Блез Паскал и Бог: Вера у Бога и хришћанске мисли великог научника и математичара

Живот и рад Блез Паскала

Блез Паскал рођен је 19. јуна у Клермон Ферану, у Француској. Блез је био треће дете Етјена Паскала и Антоанете Бегон. Мајка му је умрла када је имао само три године, остављајући га са две сестре – Жилберт и Жаклин. Године 1631. породица Паскал напушта Клермон и сели се у Париз. Блезов отац, Етјен Паскал (1588-1651) и сам се интересовао за науку и математику. Био је локални судија у Клермону и био је члан Мерсенове академије. Пошто је имао неортодоксне погледе на образовање, одлучио је да свога сина сам подучава. Етјен је одлучио да Блез неће учити математику до своје петнаесте године, и сва литература у вези математике била је премештена из њихове куће. Настојао је да му син најпре научи латински и грчки.

Али Блез је само још више развио своју радозналост и почео да ради геометрију већ у дванаестој години. Иако је био одушевљен његовим знањем, Блезов отац није одустајао од своје одлуке да сам подучава сина. У том раном периоду, међутим, за дечака су били значајни сусрети са Галилејем и Декартом, као и његово познанство са математичарем Фермаом, с којим ће створити темељ рачуна вероватноће. Са петнаест година Блез Паскал је почео да се диви раду Дезарга, а са шеснаест година Паскал је издао јединствен примерак листа са једног од Мерсенових састанака у јуну 1639. године. Садржао је бројеве теорема из пројективне геометрије, укључујући ту и Паскалов мистични шестоугао.

Децембра 1639. године, Паскалова породица је напустила Париз да би живела у Руану где је Етјен био примљен као скупљач пореза за горњу Нормандију. Брзо по смештању у Руану, Блез је написао свој први рад назван Есеј о конусним пресецима, издат фебруара 1640. године. Исте године Паскал је изумео и први дигитални калкулатор са намером да помогне своме оцу у прикупљању пореза и такси. Догађаји 1646. године су били врло значајни за младог Паскала. Те године је његов отац повредио ногу и морао је да се опоравља код куће. О њему су се бринула његова млађа браћа, који су били у религиозном покрету из Руана. Они су имали дубок утицај на Паскала и он је постао јако религиозан.

Етјен Паскал је умро у септембру 1651. године. После очеве смрти, Блез је писао једној од својих сестара, давајући, при томе смрти једно дубоко хришћанско значење; и за њега је очева смрт била нешто посебно. Тада је оформио своје идеје које су послужиле као основа за његова писма, обједињена у филозофски рад под називом Мисли (Пенсеес). После овога, Паскал је посетио јансенски манастир Порт Ројал де Шамп, који се налазио око 30 км југозападно од Париза. Почео је да издаје анонимна дела на тему религије.

18 Провинцијалних писама је било издато у периоду између 1656. године до почетка 1657. године. Све је то било писано као знак одбране од његовог пријатеља Антоана и великог противника Језуита и браниоца јансенизма, који је иначе пре својих студија теологије у Паризу, био осуђиван због свог контраверзног религиозног рада.

Паскалов најпознатији рад из филозофије је Мисли, а на издању о својим личним мислима везаним за људску патњу, судбину и Бога, којем је приступио касне 1656. године, наставио је да ради током 1657. и 1658. године. Овај рад садржи и Паскалову опкладу као доказ да веровање у Бога је разумно само са пратећим аргументима.

Ако Бог не постоји, онај ко не верује у њега неће изгубити ништа, а ако, пак, Бог постоји, тај исти човек ће изгубити све, зато што није веровао у њега.

Логика срца и ума

Уочивши да „логика срца“ суди на други начин од „логике ума“, Блез Паскал је био опрезан у величању моћи ума. Дубоко свестан људске немоћи Паскал се пита: „Јер шта је, најзад, човек у природи? Ништавило у погледу на бескрај, све у погледу на ништавило, средина између ничега и свега. Бескрајно далеко од тога да схвати крајности, њему су смер ствари и њихов праузрок несавладљиво скривени у једну недокучиву тајну.“ Али не заборавимо ни следеће: „Човек је трска на ветру, али трска која мисли!“ У том правцу треба поћи у разумевању Паскалове апологије вере.

