Васкршњи пост

Васкрши пост, који се назива још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења.

Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.

Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

Начин поста

Пости се на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино. На Благовести (уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољна је риба. Додатно разрешење на уље и вино је и на Обретење главе светог Јована Крститеља и на Младенце. Прва три дана овог поста (понедељак, уторак и среду), до свршетка Литургије пређеосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хлеб и течност (чај или компот) и то тек после вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије хлеб и вода (сухоједење).

Историјат

Најстарије сведочанство ο овом посту потиче с краја II века. Свети Иринеј Лионски (202), у писму папи Виктору (189-198), поводом спорова ο времену празновања Пасхе, спомиње пасхални пост који је трајао краће него данас (три дана), а практикован је свуда. Даље податке ο овом посту даје Тертулијан (220), према пракси Римске и Африканске цркве. Он говори ο „пасхалном посту у спомен страдања Христових,“ који је сам Спаситељ одредио, па се у том смислу сматра да пасхални пост потиче од наређења Господа Исуса Христа.

Из Сиријске дидаскалије (друга половина III века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство ο пасхалном посту од четрдесет дана потиче из IV века, од Јевсевија Кесаријског (340), као и из Пасхалних посланица Св. Атанасија Великог (373). Данашњи облик Васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή - Велика четрдесетница) развио се у V веку.

Пост Страсне седмице

Иза Васкршњег поста, који се завршава у петак шесте седмице поста (пред Лазареву суботу), долази Страсна седмица, у коју се исто пости, посвећена страдању и смрти Господа Христа, а по заповести Његовој да ће доћи „...дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане“ (Лк 5,35). У Апостолским установама о овом посту пише: „Нека се овај пост врши пре поста Пасхе (Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (понедељка), а завршавајући се у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у сво њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења.“

Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Свети Епифаније Кипарски за овај пост каже: „Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједењу.“

Молим вас да одвојите мало времена и урадите ову анкету

Прича о љубави!

Велика је ствар пост, но љубав је још већа. Ако се постом демони прогоне, страсти укроћавају, тело умирује, дух сређује, љубављу се Бог усељава у човека. Сам је Господ нагласио пост као неопходан, но љубав је истакао као главну заповест. У првој половини прошлога столећа владао је Охридом Џеладин-бег, одметник од султана и самостални господар, а Црквом је у то време управљао митрополит Калиник. Џеладин- бег и Калиник, иако разне вере, били су врло добри пријатељи и често један другог посећивали.

Догоди се да Џеладин бег осуди 25 хришћана на вешала. На Велики Петак требало је да буду обешени. Митрополит, сав узбуђен због тога случаја оде ка Џеладин-бегу и стане га молити да ублажи казну. Док су они разговарали, стигне и време ручку, и бег позва митрополита да руча. За ручак је било спремљено јагњеће месо. Митрополит се извини да због поста не може остати на ручку и спреми се да изиђе. Жао буде бегу и рекне митрополиту: „Бирај, или ћеш јести са мном и 25 људи ослободити од вешала, или нећеш јести и пустити их на вешала.“

Митрополит се прекрсти и седе за ручак, а Џеладин ослободи осуђене од смртне казне.

Прослава светог Саве у нашој школи

Спомен светог оца Саве, првог архиепископа српског и школске Славе, прослављен је свечано у средњој Економској школи у Нишу. Након свете Литургије, којој су наши професори и ученици присуствовали у храмовима широм нашег града, одржана је свечана Светосавска академија у просторијама наше школе.

Академија је отворена благосиљањем славског колача и пшенице, које је са великом љубављу припремио овогодишњи домаћин Славе и професор наше школе господин Зоран Стевановић. Чин благосиљања колача предводио је високопречасни презвитер Александар Ђорђев, службеник епархијског Управног одбора, уз саслужење високопречасног јереја Борислава Стаменковића, службеника епархијског Управног одбора и протонамесника Николе Пантића, старешине храма светог Апостола и Евангелисте Луке. Светом богослужењу присуствовали су директор Економске школе господин Драган Алексић, садашњи и бивши професори, ученици и радници школе.

Након благосиљања славског колача, високопречасни јереј Борислав Стаменковић одржао је беседу у којој је поздравио све присутне и честитао им празник светог Оца Саве. Отац Борислав је у беседи подсетио на величину једног светитељског лика какав је био свети Сава и позвао све да подражавају живот светога Саве, да би „добро управљали домом (=економијом)“ коју нам је Господ подарио.

Након беседе оца Борка, директор школе господин Драган Алексић поздравио је све присутне и пожелео им срећан празник. Директор је подсетио на успехе које су наши ученици постигли протекле године, а најбољим ученицима уручио честитке и пригодне поклоне. 

Након тога отпочела је свечана Светосавска академија коју су организовале професорке српског језика гђа Драгана Петровић и гђа Соња Петковић. Наступио је и хор наше школе који предводи професор Грађанског васпитања господин Радослав Јовановић и професор Верске наставе Далибор Мидић.

По завршетку академије у приређено је славско послужење за све присутне у просторијама школе. 
          Снимак свечане академије можете погледати ОВДЕ.

          За преглед кликнути на фотографије:

  

Свети Сава

Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору.

Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе.

Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали.

Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе.

После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава - сада у чину архимандрита - враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља.

На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе.

Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе.

Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.

Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени - Спомен-храм Светог Саве.

