Михајло Пупин- Велики Хришћанин

     Михајло Идворски Пупин (Идвор, 9. октобар 1854 — Њујорк, 12. март 1935) био је српски научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског Ордена белог орла првог степена и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело Од пашњака до научењака.

     „Не, ја не верујем да постоји Бог. Но ја знам да Он постоји. И то ми је једино знање што има неку вредност од свега мога знања,“      говорио је Пупин.

     „Наука у својим открићима поткрепљује и употпуњује моју веру тиме што пружа доказе о иманентности разума и циља у космичким збивањима. Јер, уколико наука дубље прониче у тајне васионе утолико се ближе и боље упознаје са оном руководном силом која управља свим појавама у свету. Наука неизбежно претпоставља и открива разумност у центру целокупне космичке активности....“ „У разним областима научног испитивања, докле год може човеков разум да допре, ми свуда наилазимо, не само на активност, већ на активност управљену извесним сврхама и циљевима. Наука нам открива законитост и ред који владају у развићу свемира и указује на прогрес и стремљења која се дају запазити у васиони.“

     „Ми стојимо пред две могућности: или веровати да васиона и величанствени закони и ред у њој јесу просто резултат слепог случаја, или резултат једне интелигенције. Ја лично, као разумно биће, верујем у Божанску Интелигенцију, јер је то простије и далеко разумније. То је у сагласности са мојим целокупним искуством. 

     Теорија, да разумна бића као што смо ми, као и сав други разумни развојни процес у космосу, није ништа друго до резултат неразумног слепог случаја, јесте изван мога схватања и разумевања. И зашто бих ја прихватио једну такву теорију, кад свуда око мене у природи и васиони, свакога дана, запажам дела Божје интелигенције. 

Зашто ми, слушајући говор човека или његово свирање на виолини, или гледајући дело неког уметника, закључујемо да иза свих тих појава и радњи постоји нека интелигенција? То је разумљиво, јер ја знам шта то значи, и својим разумом могу појмити разумност тих дела. Зашто бих онда одрицао руководну интелигенцију која се налази иза свих космичких појава? Може ли бити разумније претпоставке од ове? За мене као научника то је очигледно. То је било јасно и очигледно за пророке пре 3000 година. И не постоји ништа што је наука до сад открила што би било противно овом уверењу и убеђењу...“

     „Наука и вера се допуњују, те се живот, у свој ширини и дубини својој, може најбоље упознати кроз њих.“ „Наука, не само што не смета човеку да буде религиозан, већ га напротив чини способнијим да схвати високи духовни значај религије.“ „Наука нас, доводи у све ближи духовни однос са Богом, односно она нам потврђује учење о великој вредности и значају душе човекове и поткрепљује веровање у човекову бесмртност. Наука је оснажила и ојачала моју веру и учинила ме бољим хришћанином. Али та моја вера, вера научника, нимало се не противи вери моје мајке и народа мога родног села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа и проширила мој хоризонт и појмове о Творцу.“ „Према томе наука ме је учинила бољим хришћанином и ја верујем да ће наука учинити бољим хришћанима све оне људе и жене који покушавају да разумеју њене просте и дивне законе, јер су то сами Божји закони.“

ДЕЛАТНА ВЕРА МИХАЈЛА ПУПИНА

     Михајло Пупин је био највећи добротвор манастира Светог Саве у Либертивилу, а даривао је и друге храмове, како у Америци тако и у отаџбини, пружајући им своју материјалну помоћ и моралну подршку. 

     Помагао је „Српску црквену општину у Идвору, Српску цркву у Љубљани, Црквену општину Бајша, Саборну цркву Свете Тројице у Мостару, Српску црквену општину Баноштар у Срему, Српску цркву у Лесковцу, српске цркве на Косову и Метохији (посебно је помогао обнову цркве Самодреже), Српску цркву у Ђакову, Српску цркву у Лелићу, Српску цркву у Бихаћу, Српску цркву Светог Илије у Бару, Црна Гора, Српску цркву у Чапљанима, Бока, Српску цркву у Хоргошу, Српску цркву у Милетићеву, Војводина, Српску цркву у Лици, Српску цркву у Јежевици, затим Манастир Жичу, Манастир Хиландар на Светој Гори, Манастир Грачаницу на Косову и Метохији, и многе друге.“

Манастир светог Саве у Либертивилу, САД

     Из извештаја Друштва за подизање Спомен-храма Светог Саве на Врачару видимо да се „он 1929. године прикључио акцији у прикупљању помоћи за почетак изградње овог заветног храма“, што је имало великог одјека међу Србима у Америци и Канади.

