са ким.“ Ово звучи много ефектније од „Ви сте понекад интровертни, а понекад екстровертни.“

          „Предавање моћи клијенту“- ово је одлична техника манипулације да се разоружају „неверне Томе“ које долазе код Хороскопџије са дозом скептицизма. Каже им се: „Осећам да из Вас избија јака енергија везе са свемиром и да и сами имате природно моћ предвиђања много већу од мене. У ствари, када бисте се Ви бавили овим мојим послом и када бисте усавршили моћ гледања у звезде, били бисте сигурно успешнији од мене. Сигурно Вам се често дешава да размишљате о некој особи и баш у том тренутку зазвони телефон, и та особа Вас зове. То је знак да ви то имате природно.“

          „Жакове реченице“- Ово су тврдње које важе за све људе у одређеном животном добу. На пример, особа које је у раним двадесетим и жељна доказивања у послу, одлично пије реченицу: „Утицај Нептуна у седмој кућу показује да твоји прави таленти и способности често немају прилике да се искажу. Иако си свесна да имаш још доста да учиш, некако осећаш да би умела фантастично да урадиш неке ствари, само када би те људи који доносе одлуке пустили да то урадиш.“ За особу у касним тридесетим одлично се продаје реченица: „Утицај Месеца на Сатурн говори да се често питаш шта се десило са свим твојим сновима и амбицијама које си имао кад си био млађи. Дубоко у теби, постоји један твој део, који би желео да једноставно почне све испочетка- овог пута по твојим правилима игре.“

          „Зеленија трава“- Заснива се на томе да свако понекад мисли да је „трава зеленија са друге стране ограде,“ односно да је „требало изабрати онај други пут.“ Они који живе на селу маштају о животу у граду са лудим журкама и зезањем, а они који живе у граду, маштају да имају усамљену кућицу у планини поред потока, далеко од градске буке и хаоса. На пример, жени која је account менаџер у успешној великој фирми треба рећи: „Меркур у петој кући говори да сте Ви веома способни за материјални успех  и да сте фокусирани на резултате. Међутим, Сунце у Раку говори ми да у Вама постоји и друга црта, она која често жели сигурност и топлину породичног дома. У наредних 18 месеци, Марс ће ући  Водолију и Ви ћете донети одлуку да развијете и тај део своје личности.“

          Са друге стране, домаћици са троје деце која се по цео дан  брине о кући треба рећи: „Јупитер у седмој кући говори да сте прилично везани за сигурност кућног прага и породицу, и то је одлично, не може свако да буде добар домаћин. Са друге стране, Марс у Овну говори ми да у Вама постоји црта која жели да се креативно изрази и опроба у неким талентима ван четири зида. У наредних 18 месеци, Месец ће ући у Стрелца и Ви ћете предузети неке конкретне кораке да решите тај конфликт у себи.“

          У књизи постоји још гомила техника, на пример- да кажете особи за неко конкретно име, град, број, из њене прошлости, и да притом погодите. Да- могуће је. Укратко, то се ради тако што ћете имати низ погрешних погодака од којих ће један бити „прави,“ а затим десетак техника које се заснивају на Милтоновом хипнотичком говору и које ће учинити да особа у глави заборави на све ваше погрешне поготке, а да притом буде фасцинирана са пар конкретних ствари које сте „погодили.“ И наравно, те „поготке“ ће касније фасцинирано препричавати другима. Тако видовњаци граде свој бренд и све им је лакше и лакше да ово раде.

          Могу да кажем да сам пре 5- 6 година, када сам открио „Cold Reading,“ примењивао ово на разним људима да истестирам да ли ради, и ради одлично. Представљао сам се људима као експерт за Хороскоп, Тарот, гледање у длан, гледање у ауру, у рукопис, итд, итд, и читао сам њихове особине, прошлост, садашњост, предвиђао будућност. И људи су били одушевљени оним што су чули. Питали су ме како сам тако добар у томе, а ја бих она говорио да сам то научио од једног Шамана са Анда, кога сам упознао у Грчкој, или тако неку причу.

