Лик светих Столпника- свети Алимпије Столпник

Међу онима који су се Исусу Христу за љубав одрицали свих благодети, али и брига овоземаљског живота, и добровољно подвргавали најстрожим захтевима монашког обитавања проводећи живот у посту и молитви, било је и веома необичних подвижника. 

У најнеобичније монахе убрајали су се такозвани стилити, односно столбници (столпници). Реч је о хришћанским светитељима који су се подвизавали на усамљеним местима, неком узвишењу или стубу. Њихов подвиг састојао се у томе да без обзира на годишње доба и климу, на снег, кишу или ветар, на врућину или хладноћу, стоје на једном месту, на врху стене или каменог стуба. Овакав начин подвижништва посебно је негован у Сирији, па се ова византијска провинција може сматрати својеврсном колевком стилита (столпника).

На врху стуба који је лествицама био повезан са тлом, понекад се налазила надстрешница, нека врста малог заклона, коју су постављали усхићени и опчињени верници да би бар мало олакшали нимало удобан живот онима којима су се дивили. Да би повећали степен своје аскезе и своје патње, столпници су често на себе стављали ланце постављајући их тако да имају облик крста. Разлог борављења на врху стуба у најмању руку имао је два циља: одвајање и ослобођење од грешног света и примицање Богу и налажење спокоја и мира ван физичког додира поклоника који су их посећивали. С времена на време, поједини подвижници били су укључени и у нека политичка збивања.

Родоначелник живљења на стубу био је знаменити Симеон Стилит Старији у V веку. Овај необични начин изражавања беспоговорне побожности брзо је стекао велики број присталица и постао веома уважен у Византији. Многи ходочасници долазили су са свих страна да виде чудновате и харизматичне Божије слуге чија је омиљеност све више расла. На местима где су они живели дошло је до цветања трговине, неких врста занатске производње и гостионичарства. Дубоко уважавање столпника, појачано веровањем у њихову исцелитељску моћ, прерастало је у право духовно поштовање. У историји византијског монаштва било је и неколико жена које су упражњавале овакав начин монашког бивствовања. 

Појава иконоборства у VIII веку проузроковала је осипање столпника. Тако хроничар Теофан Исповедник наводи како је цар Константин V (741–775) наредио да се свирепо погуби столпник Петар, а у житију Теодора из Едесе наводи се опадање стилита у IX веку. Међутим, већ крајем истог столећа дошло је до преокрета и овај покрет поново је узео маха. У X веку Лука Столпник наглашавао је како је он пети у низу великих византијских стилита. Неколико светитеља, међу којима је и Лазар Галесијски, у дугогодишњој монашкој каријери провело је неколико година на стубу. Историја монаштва бележи велики број столпника, али посебно су значајна петорица, од којих се у Српском народу истиче спомен и поштовање светог Алимпија Столпника.

Свети Алимпије Столпник

Алимпије  је рођен у граду Хадријанопољу, али не оном у Тракији (Једрене), него у малоазијској области Пафлагонији. Његов отац убрзо је умро, а мајка није хтела да се поново удаје. Адријанопољски епископ Теодор прихватио је дечака и старао се о њему: најпре га је поставио за економа, а потом за ђакона. А онда је Алимпије кришом отишао на Исток, што је ражалостило епископа Теодора, али и обичне људе из тог краја, па су кренули да га траже. Напокон су га нашли у граду Евхаита на северу Мале Азије и убедили да се врати. Ипак, порив за усамљеничким животом није напуштао калуђера Алимпија. Он је најпре желео да живи на врху оближњег брда, далеко од градске вреве, на месту које му се учинило веома погодним за смерно тиховање, али је то наишло на неодобравање његових поштовалаца. Алимпије се напослетку настанио на једном паганском гробу, на коме је био постављен стуб. У жељи да поништи трагове многобожаца, он је с врха стуба уклонио паганске симболе, поставио је крст и ту се коначно скрасио.

Уз новчану помоћ суграђана, Алимпије је на том месту подигао Цркву посвећену светој великомученици Ефимији која му се једном јавила у сну. Уз Цркву је остао стуб на коме је наводно боравио више од педесет година. Попут својих претходника стилита, и Алимпије се прочуо као исцелитељ кога је посећивао велики број људи. Према његовој жељи, касније су на том месту подигнута још два манастира, мушки и женски, један с једне стране стуба, а други с друге, па је тај грађевински комплекс наликовао на раскошни свећњак. Алимпије је саставио типике – манастирске „уставе”, који су прописивали начин живота за оба манастира. Тако је, на пример, монахињама било забрањено да се појављују пред мушкарцима. У женском манастиру живеле су и његова мајка и сестра Марија. 