    Пупин је и Светоклиментском храму у Охриду поклонио црквено звоно тешко 2.300 кг. У овом граду је, такође, основао и фонд за сиротињу, од 100.000 динара, и то како за хришћанску тако и за муслиманску.

Бијељини је, о јубилеју Филипа Вишњића, највидовитијег гусларског витеза поклонио спомен-обележје у бронзи, са жељом „да сјајне песме и дивни морални лик овог генијалног слепог гуслара, песника и историчара Првог српског устанка инспиришу народ у борби за национално и социјално ослобођење“.

     Такође је Богомољачкој централи у Крагујевцу поклонио штампарију у којој су, поред Малог Мисионара, штампане и друге верско-поучне књиге и брошуре.

Освећење темеља храма светог Саве на Врачару

Нарочиту пажњу је посвећивао свом родном Идвору због чега „је створио посебну задужбину под називом Фонд Михајло Пупин којим је руководило привредно друштво „Привредник“ из Београда.

     Мноштво је његових дарова, и само Господ зна колико је добра учинио водећи рачуна „да не зна левица шта чини десница“ (ср. Мт. 6, 3). Све су то плодови његове вере и љубави којима се „поврх свега, обукао“ (ср. Кол. 3, 14), са којима је отишао у свет и у њему све време добродетељно живео. Дакле, он није бирао време, нити се правдао њиме, већ је увек био спреман да помогне, не тражећи заузврат ништа. А чинио је добро другима, зато што их је волео, а волео их је јер је волео Бога и знао да је „Љубав од Бога, и да сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога... И који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (ср. 1 Јн. 4, 7.16).

Теологија православне уметности

Хришћанска уметност је саставни део хришћанске вере. Само хришћанство је препуно символа, слика које поред историјске реалности указују на есхатон, тј. на Царство Божије, које ће се догодити у будућности. Сама Литургија, као израз постојања Цркве, препуна је символа и икона. У свим светим тајнама, а посебно у Литургији, употребљавају се многе слике и символи.

Целокупна хришћанска уметност чува реалност историјског живљења, постојања, али га у исто време преображава, посматрајући живот из перспективе вечног живота, тј. Царства Божијег. 

Миронов Дискоболос; најбољи пример
жеље уметника да прикаже људско тело

Античка уметност жели да укаже на истину света и пре свега човека као на идеју.

Сходно веровању људи да је материјални свет сам по себи лажан и пролазан, односно хаотичан, док је свет идеја вечан, истинит, истина света није у њему, већ изван њега, у свету идеја. Скулптуре су божански лепе, али оне не указују ни на какву историјску реалност, већ пре свега на идеју човека и лепоте. Уметност по себи, тј. сама скулптура, сам човек представљен скулптуром, није битан по себи, већ он служи као средство да се укаже на идеју човека и лепоту као хармоничност, које су истина. (Отуда се често и данас под уметношћу подразумева то да је она та која треба да укаже на неку идеју, на неку логосност и логичност која је изван ње саме.) На овај начин старогрчка скулпторска уметност занемарује историјску реалност постојања, и указује на идеје као истину.

Ренесансна уметност израсла је из старогрчке уметности, за разлику од ње показује пре свега историјску реалност постојања, поистовећујући истину постојања с њом. Ренесансни уметници савршено показују природу у њеном историјском изразу, али као да се она на томе и завршава. Не постоје елементи који би истовремено указивали и на историјску реалност природе и на њено стање у будућем Царству Божијем, када ће се она преобразити, а не и изгубити, односно када ће природа превазићи смрт и детерминисаност постојања и бити апсолутно слободна, а не да нестане и да се изгуби. Зато се ренесансна уметност може окарактерисати као натуралистичка, као природна.

Петер Паул Рубенс, Пад Адама и Еве;
класичан пример уметности ренесансе

Едвард Мунк, Крик, класичан пример
експресионистичког правца
савремене уметности

 Савремена уметност поред тога што користи многе елементе из горе наведених уметничких праваца и њихове карактеристике, има и неке додатне карактеристике. Најважније су следеће: чежња уметника за слободом, како својом стваралачком, тако и за слободом бића које представља; присутност нихилизма, тј. тежња да се биће поништи, а што је плод схватања слободе као негације другог и свега што је друго у односу на нас, па и саме себе ради постизања апсолутне слободе. Савремена уметност показује да човек и као уметник тежи да буде апсолутно слободан, али ту своју слободу изражава као анархију и као тежњу да уништи све што постоји да би створио нешто оригинално. Ова врста уметности свакако извире из вере савременог човека у то шта је слобода, односно постојање.