Како да се објасни сплет противуречности у људској природи? Читава историја људског духа обелодањује немоћ пред парадоксима у којима се батрга човек. Ниједна религија, ниједно философско учење, ниједна научна теорија не може да спасе човека понора у који срља.

Хришћанство, сматра Паскал, једино упућује на „прародитељски грех“ којим је човек упао у понор. Стога Блез Паскал сматра Христа гаранцијом за човеково оздрављење и спас. Блез Паскал је, не само указивао на бројне парадоксе, већ је и сам био врло противречан.

Ако Бог улива веру својим верницима, који су судбински одређени, зашто се обраћа и неверницима? Ако је снага разума у стању да заведе неверника, какво место има у свему томе божанска милост?

Човек је осуђен да се злопати, као што је немогуће доказима потврдити божанско постојање, исто је тако немогуће доказатио да га нема. „Срце осећа Бога, а не разум“, каже Паскал.

Пошто су у игри разум и осећања, коначног решења нема, осим одлуке: веровати или не веровати. Побожност се разликује од празноверја.

Подржавати побожност до празноверја, значи уништити је. Има мало хришћана, каже Блез Паскал, чак што се вере тиче, има их много који верују, али из празноверја, има их много који не верују, али из распусности, мало их је између тога двога.

Блез Паскал о Богу и вери

Блез Паскал и Бог. Вера у Бога и хришћанство великог мислиоца и научникаТиме што се отворено јавља онима који Га свим срцем траже и скрива од оних који свим срцем беже од Њега, Бог регулише људско знање о себи. 

Он даје знаке видљиве за оне који Га траже и невидљиве за оне који су равнодушни према Њему.

Онима који хоће да виде Он даје довољно светлости, а онима који неће да виде даје довољно таме.

Тако је говорио Паскал -  цитати Блеза Паскала

Постоје само две врсте људи: с једне стране праведници који се сматрају грешницима, а с друге грешници који се сматрају праведницима.

Срце осећа Бога, а не разум. Ето шта је вера: Бог кога осећамо у срцу а не у разуму.

Ако желиш да се о теби добро мисли, немој о себи добро говорити.

Човек који воли једино самога себе ништа не мрзи толико колико да буде сам.

Онај ко говори само лепе речи има лош карактер.

Онај ко смисао свог живота тражи у духовном усавршавању, не може да буде незадовољан, јер је оно што он жели увек у његовој власти.

Лажна понизност је права охолост.

Небеска Литургија

1.
Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал' су вјетри, дал' су вихорови,
Ил' шуморе горе јаворове,
Ил' са земљом трава разговара,
Ил' пјевају на небеси звијезде?

2.
Нит' су вјетри, нит су вихорови,
Нит' шуморе горе јаворове,
Нит' са земљом трава разговара,
Нит' пјевају на небеси звијезде,
Но служи се Света Литургија,
У Небесном Царству Христовоме.

3.
Службу служи Јован Златоусти,
И са њиме три стотин' владика,
Све владике земних мученика,
И три хиљад' часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује ђаконе Стеване
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Вангелије,
Крсте држи царе Константине,
А рипиде Свети стратилати,
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевсатије,
И остали многи стратилати,
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети Врачи помазују миром,
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику,
А Цар Славе сједи на пријестолу,
Лицем својим небо освијетљава.
С десна му је Света Богомајка,
Огрнута звјезданом порфиром,
Свети Сава жезал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звијезда.
Измешани Свеци с Анђелима,
Па се не зна ко је од ког љепши.

4.
Кад се Света Литургија сврши,
Светитељи Христу прилазили,
И пред Њиме поклон учинили,
Најпосљедњи Светитељу Саво,
И са Савом Срби Светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал' се не хтје Светац да усправи,
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази Света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хилендар посвјети,
Ал' се Саво диже на кољена,
И даље се дићи не хоћаше,
Већ остаде пред Христом клечећи.