Четрнаест година пре смрти Алимпије се разболео. Оболео је од некакве тешке болести ногу, па више није био у стању да стоји, него је могао само да лежи на једној страни. Наводно, живео је више од сто година, а упокојио се пред крај владавине византијског цара Ираклија (610–641). Црква прославља успомену на Алимпија Столпника 26. новембра, а његова лобања налази се у ризници манастира Кутлумуша на Светој гори.

Ваведење Пресвете Богородице

Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благолепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој.

За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац светог Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая Святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Свети Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет“ када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму.

И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата свети Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Хрисотвој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

Сабор светог Архангела Михаила

Сабор светих Архангела, Руска икона, XIX век

Аранђеловдан је дан који је црква посветила у славу свих анђела и првог међу њима, светог архангела Михаила.

Анђели (Aнђео је  грчка реч и значи весник) су духовна, бестелесна бића, извршавају Божију промисао, има их веома много и, према хијерархији, подељени су у девет рангова или чинова. Анђели се на иконама увек сликају у људском облику као млади људи. Они немају телесних жеља и брига као људи па вечно остају млади и лепи, а пошто лете где их Бог пошаље, на икони им се сликају и крила.

 Сваки човек  на дан крштења добије свог анђела, који се назива анђео мирни, верни учитељ, чувар душа и тела. Ти анђели чувају човеку живот и здравље и пазе да човек, због свог незнања и несмотрености не направи какву погрешку. Обучени су у белу одећу, плаштове, у знак чистоте и  невиности. Највиши међу анђелима су седморица Арханђела, међу којима је Михаило, који има још и титулу Архистратига, а по којем је овај празник добио име.

На иконама се архангел Михаило представља са крилима, у војводској одежди, као борац, са мачем у једној и теразијама у другој руци. Овај празник установљен је у IV веку. Архангел Михаило, заштитник лозе Немањића, један је од светих који ужива велико поштовање  у нашем народу.

Свети Архангел Михаило

Од давнина људи су празновали Анђеле Божије, али се често то изопачило у њихово обожавање. Јеретици су их понекад тумачили као богове или их пак сматрали створитељима читавог видљивог света. На Лаодикијском помесни сабору Православне Цркве 35. правилом, установљено је исправно поштовање Анђела. У време римског папе Силвестра и александријског патријарха Александра установљен је овај празник архистратига Михаила и осталих сила небеских у новембру, због тога што је новембар заправо девети месец од месеца марта, по византијском рачунању годишњег круга. А девети месец после марта узет је због девет Анђелских чинова који су најпре створени.

Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, описао је ових девет чинова у књизи “О небесној Јерархији”. У анђелској хијерархији, војвода анђелске војске је Архистратиг Михаил, јер је својим деловањем спасао многе Анђеле отпале од Бога, које је Сатанаило повукао са собом у пропаст. Међу анђелима влада савршена једнодушност и хијерархија у послушности нижих чинова према вишим, а свеукупно светој Божијој вољи.

Сваки народ има свог Анђела чувара, а осим тога и сваки хришћанин има свога Анђела чувара. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога Анђела чувара. На дан Божијег Суда сабраће се мноштво Анђела небесних светих око престола Христовог, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека.

Да Анђели Божји непрекидно опште са овим светом сведочи и Библија. Које из Светога писма, које из Светога предања, Црква Православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила и Варахила.

Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу ? Он се изображава још од првих времена хришћанских као војвода, који у десној руци држи копље, којим потире Сатану, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену траку са црвеним крстом. Арханђео Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских.

Свети Архангел Гаврило

Гаврило значи муж Божији или крепост Божија. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне богооваплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божију, као тајну скривену.

Свети Арханел Рафаило

Рафаило значи – исцељење Божије, или Бог исцелитељ.  Изображава се: десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у реци Тигру, а у левој држи лекарски алабастар.

Урил - огањ или светлост Божија. Изображава се са лицем и очима погнутим, а руке држећи на прсима као на молитви.

Јегудил – светитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан, а у левој троструки бич.

Варахил – благослов Божији. Изображава се: носи у недрима руже беле.

Јеремил – узвишење Божије. Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу.