За разлику од њих, православна уметност чува историјску реалност представљеног бића; икона није средство које указује на идеју, на истину, која се налази изван његове историјске реалности, иако не поистовећује његову истину постојања с њом; истина историјског се налази у његовом јединству са Богом које је такође историјски догађај, али будућег века, у чијем јединству биће превазилази смрт и историјску детерминисаност постојања и постаје апсолутно слободно; слобода уметника и слобода представљених бића изражава се као заједница с другим, пре свега с Богом као другим и потчињавање своје слободе вољи другог; на овај начин се слобода поистовећује с бићем, престаје, дакле, да буде проста етичка категорија или, пак, она која негира биће, тј. постојање и прелази у нихилизам, већ се поистовећује с постојањем, које је плод слободне заједнице с Богом, односно с другом личношћу.

Свети пророк Илија, фреска у манстиру Грачаница

Због потребе наглашавања ових елемената у уметности, православни уметници су се највероватније због тога пре определили за иконографију, следећи фајумске портрете, а не за скулптуру, иако је ова друга њима била ближа, и географски, и културолошки. Јер, већина првих хришћана били су Јелини по образовању и култури. Зато што је иконографија пружала више могућности да се путем светлости изразе управо ови елементи који су карактеристични за њу и зато њих обавезно срећемо на православној иконографији свих епоха, са мање или више пројављених успеха.

У почетку Црква није употребљавала иконе, у смислу слика на дрвету или на зиду, нити пак резане ликове и кипове за преношење своје вере у будуће Царство из простог разлога што је прва црквена општина, тј. заједница била састављена од јевреја којима је то било забрањено Старозаветним заповестима. Развојем богословља, и то посебно богословља о Христу као Сину Божијем који је постао човек, употреба овакве врсте икона постала је сасвим нормална, иако је кроз историју било и оних који су то оспоравали и забрањивали употребу сликарске уметности у Цркви. 

Они су то правдали тиме да Бога не можемо изображавати на иконама зато што је он невидљив, неограничен, несазнајан, нематеријалан итд. Хришћанска уметност и њена употреба у Цркви је на основу одлука 7. Васељенског Сабора одржаног у Никеји 787. године дозвољена управо због тога што је утемељена на истинском оваплоћењу Сина Божијег. У Сину Божијем који је постао човек, Христос Бог је постао видљив, сазнајан и доступан нама. На том уласку Бога у историју управо се темељи и наше спасење, односно наше вечно постојање. Тачније, хришћанска уметност је дозвољена у Цркви, јер њен циљ јесте да покаже да је целокупна икономија спасења у Христу истинита, да је Христово оваплоћење као Бога, страдање и васкрсење истинито, да се догодило у телу. 

Христос Пантократор (=Сведржитељ),
фреска из манастира Дионисијат, Света Гора

То се односи и на сликарство, односно на иконописање. Сабор је одлучио да се свете иконе Христове, Богородице, апостола, анђела и свих светих поштују и да се целивају, али то не значи клањање материји, тј. то није идолопоклонство како су то тврдили противници иконопоштовања, него значи клањање прототипу који је на иконама изображен. По речима сабора: “Част указана икони ка прототипу се уздиже”. Другим речима, онај који указује част икони ту част указује ипостаси, личности, која је на икони изображена. А та личност, тј. ипостас је ипостас Сина Божијег. Међутим, ипостас, односно личност, не постоји без природе и зато је неопходно да би се пројавила личност, да постоји и природа. То се пре свега односи на Господа Исуса Христа који се као личност оваплотио, а не и његова Божанска природа и ако би требало да му се клањамо као Богу, то не можемо другачије него да га поштујемо у телу, тј. кроз материју, тачније у људском облику. Исти је случај и са поштовањем и клањањем светитељима. Ми у њима поштујемо Христа и клањамо се Сину Божијем, Христу, као личности с којом су они неразлучно и несливено сједињени Духом Светим.