5.
Благи Христос Саву миловаше,
Од милоште вако збороваше:
"Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Што си ми се тако расплакао,
Никад тако плакао нијеси,
Ниси тако плак'о за Косовом
Кад је српско потамњело царство,
Потамњело царство и господство,
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л' се Срби кано што су били,
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у вријеме Немање,
И Сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља,
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мога мученика,
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л' се и сад тако Бог поштује,
Да л' Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л' се моје шири,
Српска земља да л' тамњаном мири,
Свјетли ли се образ у Србина,
Пред људима и пред Анђелима,
Великаши да л' праведно суде,
Богаташи да ли милост дијеле,
Да л' сусједа сусјед оправдава,
Да л' нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л' дјевојке држе дјевојаштво,
Да л' попови по светињи живе,
Калуђери да л' за народ клече,
И да л' грију пештере сузама,
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л' празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични Светитељу,
Српског рода други Спаситељу,
Каква ти је голема невоља,
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?"

6.
Тад говори Светитељу Саво:
"О Господе Велики и Силни,
Пред киме се тресу Херувими,
Има л' ишта Теби непознато?
Та Ти видиш срце у човјека,
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом,
Под каменом гују отровницу,
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од Тебе сакрити,
Тамних људи, тамна безакоња
Због којих Си на Крсту висио;
Али Твоја Љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави Ти о знаном питаш,
Да Ти кажем што Ти боље знадеш."

7.
"Нису Срби као што су били,
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили,
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал' даром се Твојим погордише,
Од Тебе се лицем окренуше.
Господа се српска измјетнула,
На три вјере оком намигују,
Ал' ни једну право не вјерују,
Православље љуто потискују,
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих Крсних Слава,
Свеце своје љуто увриједили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је Теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит' Божји закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит' нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит' сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свјештеници вјером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит' дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе, гријехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недељу мари,
Нит' за празник ни обичај стари,
Нит' празником цркве испуњује,
Празне цркве ко пећине пусте,
Празне душе па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње,
Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу Себе,
Зато плачем мој предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
Волио бих у паклу бити,
Само Срби Богу да се врате."

8.
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју Свету Главу;
И мислима небеса потресе,
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка' од губе губава гријешница,
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му је лице од ужаса.

9.
Тада Господ устеже облаке,
Да не паде киша ни росица,
Благо сунце у жар се обрати,
Сва сагоре земља Србинова,
Пресушише ријеке и потоци,
Прекапише дубоки кладенци.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

10.
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасусише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој,
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха,
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

11.
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте бољезање,
Тијесна гробља, а мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

12.
Тада Господ кризу попустио.
Пуна земља свакога обиља,
А сви вичу нигдје ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

13.
Тад сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини шта је њему драго,
Са државом и са српским тијелом,
Само да се не дотиче душе.
А сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својих једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоруж'о,
Повео их на земљу Србију.

14.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешано,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил' умори у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват' ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходати,
Осим туда где га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горе заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит' слободно мислит' ни дисати.

15.
Тако ишло задуго земана,
Док набуја земља Србинова,
Од мртвијех српских тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка' тијесто од јакога квасца.
Тад Анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме пријатељу,
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и Светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
"Доста Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио.

16.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова Истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи Литургија,
У небеском Царству Христовоме,
Службу служи Светитељу Саво,
И са њиме три стотин' владика,
И три хиљад' српских свештеника,
Ђаконује архиђакон Стево,
А са њиме ђакон Авакуме,
Што на коцу за Христа пострада,
На бијару усред Биограда.
А Цар Славе сједи на пријестолу,
Док се земља грми ка' олуја,
То Србија кличе - Алилуја!

Благо мајци која Саву роди,
И Србима док их Саво води.