Манастир свете Екатерине на Синају

     У Египту, на југу Синајског полуострва, окружен црвеним гранитним планинама чији врхови неретко прелазе 2000м надморске висине налази се манастир Св.Катарине. По библијском предању у овој неприступачној и непрегледној гранитној пустињи провео је јеврејски народ са Мојсијем 40 година тражећи пут из египатског ропства у обећану земљу Ханан. У историји старог света као и за библијско предање и јеврејски народ не постоји светије место од Синајске горе.

     Огромни манастирски зидови из VI века опасали су простор који се окитио прошлошћу дугом преко 3000 год. Ту на месту где се налази олтар цркве Мојсије је видео око 1400.г пре Христа пламени огањ у жбуну купине који гори а не сагорева и чуо глас анђела Божијег који га призива: "Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља" (Излазак 3,1-5). На истом том месту где данас стоји капела посвећена Богородици-несагоривој купини, верни приступају изувајући обућу као што је Господ тражио од Мојсија.

     Прогнан од фараона, са 40 год. дошао је Мојсије на Синај и након што је проживео ту још 40 удостојио се у доби од 80 год. да види ово чудо. По први пут у историји људског рода Бог се јавља и открива се човеку. Обукавши се у тишину и мир пустиње, живећи као пастир свога таста Мадијамског свештеника Јотора, удостојио се Мојсиј да чује речи: "Ја сам Бог оца твојега, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев".

     Библија нам сведочи да је пут ка обећаној земљи водио преко Црвеног мора. Залутавши, обрео се код водене препреке испред себе, и фаронове потере иза себе, јер се фараон покајао за дозволу да пусти сву своју радну снагу да оде из земље. Уздајући се у завет са Богом о избављењу свога народа, Мојсије удара штапом по мору, дели га на два дела и прелази преко мора на Синајску гору. Тада Господ заповеда Мојсију да се попне на врх Хорив, где му даје законе у којима је била садржана сва истина, сачувана у 5 Мојсијевих књига, у којима се утврђује старозаветна веза Бога и човека. Мојсије је боравио 40 дана и ноћи на врху Хорив, који се од тада зове и Мојсијев врх. За то време муње су севале и огањ се дизао са врха, а кад се Мојсије спустио међу народ носећи камене плоче са 10 заповести, лице му се светлило необичном светлошћу па га је хришћанска иконографија приказала као младића блиставог лица.

     Обилазећи света места Христовог живота и страдања, у потрази за Часним крстом на коме је распет Господ Исус Христос, царица Јелена, мајка цара Константина Великог, стигла је и на Синајску гору. На месту где се Мојсију јавио Господ подигла је 330. године капелу посвећену Богородици, над истим тим грмом несагориве купине. Јер као што је купина горела не сагоревајући тако је Богородица носила у утроби својој огањ оваплоћеног Господа. Већ у првим хришћанским вековима Синајска пустиња бива место где се многи хришћани Египта склањају тражећи спас од многобројних намета и прогона идолопоклоничког Рима. Сведочанство о присуству великог броја хришћана и опис капеле царице Јелене доноси нам шпанска ходочасница Етерија која око 380. године посећује ово свето место. 

     Већ од III в. постоје мале манастирске заједнице окупљене на месту несагориве купине, на Мојсијевом врху, у оближњој оази Фаран и на крајњем југу Синајске пустиње. Живот ових заједница, као и многих пустињака, био је изложен суровости планинских услова и претњама многобројних разбојника Арабијског полуострва све до VI в. када цар Јустинијан и царица Теодора дају да се уз капелу царице Јелене изгради црква и конак за монахе, и да се све то заштити монументалним утврђеним зидом на четвороугаоној основи и са четири куле осматрачнице. За архитекту би одређен Стефан из Аилије, радови су почели 542. године и трајали су све до смрти Јустинијанове.

     Саграђена је тробродна базилика од црвеног гранита са околних брда која током своје петнаестовековне историје никад није рушена ни освајана и у којој се служба врши од Јустинијановог времена до данас. Крајем VI в. украшава се унутрашњост цркве. У олтарној апсиди урађен је величанствени мозаик Преображења Господњег. Овај најсветлији пример ранохришћанске уметности био је дуго непознат због неприступачноси и удаљености манастира. Након чишћења која су предузета средином прошлог века заблистао је у пуном сјају. За разлику од мозаика из Равене који су постепено обнављани, свака коцка синајског мозаика потиче из Јустинијановог времена. Необична лепота и квалитет његове израде сведочи да су мајстори могли бити само искусни уметници цариградских радионица. 