Зато и каже црквена песма “диван је Бог у светима својим”. Дакле, у светима се показује сам Бог. Начелно, хришћанска уметност се од самих својих почетака труди, колико је то могуће у ограничености материјалом, тј. ограничености природним законима материјала који користи, да прикаже свет и човека из перспективе будућег Царства Божијег. Хришћанска уметност је плод вере у долазак Царства Божијег, као новог начина постојања људи и природе у заједници с Богом у Христу. Другим речима, хришћанска уметност не приказује свет и човека онаквим какви они јесу сада у историјској реалности, већ онаквим какви ће се јавити, какви ће постати у последњем дану историје, када ће смрт потпуно бити уништена кроз сједињење свих са Христом и у Христу и зато је то иконична уметност, јер користи природу која је још увек под влашћу природних закона и смрти. 

Делујући из ове перспективе, хришћански уметник жели да бића која приказује ослободи закона природе који их на крају воде у смрт и да их поставе у једно ново стање постојања, стање онтолошке слободе коју им даје Христова личност у коју су уипостазирани. У томе се огледа пре свега и слобода хришћанског уметника у односу на своје дело. Хришћански уметник не копира свет и његове односе који су засновани на природним законима нужности, већ тај свет поставља у нове односе слободе с Богом и ближњим у Христу. 

С друге стране, ти нови односи, односи слободе у хришћанској уметности нису апстрактни, не воде у нихилизам и поништење постојећих бића од стране уметника да би се остварила слобода уметника кроз стварање нечег новог, већ постојећа бића постављају у откривене односе будућег Царства Божијег возглављеног Христом. Будући да је то Царство будући век у коме бића налазе своје вечно постојање сједињена с Христом, онда се слобода уметника према свету који приказује изражава као љубав према њему. Јер, то значи љубав према једном бићу, да желите да биће које волите постоји вечно. 

Истовремено, пошто ће будуће Царство Божије, тј. његово постојање за нас, за постојећа бића бити израз наше, односно њихове слободе, онда се и слобода бића која су приказана изражава као љубав према другом бићу, пре свега према Богу у Христу, односно као љубав приказаног бића према другим бићима у Христу. 

Другим речима, икона, као један од карактеристичних уметничких израза православне Цркве, приказује личност, ипостас онога кога слика, јер личност је однос слободе љубави с Богом у Христу. Поштовање иконе управо значи поштовање, тачније ступање у тај исти однос који има најпре Христос са Богом Оцем, а затим и сви свети који су усиновљени Богу у Христу.

Хришћанска уметност је литургијска, извире из Литургије, приказује свет онаквим каквим се он појављује у Литургији као икони будућег Царства Божијег. Хришћанска уметност је иконијска, зато што приказује само однос, тачније личност, у коме ће бића бити у будућем Царству, док је природа која је носилац тих нових односа још увек под влашћу смрти. Но, природа ће се ослободити смрти, не мењајући се по природи, управо захваљујући тим новим односима у Христу, што је показало и Христово васкрсење.

Иконостас у Православној Цркви

Створена, људска природа у Васкрслом Христу, остала је то што јесте, створена, али је ослобођена закона који су је ограничавали и водили у смрт. Христос је васкрсао и више не умире. Христос је по природи био видљив и опипљив, али је у исто време пролазио кроз затворена врата и био на више места у истом времену. То се догодило управо због тога што личност Христова одређује начин постојања природе, а личност је однос, заједница слободе, љубави с Богом Оцем. Нови односи људи, односно светитеља с Богом у Христу преображавају и њихову природу. Зато се светитељи сликају без телесних мана иако су их можда у историјском трајању имали. Слично је и са осталом природом. И она се у склопу личних односа Христа и његових светих с Богом, посредством Светог Духа, преображава на тај начин што се и она ослобађа закона нужности, трулежности и смрти, не престајући да буде створена природа.

Блез Паскал и Бог: Вера у Бога и хришћанске мисли великог научника и математичара

Живот и рад Блез Паскала

Блез Паскал рођен је 19. јуна у Клермон Ферану, у Француској. Блез је био треће дете Етјена Паскала и Антоанете Бегон. Мајка му је умрла када је имао само три године, остављајући га са две сестре – Жилберт и Жаклин. Године 1631. породица Паскал напушта Клермон и сели се у Париз. Блезов отац, Етјен Паскал (1588-1651) и сам се интересовао за науку и математику. Био је локални судија у Клермону и био је члан Мерсенове академије. Пошто је имао неортодоксне погледе на образовање, одлучио је да свога сина сам подучава. Етјен је одлучио да Блез неће учити математику до своје петнаесте године, и сва литература у вези математике била је премештена из њихове куће. Настојао је да му син најпре научи латински и грчки.