 

Владика Николај Велимировић

Усековење главе светог Јована Крститеља

Свети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: "Иде за мном јачи од мене" (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама еветих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов пре Њега прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:

Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник.

Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. - А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља.

Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски.

Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине - тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру.

И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: "Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога".

Каравађо- смрт Јована Крститеља

О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која притом покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе.

После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11).

Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:

Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована.

После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе.

Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.

Цртани филм о коме сам вам данас говорио:

          Ово је цртани филм са изузетном симболиком који говори о о два света – једном великом и једном врло, врло малом, а све почиње обичном честицом прашине. Катаклизмични догађаји узрокују да се ова честица прашине изгуби лебдећи ваздухом. Уживајући у свом животу у џунгли, слон Хортон ће приметити честицу прашине и чути сићушан глас који из ње допире. Је ли могуће да глас дозива у помоћ? Хортон покушава да у то увери своје суседе, али нико други не чује тај глас, па му зато нико ни не верује. Хортон је уверен у постојање бескрајно малог света који живи на тој честици прашине и којем је потребна његова помоћ. Када би била остављена да лебди кроз џунглу, честица би била уништена. Хортон се заклиње да ће пронаћи место на којем ће тај мали свет бити сигуран. То ће га натерати на борбу против читавог свог друштва, које верује да је полудео, па су одлучни да га зауставе. Убрзо ће се показати да је Хортон био у праву. На честици живи популација Којих, који живе у Којеграду. Када Хортон контактира градоначелника, Који ускоро сазнају да је читав њихов свет у опасности, а Хортон им је једина нада. Сада градоначелник и Хортон морају да раде заједно како би спасли Којеград.

Трејлер:

Цртани филм можете погледати ако кликнете на овај линк:

http://www.crtanifilmovi.rs/horton-horton-horton-hears-a-who/

Шта год да радите, не отварајте овај линк

Сада знате како је било Адаму и Еви, када им је Бог рекао да не једу са дрвета познања добра и зла :)

Свети Василије Острошки и манастир Острог

Свети Василије Острошки (Јовановић) рођен је у селу Мркоњићи, Попово Поље у Херцеговини, у Републици Српској. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио.

Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у Православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој опасни подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

Упокојио се у Господу 1671. године, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцелења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројчина дне одржава велики народни сабор.

Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по грегоријанском календару (29. априла, по јулијанском).

Манастир Острог

Високо изнад Бјелопавлићке равнице, на њеној западној страни, између Никшића и Даниловграда, при једној окомитој стијени, налази се манастир Острог. Иако су прве основе овог манастира дали неки испосници, који су у острошким пештерама нашли погодно место за свој усамљенички и подвижнички живот, његовим првим оснивачем с правом се сматра св. Василије Острошки, митрополит Захумско-херцеговачки.

Кад је св. Василије, почетком друге половине ХVII века, добио на управу источнохерцеговачку епархију, он је прешао из манастира Требиња (Тврдоша) негде у околину Никшића. Ту се почео носити мишљу да оснује један манастир. По народном предању, прво место које је за ту сврху узео у обзир била је Милића Пећина, која се налази западно од села Загорка, у Пјешивцима.

Затим је дошло у обзир једно црквиште поред села Дреновштице, такође у Пјешивцима. Напокон се одлучио за садашње место на коме се налази манастир Острог. Ту је обновио оно што је затекао покуповао нешто од најближег земљишта и све то приложио манастиру.

У свом завештајном писму он о томе каже: "То све приложих и дах цркви у Острог... гдје ми је тамо други труд и именије, које приложих... за своју душу од својего усрђа."

Манастир је добио име по брду које се високо уздиже изнад њега. Отуда му још и назив Подострог и дели се на Доњи и Горњи манастир. Горњи је удаљен од доњег 20 до 30 минута хода, а узаним колским путем и читав сат. Терен око манастира и његова околина са густом шумом ванредно лепо и импресивно делује на посетиоце. Најупечатљивије делује Горњи манастир са своје две пећинске црквице које се налазе високо у стени, и са чудотворним моштима Острошког Светитеља, које су ово место учиниле једним од најпосећенијих светилишта Српске Цркве.