Унутрашњост манастира

     Представа Преображења Господњег није случајно изабрана. На потпуно златној позадини приказана је фигура Христова окупана у нествореној светлости како благосиља у тренутку када први пут пројављује своју божанску природу. Десно од Христа приказан је пророк Илија а лево Мојсије, а испод ногу Христових су 3 апостола који заклањају лице пред божанском светлошћу којом Христос зрачи. Присуство старозаветних личности Мојсија и пророка Илије у олтарској апсиди имало је за синајске монахе посебан значај. 

     Испод мозаика, прислоњена на спољашњи зид апсиде, налази се капела Богородице и Несагорива купина из које је анђео Божји говорио Мојсију (најсветије место манастира), а на путу за врх Хорив испосница Пророка Илије где се он крио бежећи од неразумне Језавел. Али историјска повезаност није главни разлог постојање сцене Преображења у олтару цркве јер су и Мојсиј и пророк Илија чули глас Господњи а не и видели његов лик те су се тек Преображењем Господа на гори Тавор удостојили богопознања. Сцену уоквирују медаљони са попрсјем апостола, јеванђелисата и старозаветних пророка.

     Манастирске ризнице чувају најстарије енкаустичне иконе које су се израђивале до VII в. а сачуване синајске потичу из времена када је настао и мозаик у олтару. У VI в. израђена је Икона Христа Пантократра, најстарија сачувана икона Христова. Сачуване су и иконе, рађене у истој техници, Св.Петра, Богородице са анђелима и светим ратницима и др. Поред ових непроцењивих икона у манастиру Св.Катарине уточиште су нашле иконе из целог византијског царства током дугог и погубног иконоборачког периода. 

У периоду од 726-843. византијско царство је пролазило кроз жестоке теолошке расправе о улози иконе. У том времену донета је одлука о забрани израде и уништавању већ постојећих икона са ликовима Христа и светитеља. Тако су многобројне иконе из Цариграда и целог царства склоњене унутар манастирских зидова. Многе од сачуваних манастирских икона су јединствени примери уметности иконоборачког периода јер је у то време синајска уметничка радионица радила несметано. На руку овоме ишла је чињеница да је Синај од VII в. престао да буде део византијске територије па се иконоборачке одлуке нису морале поштовати и спроводити. Али арапска освајања VII в. нанели су Византији незалечиве ране, нити је прелазак у арапске руке на Синају био безболан за хришћанско становништво. Оближња оаза Фаран где се налазила синајска епископија (о чему сведоче многобројне базилике из IV и V в. пронађене у недавним археолошким ископавањима) престала је да буде хришћански центар; становништво је пострадало а Епископ је био приморан да се склони унутар манастирских зидова.

     Од тада манастир Св.Катарине постаје епископија и најмања је аутокефална целина у православном свету. У тим тешким временима за хришћане Палестине и Египта, под најездом уједињених арапских племена исламске вере, 625.год. монаси одлазе код пророка Мухамеда у Медину, да траже заштиту за манастир и монахе у њему. Том приликом добијају од Мухамеда документ о пророковој личној заштити манастира; овај документ је у много наврата спасао манастир од исламског разарања. Приликом једног похода фатимидског калифа на манастир у XI веку монаси су послали изасланике пред калифа са прегршт блага из богате манастирске ризнице а током ноћи су срушили трпезарију и на њеном месту сазидали џамију са минаретом који се видео далеко изван манастира. То је било довољно да калиф одустане од пустошења светиње а минарет постоји и данас. Манастир је јединствено место где се унутар манастирских зидова налазе хришћанска и муслиманска богомоља.

     Синајски манастир није одувек био посвећен светој Катарини. Ова Светитељка је почетком IV века, у време хришћанских прогона храбро сведочила веру хришћанску а како је добро познавала философију, историју и паганске обичаје задала је велике муке својим прогонитељима због чега су је свирепо мучили. Разапињали су је на млинске точкове, шибали, затварали дуго без хране и воде да се одрекне Христа. А како је са мучилишта излазила неповређена посекли су је мачем око 305.год. Из њених рана уместо крви потекло је млеко, а анђели су њено тело пренели на највиши врх Синајске горе. У IX в. један од синајских монаха уснуо је место на коме се налази свето тело мученострадалне Катарине на коме су га касније пронашли и саградили капелу посвећену светитељки а свете мошти пренели у манастир где се и данас чувају. Од тада манастир постаје познат под именом Свете Катарине.

Света мученица Екатерина

За манастир Свете Катарине на Синају везан је и део српске историје. Поред најстаријег сачуваног српског псалтира који се чува у библиотеци познато је да је манастир посетио и Свети Сава.Током своје друге посете Светој Земљи 1234. провео је часни пост на Синају. Краљица Јелена и српски краљеви Драгутин и Милутин помажу овај манастир крајем XIV в. а Јоаникије српски постаје игуман манастира.