Али Блез је само још више развио своју радозналост и почео да ради геометрију већ у дванаестој години. Иако је био одушевљен његовим знањем, Блезов отац није одустајао од своје одлуке да сам подучава сина. У том раном периоду, међутим, за дечака су били значајни сусрети са Галилејем и Декартом, као и његово познанство са математичарем Фермаом, с којим ће створити темељ рачуна вероватноће. Са петнаест година Блез Паскал је почео да се диви раду Дезарга, а са шеснаест година Паскал је издао јединствен примерак листа са једног од Мерсенових састанака у јуну 1639. године. Садржао је бројеве теорема из пројективне геометрије, укључујући ту и Паскалов мистични шестоугао.

Децембра 1639. године, Паскалова породица је напустила Париз да би живела у Руану где је Етјен био примљен као скупљач пореза за горњу Нормандију. Брзо по смештању у Руану, Блез је написао свој први рад назван Есеј о конусним пресецима, издат фебруара 1640. године. Исте године Паскал је изумео и први дигитални калкулатор са намером да помогне своме оцу у прикупљању пореза и такси. Догађаји 1646. године су били врло значајни за младог Паскала. Те године је његов отац повредио ногу и морао је да се опоравља код куће. О њему су се бринула његова млађа браћа, који су били у религиозном покрету из Руана. Они су имали дубок утицај на Паскала и он је постао јако религиозан.

Етјен Паскал је умро у септембру 1651. године. После очеве смрти, Блез је писао једној од својих сестара, давајући, при томе смрти једно дубоко хришћанско значење; и за њега је очева смрт била нешто посебно. Тада је оформио своје идеје које су послужиле као основа за његова писма, обједињена у филозофски рад под називом Мисли (Пенсеес). После овога, Паскал је посетио јансенски манастир Порт Ројал де Шамп, који се налазио око 30 км југозападно од Париза. Почео је да издаје анонимна дела на тему религије.

18 Провинцијалних писама је било издато у периоду између 1656. године до почетка 1657. године. Све је то било писано као знак одбране од његовог пријатеља Антоана и великог противника Језуита и браниоца јансенизма, који је иначе пре својих студија теологије у Паризу, био осуђиван због свог контраверзног религиозног рада.

Паскалов најпознатији рад из филозофије је Мисли, а на издању о својим личним мислима везаним за људску патњу, судбину и Бога, којем је приступио касне 1656. године, наставио је да ради током 1657. и 1658. године. Овај рад садржи и Паскалову опкладу као доказ да веровање у Бога је разумно само са пратећим аргументима.

Ако Бог не постоји, онај ко не верује у њега неће изгубити ништа, а ако, пак, Бог постоји, тај исти човек ће изгубити све, зато што није веровао у њега.

Логика срца и ума

Уочивши да „логика срца“ суди на други начин од „логике ума“, Блез Паскал је био опрезан у величању моћи ума. Дубоко свестан људске немоћи Паскал се пита: „Јер шта је, најзад, човек у природи? Ништавило у погледу на бескрај, све у погледу на ништавило, средина између ничега и свега. Бескрајно далеко од тога да схвати крајности, њему су смер ствари и њихов праузрок несавладљиво скривени у једну недокучиву тајну.“ Али не заборавимо ни следеће: „Човек је трска на ветру, али трска која мисли!“ У том правцу треба поћи у разумевању Паскалове апологије вере.

Како да се објасни сплет противуречности у људској природи? Читава историја људског духа обелодањује немоћ пред парадоксима у којима се батрга човек. Ниједна религија, ниједно философско учење, ниједна научна теорија не може да спасе човека понора у који срља.

Хришћанство, сматра Паскал, једино упућује на „прародитељски грех“ којим је човек упао у понор. Стога Блез Паскал сматра Христа гаранцијом за човеково оздрављење и спас. Блез Паскал је, не само указивао на бројне парадоксе, већ је и сам био врло противречан.

Ако Бог улива веру својим верницима, који су судбински одређени, зашто се обраћа и неверницима? Ако је снага разума у стању да заведе неверника, какво место има у свему томе божанска милост?

