Међу онима који су се Исусу Христу за љубав одрицали свих
благодети, али и брига овоземаљског живота, и добровољно
подвргавали најстрожим захтевима монашког обитавања проводећи живот у посту и
молитви, било је и веома необичних подвижника.
У најнеобичније монахе убрајали су се
такозвани стилити, односно столбници (столпници). Реч је о хришћанским
светитељима који су се подвизавали на усамљеним местима, неком узвишењу или
стубу. Њихов подвиг састојао се у томе да без обзира на
годишње доба и климу, на снег, кишу или ветар, на врућину или хладноћу, стоје
на једном месту, на врху стене или каменог стуба. Овакав начин подвижништва
посебно је негован у Сирији, па се ова византијска провинција може сматрати
својеврсном колевком стилита (столпника).
На врху стуба
који је лествицама био повезан са тлом, понекад се налазила надстрешница, нека
врста малог заклона, коју су постављали усхићени и опчињени верници да би бар
мало олакшали нимало удобан живот онима којима су се дивили. Да би повећали
степен своје аскезе и своје патње, столпници су често на себе стављали ланце
постављајући их тако да имају облик крста. Разлог борављења на врху стуба у
најмању руку имао је два циља: одвајање и ослобођење од грешног света и
примицање Богу и налажење спокоја и мира ван физичког додира поклоника који су
их посећивали. С времена на време, поједини подвижници били су укључени и у
нека политичка збивања.
Родоначелник
живљења на стубу био је знаменити Симеон Стилит Старији у V веку. Овај
необични начин изражавања беспоговорне побожности брзо је стекао велики број
присталица и постао веома уважен у Византији. Многи ходочасници долазили су са
свих страна да виде чудновате и харизматичне Божије слуге чија је омиљеност све
више расла. На местима где су они живели дошло је до цветања трговине, неких
врста занатске производње и гостионичарства. Дубоко уважавање столпника,
појачано веровањем у њихову исцелитељску моћ, прерастало је у право духовно
поштовање. У историји византијског монаштва било је и неколико жена које су
упражњавале овакав начин монашког бивствовања.
Појава
иконоборства у VIII веку
проузроковала је осипање столпника. Тако хроничар Теофан Исповедник наводи како
је цар Константин V (741–775)
наредио да се свирепо погуби столпник Петар, а у житију Теодора из Едесе наводи
се опадање стилита у IX веку. Међутим, већ крајем истог столећа дошло је до
преокрета и овај покрет поново је узео маха. У X веку Лука Столпник наглашавао је како је он пети у
низу великих византијских стилита. Неколико светитеља, међу којима је и Лазар
Галесијски, у дугогодишњој монашкој каријери провело је неколико година на
стубу. Историја монаштва бележи велики број столпника, али посебно су значајна
петорица, од којих се у Српском народу истиче спомен и поштовање светог
Алимпија Столпника.
Свети
Алимпије Столпник
Алимпије је рођен у граду Хадријанопољу, али не оном у
Тракији (Једрене), него у малоазијској области Пафлагонији. Његов отац убрзо је
умро, а мајка није хтела да се поново удаје. Адријанопољски епископ Теодор
прихватио је дечака и старао се о њему: најпре га је поставио за економа, а
потом за ђакона. А онда је Алимпије кришом отишао на Исток, што је ражалостило
епископа Теодора, али и обичне људе из тог краја, па су кренули да га траже.
Напокон су га нашли у граду Евхаита на северу Мале Азије и убедили да се врати.
Ипак, порив за усамљеничким животом није напуштао калуђера Алимпија. Он је
најпре желео да живи на врху оближњег брда, далеко од градске вреве, на месту
које му се учинило веома погодним за смерно тиховање, али је то наишло на
неодобравање његових поштовалаца. Алимпије се напослетку настанио на једном
паганском гробу, на коме је био постављен стуб. У жељи да поништи трагове
многобожаца, он је с врха стуба уклонио паганске симболе, поставио је крст и ту
се коначно скрасио.
Уз новчану
помоћ суграђана, Алимпије је на том месту подигао Цркву посвећену светој
великомученици Ефимији која му се једном јавила у сну. Уз Цркву је остао стуб
на коме је наводно боравио више од педесет година. Попут својих претходника
стилита, и Алимпије се прочуо као исцелитељ кога је посећивао велики број људи.
Према његовој жељи, касније су на том месту подигнута још два манастира, мушки
и женски, један с једне стране стуба, а други с друге, па је тај грађевински
комплекс наликовао на раскошни свећњак. Алимпије је саставио типике – манастирске „уставе”, који су
прописивали начин живота за оба манастира. Тако је, на пример, монахињама било
забрањено да се појављују пред мушкарцима. У женском манастиру живеле су и
његова мајка и сестра Марија.
Четрнаест
година пре смрти Алимпије се разболео. Оболео је од некакве тешке болести ногу,
па више није био у стању да стоји, него је могао само да лежи на једној страни.
Наводно, живео је више од сто година, а упокојио се пред крај владавине
византијског цара Ираклија (610–641). Црква прославља успомену на Алимпија
Столпника 26. новембра, а његова лобања налази се у ризници манастира Кутлумуша
на Светој гори.
Нема коментара:
Постави коментар