Данас се манастир налази у окружењу бедуинских племена са којима дели недаће пустињског живота узајамно се испомажући. Већ одавно становници синајске пустиње нису хришћани а по предању потомци су породица које је населио Јустинијан на Синај у VI в. да штите манастир. Иако су током арапских освајања примили ислам љубав према манастиру су сачували. Чувајући своју веру засађену у синајској пустињи од почетака хришћанства, заливану вековним трудом, искушењима и недаћама успели су монаси синајски да одгаје цветове пустињске који миомиришу кроз целу историју православне цркве. Св. Јован Лествичник, који је у манастиру писао "Лествицу ", Св. Анастасије Синајски, Св. Григорије Синајски, који је је на Светој Гору и Балканском полуострву засадио семе исихазма, само су део тог наслеђа заједно са светим оцима који данас живе у манастиру Св. Катарине. Њиховим светим молитвама нека да Бог да се и ми утврдимо у љубави, вери и трпљењу.

     Филм о манастиру свете Екатерине можете погледати овде:

Михајло Пупин- Велики Хришћанин

     Михајло Идворски Пупин (Идвор, 9. октобар 1854 — Њујорк, 12. март 1935) био је српски научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског Ордена белог орла првог степена и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело Од пашњака до научењака.

     „Не, ја не верујем да постоји Бог. Но ја знам да Он постоји. И то ми је једино знање што има неку вредност од свега мога знања,“      говорио је Пупин.

     „Наука у својим открићима поткрепљује и употпуњује моју веру тиме што пружа доказе о иманентности разума и циља у космичким збивањима. Јер, уколико наука дубље прониче у тајне васионе утолико се ближе и боље упознаје са оном руководном силом која управља свим појавама у свету. Наука неизбежно претпоставља и открива разумност у центру целокупне космичке активности....“ „У разним областима научног испитивања, докле год може човеков разум да допре, ми свуда наилазимо, не само на активност, већ на активност управљену извесним сврхама и циљевима. Наука нам открива законитост и ред који владају у развићу свемира и указује на прогрес и стремљења која се дају запазити у васиони.“

     „Ми стојимо пред две могућности: или веровати да васиона и величанствени закони и ред у њој јесу просто резултат слепог случаја, или резултат једне интелигенције. Ја лично, као разумно биће, верујем у Божанску Интелигенцију, јер је то простије и далеко разумније. То је у сагласности са мојим целокупним искуством. 

     Теорија, да разумна бића као што смо ми, као и сав други разумни развојни процес у космосу, није ништа друго до резултат неразумног слепог случаја, јесте изван мога схватања и разумевања. И зашто бих ја прихватио једну такву теорију, кад свуда око мене у природи и васиони, свакога дана, запажам дела Божје интелигенције. 

Зашто ми, слушајући говор човека или његово свирање на виолини, или гледајући дело неког уметника, закључујемо да иза свих тих појава и радњи постоји нека интелигенција? То је разумљиво, јер ја знам шта то значи, и својим разумом могу појмити разумност тих дела. Зашто бих онда одрицао руководну интелигенцију која се налази иза свих космичких појава? Може ли бити разумније претпоставке од ове? За мене као научника то је очигледно. То је било јасно и очигледно за пророке пре 3000 година. И не постоји ништа што је наука до сад открила што би било противно овом уверењу и убеђењу...“

     „Наука и вера се допуњују, те се живот, у свој ширини и дубини својој, може најбоље упознати кроз њих.“ „Наука, не само што не смета човеку да буде религиозан, већ га напротив чини способнијим да схвати високи духовни значај религије.“ „Наука нас, доводи у све ближи духовни однос са Богом, односно она нам потврђује учење о великој вредности и значају душе човекове и поткрепљује веровање у човекову бесмртност. Наука је оснажила и ојачала моју веру и учинила ме бољим хришћанином. Али та моја вера, вера научника, нимало се не противи вери моје мајке и народа мога родног села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа и проширила мој хоризонт и појмове о Творцу.“ „Према томе наука ме је учинила бољим хришћанином и ја верујем да ће наука учинити бољим хришћанима све оне људе и жене који покушавају да разумеју њене просте и дивне законе, јер су то сами Божји закони.“

ДЕЛАТНА ВЕРА МИХАЈЛА ПУПИНА

     Михајло Пупин је био највећи добротвор манастира Светог Саве у Либертивилу, а даривао је и друге храмове, како у Америци тако и у отаџбини, пружајући им своју материјалну помоћ и моралну подршку. 