Човек је осуђен да се злопати, као што је немогуће доказима потврдити божанско постојање, исто је тако немогуће доказатио да га нема. „Срце осећа Бога, а не разум“, каже Паскал.

Пошто су у игри разум и осећања, коначног решења нема, осим одлуке: веровати или не веровати. Побожност се разликује од празноверја.

Подржавати побожност до празноверја, значи уништити је. Има мало хришћана, каже Блез Паскал, чак што се вере тиче, има их много који верују, али из празноверја, има их много који не верују, али из распусности, мало их је између тога двога.

Блез Паскал о Богу и вери

Блез Паскал и Бог. Вера у Бога и хришћанство великог мислиоца и научникаТиме што се отворено јавља онима који Га свим срцем траже и скрива од оних који свим срцем беже од Њега, Бог регулише људско знање о себи. 

Он даје знаке видљиве за оне који Га траже и невидљиве за оне који су равнодушни према Њему.

Онима који хоће да виде Он даје довољно светлости, а онима који неће да виде даје довољно таме.

Тако је говорио Паскал -  цитати Блеза Паскала

Постоје само две врсте људи: с једне стране праведници који се сматрају грешницима, а с друге грешници који се сматрају праведницима.

Срце осећа Бога, а не разум. Ето шта је вера: Бог кога осећамо у срцу а не у разуму.

Ако желиш да се о теби добро мисли, немој о себи добро говорити.

Човек који воли једино самога себе ништа не мрзи толико колико да буде сам.

Онај ко говори само лепе речи има лош карактер.

Онај ко смисао свог живота тражи у духовном усавршавању, не може да буде незадовољан, јер је оно што он жели увек у његовој власти.

Лажна понизност је права охолост.

Небеска Литургија

1.
Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал' су вјетри, дал' су вихорови,
Ил' шуморе горе јаворове,
Ил' са земљом трава разговара,
Ил' пјевају на небеси звијезде?

2.
Нит' су вјетри, нит су вихорови,
Нит' шуморе горе јаворове,
Нит' са земљом трава разговара,
Нит' пјевају на небеси звијезде,
Но служи се Света Литургија,
У Небесном Царству Христовоме.

3.
Службу служи Јован Златоусти,
И са њиме три стотин' владика,
Све владике земних мученика,
И три хиљад' часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује ђаконе Стеване
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Вангелије,
Крсте држи царе Константине,
А рипиде Свети стратилати,
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевсатије,
И остали многи стратилати,
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети Врачи помазују миром,
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику,
А Цар Славе сједи на пријестолу,
Лицем својим небо освијетљава.
С десна му је Света Богомајка,
Огрнута звјезданом порфиром,
Свети Сава жезал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звијезда.
Измешани Свеци с Анђелима,
Па се не зна ко је од ког љепши.

4.
Кад се Света Литургија сврши,
Светитељи Христу прилазили,
И пред Њиме поклон учинили,
Најпосљедњи Светитељу Саво,
И са Савом Срби Светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал' се не хтје Светац да усправи,
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази Света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хилендар посвјети,
Ал' се Саво диже на кољена,
И даље се дићи не хоћаше,
Већ остаде пред Христом клечећи.

5.
Благи Христос Саву миловаше,
Од милоште вако збороваше:
"Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Што си ми се тако расплакао,
Никад тако плакао нијеси,
Ниси тако плак'о за Косовом
Кад је српско потамњело царство,
Потамњело царство и господство,
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л' се Срби кано што су били,
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у вријеме Немање,
И Сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља,
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мога мученика,
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л' се и сад тако Бог поштује,
Да л' Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л' се моје шири,
Српска земља да л' тамњаном мири,
Свјетли ли се образ у Србина,
Пред људима и пред Анђелима,
Великаши да л' праведно суде,
Богаташи да ли милост дијеле,
Да л' сусједа сусјед оправдава,
Да л' нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л' дјевојке држе дјевојаштво,
Да л' попови по светињи живе,
Калуђери да л' за народ клече,
И да л' грију пештере сузама,
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л' празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични Светитељу,
Српског рода други Спаситељу,
Каква ти је голема невоља,
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?"

6.
Тад говори Светитељу Саво:
"О Господе Велики и Силни,
Пред киме се тресу Херувими,
Има л' ишта Теби непознато?
Та Ти видиш срце у човјека,
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом,
Под каменом гују отровницу,
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од Тебе сакрити,
Тамних људи, тамна безакоња
Због којих Си на Крсту висио;
Али Твоја Љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави Ти о знаном питаш,
Да Ти кажем што Ти боље знадеш."