Мошти светог Василија Острошког

Ово место одликује се пријатном климом и природним реткостима. Оно има најмању разлику између зимске и летње температуре у нашој земљи. У Горњем манастиру успева винова лоза, чак и нар (морски шипак), мада је његова надморска висина скоро 900 метара.

 Горњем манастиру налазе се две црквице. Једна је (горња) посвећена Часном Крсту, а друга (доња) Ваведењу Пресвете Богородице. Горњу је подигао 1605. године јеромонах Исаија из села Попа крај Никшића, с благословом Митрополита Василија, а живописана је 1667. године. За доњу се не зна тачно када је саграђена. По једној верзији народног предања, подигли су је испосници који су ту живјели прије светог Василија.

По другој, пак, верзији коју је још Вук Караџић прибиљежио по казивању острошког архимандрита Никодима Раичевића, цркву је саградио митрополит Василије.

И ова је црквица живописана, вјероватно кад и горња (1667. године). У њој почивају мошти св. Василија. 1774. године монах Михаило Васојевић, с благословом Игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, дозидао је уз црквицу припрату.

Садашње келије у Горњем манастиру скоријег су датума, јер су старе изгореле 1923. године. Обе пећинске црквице које су без дрвне конструкције, том приликом остале су неоштећене. Нове келије у Горњем манастиру, започете 1923, завршене су 1926. године за време управе архимандрита Леонтија Митровића. Архимандрит Митровић подигао је у Горњем манастиру и још једну већу зграду за преноћиште поклоника.

Ова зграда срушене је 14. новембра 1958. године од стења које је са високих острошких литица на њу пало, али је ове године поново оправљена. Том приликом жртава није било. Једну мању зграду у Горњем манастиру, звану "Кулица" , подигао је дугогодишњи чувар Ћивота, Христифор Љепева, негдје у другој половини ХIХ века.

Место на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи или Госерадићи. У време оснивања манастира около је било насељено и имало јечак и сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово и нешто од околног земљишта, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе, те од свега тога касније постаде манастир-Доњи манастир Острог.

У непосредној близини овог манастира постојала је још једна црква, подигнута 1723. године а посвећена св. Георгију. Она је срушена за време слегања земљишта 1896. године. Садашња црква у Доњем манастиру, посвећена св.Тројици, подигнута је 1824. године одобрењем митрополита Петра I, трудом архимандрита Јосифа Павићевића, а прилозима побожних хришћана. Горњи део звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке у другој половини ХIХ века.

Конак на кршу, више цркве у Доњем манастиру, саградио је 1742. године архимандрит Стефан Павићевић, док је други подигао 1800. године игуман Петроније Дамјановић. Први је проширен 1881, трудом и настојањем епископа Захумско-рашког Висариона Љубише, а други 1936. године, када је обновљен и велики потпорни зид, за вријеме управе архимандрита Леонтија Митровића. У Доњем Манастиру налази се једна мања зграда, звана "Кулица", али вријеме њеног постанка је непознато.

Први игуман у манастиру Острогу био је Исаија из села Попа крај Никшића. 


Свети великомученик и победоносац Георгије

Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Канади, Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Црној Гори, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је овај светитељ заштитник професија, организација и болесника.

Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање.

Израстао је у лепог, снажног и храброг младића, па су га као таквог узели у војску, где се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).

За време цара Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године, десети по реду. Видевши да је отпочело немилосрдно истребљавање хришћана по целој земљи, Георгије подели сва своја блага сиромашнима и ослободи своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге, завешта сиромашнима имања и богатства.

Ђорђу је ово тешко пало и на једном сабору је говорио против оваквог односа против хришћана и о њиховом даљем прогону. Том приликом је изашао пред цара и одважно исповедио да је и сам хришћанин. Сав бесан, цар нареди војницима да га затворе у тамницу.