     Помагао је „Српску црквену општину у Идвору, Српску цркву у Љубљани, Црквену општину Бајша, Саборну цркву Свете Тројице у Мостару, Српску црквену општину Баноштар у Срему, Српску цркву у Лесковцу, српске цркве на Косову и Метохији (посебно је помогао обнову цркве Самодреже), Српску цркву у Ђакову, Српску цркву у Лелићу, Српску цркву у Бихаћу, Српску цркву Светог Илије у Бару, Црна Гора, Српску цркву у Чапљанима, Бока, Српску цркву у Хоргошу, Српску цркву у Милетићеву, Војводина, Српску цркву у Лици, Српску цркву у Јежевици, затим Манастир Жичу, Манастир Хиландар на Светој Гори, Манастир Грачаницу на Косову и Метохији, и многе друге.“

Манастир светог Саве у Либертивилу, САД

     Из извештаја Друштва за подизање Спомен-храма Светог Саве на Врачару видимо да се „он 1929. године прикључио акцији у прикупљању помоћи за почетак изградње овог заветног храма“, што је имало великог одјека међу Србима у Америци и Канади.

    Пупин је и Светоклиментском храму у Охриду поклонио црквено звоно тешко 2.300 кг. У овом граду је, такође, основао и фонд за сиротињу, од 100.000 динара, и то како за хришћанску тако и за муслиманску.

Бијељини је, о јубилеју Филипа Вишњића, највидовитијег гусларског витеза поклонио спомен-обележје у бронзи, са жељом „да сјајне песме и дивни морални лик овог генијалног слепог гуслара, песника и историчара Првог српског устанка инспиришу народ у борби за национално и социјално ослобођење“.

     Такође је Богомољачкој централи у Крагујевцу поклонио штампарију у којој су, поред Малог Мисионара, штампане и друге верско-поучне књиге и брошуре.

Освећење темеља храма светог Саве на Врачару

Нарочиту пажњу је посвећивао свом родном Идвору због чега „је створио посебну задужбину под називом Фонд Михајло Пупин којим је руководило привредно друштво „Привредник“ из Београда.

     Мноштво је његових дарова, и само Господ зна колико је добра учинио водећи рачуна „да не зна левица шта чини десница“ (ср. Мт. 6, 3). Све су то плодови његове вере и љубави којима се „поврх свега, обукао“ (ср. Кол. 3, 14), са којима је отишао у свет и у њему све време добродетељно живео. Дакле, он није бирао време, нити се правдао њиме, већ је увек био спреман да помогне, не тражећи заузврат ништа. А чинио је добро другима, зато што их је волео, а волео их је јер је волео Бога и знао да је „Љубав од Бога, и да сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога... И који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (ср. 1 Јн. 4, 7.16).

Теологија православне уметности

Хришћанска уметност је саставни део хришћанске вере. Само хришћанство је препуно символа, слика које поред историјске реалности указују на есхатон, тј. на Царство Божије, које ће се догодити у будућности. Сама Литургија, као израз постојања Цркве, препуна је символа и икона. У свим светим тајнама, а посебно у Литургији, употребљавају се многе слике и символи.

Целокупна хришћанска уметност чува реалност историјског живљења, постојања, али га у исто време преображава, посматрајући живот из перспективе вечног живота, тј. Царства Божијег. 

Миронов Дискоболос; најбољи пример
жеље уметника да прикаже људско тело

Античка уметност жели да укаже на истину света и пре свега човека као на идеју.

Сходно веровању људи да је материјални свет сам по себи лажан и пролазан, односно хаотичан, док је свет идеја вечан, истинит, истина света није у њему, већ изван њега, у свету идеја. Скулптуре су божански лепе, али оне не указују ни на какву историјску реалност, већ пре свега на идеју човека и лепоте. Уметност по себи, тј. сама скулптура, сам човек представљен скулптуром, није битан по себи, већ он служи као средство да се укаже на идеју човека и лепоту као хармоничност, које су истина. (Отуда се често и данас под уметношћу подразумева то да је она та која треба да укаже на неку идеју, на неку логосност и логичност која је изван ње саме.) На овај начин старогрчка скулпторска уметност занемарује историјску реалност постојања, и указује на идеје као истину.