7.
"Нису Срби као што су били,
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили,
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал' даром се Твојим погордише,
Од Тебе се лицем окренуше.
Господа се српска измјетнула,
На три вјере оком намигују,
Ал' ни једну право не вјерују,
Православље љуто потискују,
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих Крсних Слава,
Свеце своје љуто увриједили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је Теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит' Божји закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит' нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит' сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свјештеници вјером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит' дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе, гријехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недељу мари,
Нит' за празник ни обичај стари,
Нит' празником цркве испуњује,
Празне цркве ко пећине пусте,
Празне душе па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње,
Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу Себе,
Зато плачем мој предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
Волио бих у паклу бити,
Само Срби Богу да се врате."

8.
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју Свету Главу;
И мислима небеса потресе,
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка' од губе губава гријешница,
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му је лице од ужаса.

9.
Тада Господ устеже облаке,
Да не паде киша ни росица,
Благо сунце у жар се обрати,
Сва сагоре земља Србинова,
Пресушише ријеке и потоци,
Прекапише дубоки кладенци.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

10.
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасусише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој,
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха,
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

11.
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте бољезање,
Тијесна гробља, а мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

12.
Тада Господ кризу попустио.
Пуна земља свакога обиља,
А сви вичу нигдје ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

13.
Тад сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини шта је њему драго,
Са државом и са српским тијелом,
Само да се не дотиче душе.
А сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својих једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоруж'о,
Повео их на земљу Србију.

14.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешано,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил' умори у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват' ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходати,
Осим туда где га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горе заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит' слободно мислит' ни дисати.

15.
Тако ишло задуго земана,
Док набуја земља Србинова,
Од мртвијех српских тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка' тијесто од јакога квасца.
Тад Анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме пријатељу,
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и Светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
"Доста Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио.

16.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова Истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи Литургија,
У небеском Царству Христовоме,
Службу служи Светитељу Саво,
И са њиме три стотин' владика,
И три хиљад' српских свештеника,
Ђаконује архиђакон Стево,
А са њиме ђакон Авакуме,
Што на коцу за Христа пострада,
На бијару усред Биограда.
А Цар Славе сједи на пријестолу,
Док се земља грми ка' олуја,
То Србија кличе - Алилуја!

Благо мајци која Саву роди,
И Србима док их Саво води.

 

Владика Николај Велимировић

Усековење главе светог Јована Крститеља

Свети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: "Иде за мном јачи од мене" (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама еветих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов пре Њега прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:

Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник.

Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. - А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља.

Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски.

Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине - тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру.

И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: "Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога".

Каравађо- смрт Јована Крститеља

О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која притом покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе.

После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11).

Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:

Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована.

После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе.

Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.

Цртани филм о коме сам вам данас говорио:

          Ово је цртани филм са изузетном симболиком који говори о о два света – једном великом и једном врло, врло малом, а све почиње обичном честицом прашине. Катаклизмични догађаји узрокују да се ова честица прашине изгуби лебдећи ваздухом. Уживајући у свом животу у џунгли, слон Хортон ће приметити честицу прашине и чути сићушан глас који из ње допире. Је ли могуће да глас дозива у помоћ? Хортон покушава да у то увери своје суседе, али нико други не чује тај глас, па му зато нико ни не верује. Хортон је уверен у постојање бескрајно малог света који живи на тој честици прашине и којем је потребна његова помоћ. Када би била остављена да лебди кроз џунглу, честица би била уништена. Хортон се заклиње да ће пронаћи место на којем ће тај мали свет бити сигуран. То ће га натерати на борбу против читавог свог друштва, које верује да је полудео, па су одлучни да га зауставе. Убрзо ће се показати да је Хортон био у праву. На честици живи популација Којих, који живе у Којеграду. Када Хортон контактира градоначелника, Који ускоро сазнају да је читав њихов свет у опасности, а Хортон им је једина нада. Сада градоначелник и Хортон морају да раде заједно како би спасли Којеград.

Трејлер:

Цртани филм можете погледати ако кликнете на овај линк:

http://www.crtanifilmovi.rs/horton-horton-horton-hears-a-who/