По царевом наређењу, војници су положили Георгија на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар, очекујући да ће после ових мука Георгије да се одрекне вере. Међутим, Георгије је јасно и гласно одбио да се одрекне своје вере. Цар тада нареди да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева. Везан за такав точак док се точак са њим окретао, то је трајало док му цело тело није било у ранама.

Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили у супротно, цар нареди да Георгија закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и тако га оставе три дана да сагори. Након три дана, када су га откопали - увидеше да је и даље жив. Мучења су, по наређењу цара, настављена. Цар одлучи да позове највећег мађионичара у царству, по имену Атанасије, и њиме савлада Георгија. Атанасије се одазва цару и припреми два напитка - један, од кога би Георгије требало да се покори цару, а други смртоносан. Цар нареди да силом напоје Георгија првим напитком, а пошто се Георгије није покорио, онда нареди да му се да и други, смртоносни напитак. Сви стадоше запањени када Георгије опет оста жив.

На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Силан свет се скупио у храму да види како ће Георгије да се одрекне Хришћанства. Он је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видевши то жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је: "И ја верујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу."

Цар Диоклецијан најзад изда наређење да се одруби глава, и Георгију и царици Александри. Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба царица Александра, на путу до места погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења.

Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено место и помоли се. А онда, Георгије положи своју главу, и би посечен дана 23. априла (тј. 6. маја по новом календару) 303. године. Према завештању тело Георгија пренето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело - и Срби га прослављају као празник под именом Ђурђиц. Мало шта се, заиста поуздано, зна о његовом животу. У иконографији Православне цркве, Свети Георгије је још од 7. века приказиван као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем.

Од 9. века се појављује још један приказ Светог Георгија - на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. Мало даље од њега стоји једна женска прилика у господском оделу. Сматра се да аждаја коју убија светац симболизује многобоштво. Жена која је на икони је царица Александра и она, како се верује, представља младу хришћанску цркву.

Приказ Светог Георгија који убија аждају је заснован на популарној легенди хришћанске митологије - " Георгије и Аждаја".

Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог свеца проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за свеца, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник Енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је светац заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Слави се по новом календару, 23. априла.

Веома је слављен код Срба, и најчешће га називају Свети Ђорђе или Свети Ђурађ. Многи га славе као крсну славу. Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном), а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија - Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном). На икони везаној за Ђурђевдан је свети Георгије приказан на коњу како убија аждају. Други приказ је свети Георгије као војник са копљем у руци. У нашем народу се оваква представа зове Ђурђиц и везана је за славу Ђурђиц. Посвећени су му многи манастири, међу којима најпознатији манастир Ђурђеви Ступови. Свети Георгије је поштован као заштитник многих држава и градова у Европи. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода. Прослављају га Грци, Руси, Бугари, Срби, Енглези, Французи, Немци, Италијани, итд. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на месту старог 1872. године и постоји још увек.

Ако је Бог свемогућ, да ли може да створи камен, који не може да подигне?

          Чувено питање, које ми је недавно поставио неко од вас: Ако је Бог свемогућ, да ли може да створи толико велики камен који ни сам не може да подигне?

На то питање позната су ми два одговора:

Прво, такво питање је класична философска заскочица, тј. један софизам, чији је циљ да превари слушаоца. Ја сам се замислио, и пошто сам у школи учио и логику, рекао сам му да је то питање бесмислено са становишта Аристотелове логике и да се на такво питање не даје одговор јер је нелогично.

Он је тражио да му објасним зашто је то питање нелогично?
Рекао сам му да се у логици по правилу постављају најмање две премисе (два исказа, две тврдње) и изводи конклузија (закључак) на основу њих. Дакле, да бих показао нелогичност тог питања и да бих му то појаснио хтео сам оно питање да кажем у две поједностављене премисе:

1. Бог све може

2. Може ли Бог оно што не може? (као што је речено може ли да створи камен који Он не може да подигне, ја сам то скратио у питање “може ли оно што не може”)

А пошто у првој реченици тврдимо да све може, а у другој као постављамо питање може ли оно што не може, онда сама друга премиса или исказ чини само то питање бесмисленим, тј. нелогичним, и на основу две премисе, тј. на основу два исказа која се међусобно искључују не може се логички извући никакав закључак, па је такво питање бесмислено и оно је један обичан софизам.