          Применом метода из књиге представљао сам се успешно људима и као експерт за егзотичне дисциплине- Реики, Фенг Шуи, Реконекцију, Тета терапију, све те приче које се могу продати људима који верују да „ништа није случајно“ и који верују да су тамо неке друге источњачке и древне јужноамеричке културе биле много паметније од нас. Принцип је увек исти- Cold Reading.

          Ето, ова вештина помаже практично у свим комуникационим областима: маркетинг, директна продаја, људски ресурси, завођење, васпитање деце, контрола масе... У сваком случају, корисно је знати, јер ћете моћи да препознате када неко други ово покушава да уради над вама. Ово је једна јако моћна алатка, и можете доста да манипулишете људима, али било би лепо и етички да је користите само у позитивне сврхе- да наведете људе да учине оно што је добро за њих и што ће им помоћи.

Аутор: Исток Павловић

Захваљујем на тексту, поштованом колеги Миодрагу Крстићу

Одличан документарни серијал у продукцији Православне епархије нишке

Документарна серија Константиново наслеђе (Православна култура - ХХI век) направљена је као дијалог Православне Цркве са Савременом културом света.

Серија разбија уобичајене предрасуда да се о теми која интересује многе, нема скоро ништа рећи - јер је Црква „ван овога света". Пре седамнаест векова хришћанство је у личности цара Константина ушло у чврст загрљај са светом. У загрљају којим је Црква повела свет ка вечности Божијег Царства, настала је православна култура, која још увек није довољно позната чак ни православнима. Том посебном културом бави се ова серија.

Шест једносатних епизода серија нас суочава основним проблемима на којима је „запела" савремена цивилизација и одговорима на те проблеме које православље нуди. У првој епизоди тема је „проблем вредности", у другој „проблем времена", у трећој „проблем простора", четвртој „проблем тела", петој проблем „приче и језика", шестој „проблем заједнице".

Серија је снимана по највишим стандардима за ту врсту програма, уз коришћење велике документације, снимања на градским улицама али и у црквама и манастирима Србије, уз учешће великог броја саговорника и игране сцене са статистима. Динамично монтирана са озбиљном постпродукцијом, серија Константиново наслеђе урађена је у продукцији Епархије нишке по идеји и благослову Епископа нишког Јована.

Прва епизода серије Константиново наслеђе о православној хришћанској култури на почетку XXI века бави се проблемом угрожености система вредности у данашњем свету. Свеопштој релативизацији, православна култура супротставља се упорним инсистирањем на очувању врховне вредности људске личности као отворене ка Божијем бескрају. Не одустајући ни од слободе, доброте, лепоте као високих вредности, православна култура чува смислене моделе одупирања потрошачкој култури са срећом као једином "обавезном" вредношћу.

Сценарио и режија: ђакон Ненад Илић.

Директори фотографије: Драган Ракићевић и Ђорђе Дружетић.

Монтажа: Владимир Петровић.

Музика: Александар Костић.

Све епизоде можете погледати ОВДЕ.

Свети Отац Николај

Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана. Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.

Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.

Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.

Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вери, ударио је Арију шамар.

Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света места. И Никола је обишао сва света места. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша.

Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запретише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, где се Никола искрца.

Има много прича како је Никола помагао људима у беди и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.

Никола је био и вешт дипломата. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројицу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, где су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.

Никола се појављивао и на местима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: „Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви“.

Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човек који је имао три прелепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посетио човека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне деци.

Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мирликијске митрополије.

Много година је његово тело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради излечења. Отуда се може објаснити зашто је свети Никола толико омиљен код Срба.

У једанестом веку Турци су освојили целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.

Године 1096. свети Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у „безбожничком граду“ и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм светом Николи у част, у коме је Стефан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.

Спомен на дан смрти Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се Свети Никола прославља и 22. маја (09.маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.