Ренесансна уметност израсла је из старогрчке уметности, за разлику од ње показује пре свега историјску реалност постојања, поистовећујући истину постојања с њом. Ренесансни уметници савршено показују природу у њеном историјском изразу, али као да се она на томе и завршава. Не постоје елементи који би истовремено указивали и на историјску реалност природе и на њено стање у будућем Царству Божијем, када ће се она преобразити, а не и изгубити, односно када ће природа превазићи смрт и детерминисаност постојања и бити апсолутно слободна, а не да нестане и да се изгуби. Зато се ренесансна уметност може окарактерисати као натуралистичка, као природна.

Петер Паул Рубенс, Пад Адама и Еве;
класичан пример уметности ренесансе

Едвард Мунк, Крик, класичан пример
експресионистичког правца
савремене уметности

 Савремена уметност поред тога што користи многе елементе из горе наведених уметничких праваца и њихове карактеристике, има и неке додатне карактеристике. Најважније су следеће: чежња уметника за слободом, како својом стваралачком, тако и за слободом бића које представља; присутност нихилизма, тј. тежња да се биће поништи, а што је плод схватања слободе као негације другог и свега што је друго у односу на нас, па и саме себе ради постизања апсолутне слободе. Савремена уметност показује да човек и као уметник тежи да буде апсолутно слободан, али ту своју слободу изражава као анархију и као тежњу да уништи све што постоји да би створио нешто оригинално. Ова врста уметности свакако извире из вере савременог човека у то шта је слобода, односно постојање.

За разлику од њих, православна уметност чува историјску реалност представљеног бића; икона није средство које указује на идеју, на истину, која се налази изван његове историјске реалности, иако не поистовећује његову истину постојања с њом; истина историјског се налази у његовом јединству са Богом које је такође историјски догађај, али будућег века, у чијем јединству биће превазилази смрт и историјску детерминисаност постојања и постаје апсолутно слободно; слобода уметника и слобода представљених бића изражава се као заједница с другим, пре свега с Богом као другим и потчињавање своје слободе вољи другог; на овај начин се слобода поистовећује с бићем, престаје, дакле, да буде проста етичка категорија или, пак, она која негира биће, тј. постојање и прелази у нихилизам, већ се поистовећује с постојањем, које је плод слободне заједнице с Богом, односно с другом личношћу.

Свети пророк Илија, фреска у манстиру Грачаница

Због потребе наглашавања ових елемената у уметности, православни уметници су се највероватније због тога пре определили за иконографију, следећи фајумске портрете, а не за скулптуру, иако је ова друга њима била ближа, и географски, и културолошки. Јер, већина првих хришћана били су Јелини по образовању и култури. Зато што је иконографија пружала више могућности да се путем светлости изразе управо ови елементи који су карактеристични за њу и зато њих обавезно срећемо на православној иконографији свих епоха, са мање или више пројављених успеха.

У почетку Црква није употребљавала иконе, у смислу слика на дрвету или на зиду, нити пак резане ликове и кипове за преношење своје вере у будуће Царство из простог разлога што је прва црквена општина, тј. заједница била састављена од јевреја којима је то било забрањено Старозаветним заповестима. Развојем богословља, и то посебно богословља о Христу као Сину Божијем који је постао човек, употреба овакве врсте икона постала је сасвим нормална, иако је кроз историју било и оних који су то оспоравали и забрањивали употребу сликарске уметности у Цркви. 

Они су то правдали тиме да Бога не можемо изображавати на иконама зато што је он невидљив, неограничен, несазнајан, нематеријалан итд. Хришћанска уметност и њена употреба у Цркви је на основу одлука 7. Васељенског Сабора одржаног у Никеји 787. године дозвољена управо због тога што је утемељена на истинском оваплоћењу Сина Божијег. У Сину Божијем који је постао човек, Христос Бог је постао видљив, сазнајан и доступан нама. На том уласку Бога у историју управо се темељи и наше спасење, односно наше вечно постојање. Тачније, хришћанска уметност је дозвољена у Цркви, јер њен циљ јесте да покаже да је целокупна икономија спасења у Христу истинита, да је Христово оваплоћење као Бога, страдање и васкрсење истинито, да се догодило у телу. 

Христос Пантократор (=Сведржитељ),
фреска из манастира Дионисијат, Света Гора

То се односи и на сликарство, односно на иконописање. Сабор је одлучио да се свете иконе Христове, Богородице, апостола, анђела и свих светих поштују и да се целивају, али то не значи клањање материји, тј. то није идолопоклонство како су то тврдили противници иконопоштовања, него значи клањање прототипу који је на иконама изображен. По речима сабора: “Част указана икони ка прототипу се уздиже”. Другим речима, онај који указује част икони ту част указује ипостаси, личности, која је на икони изображена. А та личност, тј. ипостас је ипостас Сина Божијег. Међутим, ипостас, односно личност, не постоји без природе и зато је неопходно да би се пројавила личност, да постоји и природа. То се пре свега односи на Господа Исуса Христа који се као личност оваплотио, а не и његова Божанска природа и ако би требало да му се клањамо као Богу, то не можемо другачије него да га поштујемо у телу, тј. кроз материју, тачније у људском облику. Исти је случај и са поштовањем и клањањем светитељима. Ми у њима поштујемо Христа и клањамо се Сину Божијем, Христу, као личности с којом су они неразлучно и несливено сједињени Духом Светим.

Зато и каже црквена песма “диван је Бог у светима својим”. Дакле, у светима се показује сам Бог. Начелно, хришћанска уметност се од самих својих почетака труди, колико је то могуће у ограничености материјалом, тј. ограничености природним законима материјала који користи, да прикаже свет и човека из перспективе будућег Царства Божијег. Хришћанска уметност је плод вере у долазак Царства Божијег, као новог начина постојања људи и природе у заједници с Богом у Христу. Другим речима, хришћанска уметност не приказује свет и човека онаквим какви они јесу сада у историјској реалности, већ онаквим какви ће се јавити, какви ће постати у последњем дану историје, када ће смрт потпуно бити уништена кроз сједињење свих са Христом и у Христу и зато је то иконична уметност, јер користи природу која је још увек под влашћу природних закона и смрти. 

Делујући из ове перспективе, хришћански уметник жели да бића која приказује ослободи закона природе који их на крају воде у смрт и да их поставе у једно ново стање постојања, стање онтолошке слободе коју им даје Христова личност у коју су уипостазирани. У томе се огледа пре свега и слобода хришћанског уметника у односу на своје дело. Хришћански уметник не копира свет и његове односе који су засновани на природним законима нужности, већ тај свет поставља у нове односе слободе с Богом и ближњим у Христу. 

С друге стране, ти нови односи, односи слободе у хришћанској уметности нису апстрактни, не воде у нихилизам и поништење постојећих бића од стране уметника да би се остварила слобода уметника кроз стварање нечег новог, већ постојећа бића постављају у откривене односе будућег Царства Божијег возглављеног Христом. Будући да је то Царство будући век у коме бића налазе своје вечно постојање сједињена с Христом, онда се слобода уметника према свету који приказује изражава као љубав према њему. Јер, то значи љубав према једном бићу, да желите да биће које волите постоји вечно. 

Истовремено, пошто ће будуће Царство Божије, тј. његово постојање за нас, за постојећа бића бити израз наше, односно њихове слободе, онда се и слобода бића која су приказана изражава као љубав према другом бићу, пре свега према Богу у Христу, односно као љубав приказаног бића према другим бићима у Христу. 

Другим речима, икона, као један од карактеристичних уметничких израза православне Цркве, приказује личност, ипостас онога кога слика, јер личност је однос слободе љубави с Богом у Христу. Поштовање иконе управо значи поштовање, тачније ступање у тај исти однос који има најпре Христос са Богом Оцем, а затим и сви свети који су усиновљени Богу у Христу.

Хришћанска уметност је литургијска, извире из Литургије, приказује свет онаквим каквим се он појављује у Литургији као икони будућег Царства Божијег. Хришћанска уметност је иконијска, зато што приказује само однос, тачније личност, у коме ће бића бити у будућем Царству, док је природа која је носилац тих нових односа још увек под влашћу смрти. Но, природа ће се ослободити смрти, не мењајући се по природи, управо захваљујући тим новим односима у Христу, што је показало и Христово васкрсење.

Иконостас у Православној Цркви

Створена, људска природа у Васкрслом Христу, остала је то што јесте, створена, али је ослобођена закона који су је ограничавали и водили у смрт. Христос је васкрсао и више не умире. Христос је по природи био видљив и опипљив, али је у исто време пролазио кроз затворена врата и био на више места у истом времену. То се догодило управо због тога што личност Христова одређује начин постојања природе, а личност је однос, заједница слободе, љубави с Богом Оцем. Нови односи људи, односно светитеља с Богом у Христу преображавају и њихову природу. Зато се светитељи сликају без телесних мана иако су их можда у историјском трајању имали. Слично је и са осталом природом. И она се у склопу личних односа Христа и његових светих с Богом, посредством Светог Духа, преображава на тај начин што се и она ослобађа закона нужности, трулежности и смрти, не престајући да буде створена природа.