Одговор патријарха Павла на исто питање:

“Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима: Ваша Светости да ли је Ваш Бог свемогућ? А ја га погледам и кажем: Јесте. А он ће даље: А кад је Он свемогућ, да ли може он да створи камен, који Он не може да подигне? Ја га погледам и кажем му: Пријатељу, ја бих те нешто запитао, али само ако нећеш да се наљутиш? А он ће: Нећу. А ја му опет кажем: Пријатељу, за сваки случај да те ја питам још једном, да нећеш да се наљутиш? А он ће мени: Нећу. А ја га и по трећи пут запитам: А за сваки случај да те ја питам још једном, да нећеш да се наљутиш? А он ће мени: Ма нећу да се наљутим! И ја му онда кажем: Добро кад нећеш да се наљутиш. А реци ти свима нама да ли ти можеш да будеш паметан? А он ћути и ћути и размишља: ако каже могу, значи није паметан; ако каже не могу, значи опет није паметан. И ћути и ћути и на крају каже: Ни једно ни друго, ја већ јесам паметан!!!
И ја му кажем: Ето пријатељу мој! И мој Бог је створио камен који Он не може да подигне! А он ме запита са чуђењем: А који је то камен? И ја му кажем: Ти си тај камен, не може тебе ни Бог да спасе, ако ти нећеш да се  спасеш.“

А наш мудри патријарх је под тим каменом који је Бог створио, а који ни он не може да подигне назвао нашу СЛОБОДУ ВОЉЕ, јер Бог неће никога на силу да спасава.

Мудри патријарх је знао још да каже: БОГ ЋЕ ПОМОЋИ АКО ИМА КОМЕ.

ПРИЧА О ЛИСИЦИ

     

   
     У Египту, где је у дубокој давној хришћанској старини било доста великих манастира, један монах дружио се са неуким простодушним сељаком- фелахом. Сељак једном рече монаху:

          И ја поштујем Бога, који је створио овај свет! Свако вече сипам козје млеко у чанче и стављам га испод палме. Ноћу Бог долази и испија моје млекце. Оно се Њему јако допада! Никада се није десило да у чанчету остане млека.

          Кад је чуо те речи, монах није могао да се не насмеје. Он добродушно и једноставним речима објасни своме пријатељу да Богу није потребно козје млеко. Ипак, сељак се тврдоглаво држао своје приче. Онда је монах предложо да следеће ноћи кришом прате шта се догађа пошто чанче са млеком оставе под палмом.

          Речено- учињено; те ноћи су се монах и сељак притајили мало даље и по месечини ускоро видели како се чанчету прикрала лисица и полаптала млеко до последње капи.

          Сељака као гром да је ударио када је то видео.

          Да, скрушено признаде он- сад видим- то није био Бог!

          Монах је покушао да утеши сељака, па му стаде објашњавати како је Бог заправо Дух, како је Он потпуно другачији од нашег света, да Њега људи спознају на нарочит начин... Али сељак је само стајао пред њим оборене главе. А онда је заплакао и пошао у своју колибу.

          И монах се запутио у келију. Али кад јој се приближио, крај врата, запрепашћен, угледа Анђела како му препречује пут. Монах у страху паде на колена, а Анђео рече:

          Тај обични човек из народа нема ни васпитања, ни начитаности, ни мудрости да би Бога поштовао другачије од онога како је он то радио. А ти си му својом мудрошћу и књишком начитаношћу одузео ту могућност. Рећи ћеш да си несумњиво исправно расудио? Али једно ти не знаш, о, мудраче: Бог је сваке ноћи, гледајући искрено срце овог сељака, слао лисицу до палме да би га утешио и примио његову жртву.