Крстовдан

Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: „Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма.“

Царица Јелена у Јерусалиму, сазнавши где је закопан Часни Крст, поруши Венерин храм и испод њега нађе 3 крста. Тада јој патријарх Макарије рече да стави један по један на мртваца којег су проносили. Када су ставили трећи крст, мртвац оживе. Царица направи сребрни ковчег и у њега положи Часни Крст и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима: ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

Када је цар Хозроје освојио Јерусалим, однео је са собом и Часни Крст. После 14 година, цар Ираклије га је вратио у Јерусалим. Носио га је на леђима. Али, наједном стаде, не могавши ни корак даље. Патријарх Захарија виде ангела који спречава цара да у раскошном оделу иде под Крстом, и то путем којим га је Господ носио бос и понижен. И цар у бедном оделу и бос унесе Часни Крст у храм Васкрсења.

Рођење Господа Исуса Христа- Божић

А рођење Исуса Христа било је овако: кад је Марија, мати Његова, била испрошена за Јосифа, а још док се нису били састали, нађе се да је она трудна од Духа Светог. Јосиф муж њен, будући побожан и не хтевши је јавно срамотити, намисли је тајно пустити. Но кад он тако помисли, а то му се јави у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов! Не бој се узети Марије жене своје; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светог. Па ће родити Сина, и надени Му име Исус; јер ће Он избавити свој народ од греха њихових.

А ово је све било да се изврши шта је Господ казао преко пророка који говори: Ето, девојка ће затруднети, и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило, које ће рећи: С нама Бог. Кад се Јосиф пробуди од сна, учини како му је заповедио анђео Господњи, и узме жену своју. И не знаше за њу док не роди Сина свог првенца, и надеде Му име Исус.

А кад се роди Исус у Витлејему јудејском, за времена цара Ирода, а то дођу мудраци с истока у Јерусалим, и кажу: Где је цар јудејски што се родио? Јер смо видели Његову звезду на истоку и дошли смо да Му се поклонимо. Кад то чује цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим с њим. И сабравши све главаре свештеничке и књижевнике народне, питаше их: Где ће се родити Христос?А они му рекоше: У Витлејему јудејском; јер је тако пророк написао: И ти Витлејеме, земљо Јудина! Ни по чем ниси најмањи у држави Јудиној; јер ће из тебе изићи человођа који ће пасти народ мој Израиља.

Онда Ирод тајно дозва мудраце, и испитиваше их кад се појавила звезда. И пославши их у Витлејем, рече: Идите и распитајте добро за дете, па кад га нађете, јавите ми, да и ја идем да му се поклоним. И они саслушавши цара, пођоше: а то и звезда коју су видели на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго где беше дете. А кад видеше звезду где је стала, обрадоваше се веома великом радости. И ушавши у кућу, видеше дете с Маријом матером Његовом, и падоше и поклонише Му се; па отворише даре своје и дариваше Га: златом, и тамјаном, и смирном. И примивши у сну заповест да се не враћају к Ироду, другим путем отидоше у своју земљу.

А пошто они отиду, а то анђео Господњи јави се Јосифу у сну и каза му: Устани, узми дете и матер Његову па бежи у Мисир, и буди онамо док ти не кажем; јер ће Ирод тражити дете да Га погуби. И он уставши узе дете и матер Његову ноћу и отиде у Мисир. И би тамо до смрти Иродове: да се изврши шта је Господ рекао преко пророка који говори: Из Мисира дозвах Сина свог.

Тада Ирод, кад виде да су га мудраци преварили, разгневи се врло и посла те побише сву децу по Витлејему и по свој околини његовој од две године и ниже, по времену које је добро дознао од мудраца.

Тада се зби шта је казао пророк Јеремија говорећи: Глас у Рами чу се, плач, и ридање, и јаукање много: Рахила плаче за својом децом, и неће да се утеши, јер их нема. А по смрти Иродовој, гле, анђео Господњи у сну јави се Јосифу у Мисиру. И рече: Устани, и узми дете и матер Његову и иди у земљу Израиљеву; јер су изумрли који су тражили душу детињу.

И он уставши, узе дете и матер Његову, и дође у земљу Израиљеву. Али чувши да Архелај царује у Јудеји место Ирода оца свог, побоја се онамо ићи; него примивши у сну заповест, отиде у крајеве галилејске. И дошавши онамо, намести се у граду који се зове Назарет, да се збуде као што су казали пророци да ће се Назарећанин назвати.

(Јеванђеље од Матеја, 1, 18-25; 2, 1-23)

Шта је то смрт?

Смрт. Неминовно чека све људе. Долази и куца на врата живота свакога човека. Али ми, ипак, упорно одагнавамо и саму помисао на њу. Кажемо: „Важно је 'данас', 'сада' и 'овде', а после како год буде. Док траје, нека траје! Уживај, једи, пиј, весели се...“ Но, да ли је тако, јер, пред нама се отвара мноштво питања која нас плаше и узнемиравају: Шта је то смрт? Да ли се њоме завршава, наставља или, можда, тек почиње живот? Куда иду душе умрлих? Постоји ли рај и пакао?

Одговоре на ова питања, пронађите у филму „Из смрти у Живот“ у продукцији фондације „Пријатељ Божији.“

Филм можете погледати ОВДЕ.

Од праведника до издајника

Од паметног момчета из босанске забити до духовника. Од обожаваног проте до прогнаника. То је путања проте Милорада Голијана. 

Истинољубив, поштен, образован, срчан, непоткупљив, некористољубив, непоколебљив борац, човек који има времена за свакога, поп без таса и тарифника, речити брђанин прерастао у вансеријског говорника чији баритон громовито преноси његове умне, човечне поуке, проповедник који зна да повеже духовну сферу са свакодневним, практичним животом обичних људи, привукао је масу присталица и следбеника. Али и љутих противника, из редова корумпираних, бирократизованих, једноумних, и завидних. Крећу прогони, бива проглашен за издајника, припрема се његова ликвидација... Измучен, прогањан, прота Голијан на крају ослепи...

Филм о проти Голијану, у продукцији РТВ Војводина, можете погледати овде: