Млади и поткултурни стилови- Ј. В.

У данашњем друштву где захваљујући технологији долази до глобализације, друштво тежи ка очувању индетитета и индивидуалности. Млади људи у жељи да покажу своје ставове и супротставе се доминантној култури, стварају варијације на већ постојећу, општу културу друштва одраслих такозвану поткултуру.

Појам културе

Култура је једна од најбитнијих, ако не и најбитнија карактеристика људског друштва. Исто тако, културе изван друштва нема, односно она може да дође до изражаја тек онда када се посматра у односу на друштвену средину, тј. кроз њихову узајамну интеракцију.

Култура је веома сложена категорија. Кроз вековну употребу она је стекла много различитих, често контрадикторних значења. У “Лексикону страних речи и израза” Милана Вујаклије култура се дефинише као обрађивање, гајење, развијање, образоваје итд. Ипак, током времена, успеле су се наметнути две дефиниције културе као основне. Прва, класична и конзервативна, представља културу као стандард естетског савршенства и проистекла је из уважавања класичне естетске форме (опера, балет, драма, књижевност…)

Друга је имала корене у антропологији и одржала се још од XVIII века. Ту се термин “култура” односи на “…одређени начин живота који изражава извесна значења и вредности, не само у уметности и знању, већ и у институцијама и обичном понашању“ (Вилијемс, 1965).

Свака посебна- национална култура представља организовану целину састављену од слећих елемената:

1.         Погледа на свет- који подразумева одговоре на питања о свету и животу, које поставља човек.

2.      Вредносних система и оријентација- интелекталних, моралних, естетских и религијских

3. Институције- унутар којих се одвијају културни процеси (школе, позоришта, музеји)

4.    Језика- као облика међуљудске комуникације

5.     Материјалне области- технологија, оруђе, производња добара 

Унутар једне националне културе, могу се уочити и друге издвојене друштвене групе (слојеви, професије), чије се понашање одликује неким посебностима. Њихова посебност садржи све опште одлике националне културе која их уједињује.

Први који су проучавали овакве појаве у социологији били  су припадници Чикашке школе, а социолог Алберт Коен је први за те издвојене групе увео термин поткултура, односно супкултура, како би објаснио њихова засебна понашања.

Алберт Коен (1918.- )

 Специфичност ових група одликује се незнатним променама основног модела културе (нпр. начин облачења). Тако делујући, супкултурни покрети имају позитиван карактер, јер доприносе даљем развоју културе, обогаћују је (нпр. револуцијом укуса, напретком у језику...). Међутим, у другој половини 60-их година, са појавом оваквих и многих других друштвених покрета појавили су се и они покрети, који су имали радикално негативан карактер, па су названи контракултура, односно противкултура . Дакле, постоје два аспекта поткултурних појава:

1. Оне које су израз револуционарних настојања да се постојећи друштвени и културни систем радикално промени у правцу хуманијег живота (нпр. хипици)

2. деструктивни покрети чији је циљ разарање важних духовних вредности (наркоманија, деликвенција...).

Према овоме, поткултура се може дефинисати као скуп норми, вредности и образаца понашања, који разликује једну групу људи од културе шире заједнице којој припада. Поткултура или супкултура се изражава кроз симболичке облике отпора, неприхватања конвенција у размишљању, понашању, па и у начину облачења. Према неким истраживањима «нова генерација» (млади) је толерантнија, политички освешћенија и самосталнија, а то је уједно и разлог што је поткултура најразвијенија управо међу млађим генерацијама.

На овај начин млади могу да развију свој одабрани идентитет и да на тај начин неком врстом невербалне комуникације саопште окружењу своје ставове. Иако свака супкултурна групација има своје симболе и правила у облачењу, у савременом друштву они се брзо обесмисле, тачније постану фреквентни и глобални. Самим тим они губе своје изворно значење и постају обичан производ удаљен од било какве идеолошке оријентације.

Поткултурних стилова има готово у свим друштвеним областима. Од спорта, преко музике, па до идеолошких- политичких оријентација.

Историја Скинхеда

Скинхеди су изворно британска омладинска поткултура радничке класе, која постоји већ четири и по деценије и распрострела се у скоро свим деловима света од Новог Зеланда и Јапана, преко Јужноафричке Републике и Русије па све до Колумбије и Перуа. Сви они ће истицати конкретне и локалне специфичности, задржавајући карактеристике скинхед стила, вредности и идеологије.

У време када је хипи покрет био на врхунцу, насупрот њима појавио се 1969. званични покрет скинхеда у Британији. То су били момци из радничких предграђа жељни социјалне афирмације, својим стилом су посебно наглашавали имиџ “опасних момака” (бријуглаве, облаче дубоке цокуле…). Формирали су групе које су имена добијале по свом вођи или по називу краја из којег су потицале. Скинхеди су били ватрени навијачи својих фудбалских екипа на чијим су утакмицама испољавали насиље.

Кретали су се по групама, излазили су по пабовима и слушали тзв. ROKSTEDI BIT музику, која се и свирала у главном по пабовима. Скинхеди тог времена су осим рокстедија у великој мери слушали и реге, појединце и саставе као: MELODIANS, JIMMY CLIFF, TONY TRIBE, итд.

Године 1974. филм „Паклена поморанџа“ (CLOCKWORK ORANGE) изазвао је велику буру у јавности и био цензурисан у неким земљама, јер је обиловао сценама уличног насиља и разбојништва. Овај филм је приказао младића Алекса и његов бунт који се састојао у малтретирању свих људи без икакве разлике. Неки од скинхеда прихватају овај начин борбе против система и тада долази до првог раслојавања међу скинсима. Поред класичних скинхеда сада постоје и KLOKVORK скинси који због  неприродног остварења својих сатисфакција не опстају дуго.

Непосредно после гашења KLOKVORK покрета, појавили су се ПАНКЕРИ. Рашчупаних и офарбаних коса, обучени у кожну одећу са много нитни, зихернадли и ланаца изазвали су гађење јавности исто колико је и она изазивала њима. Њихов циљ је била тотална анархија, били су веома јак покрет првих неколико година. Панкери су за разлику од скинса имали карактеристично своју музику и своје извођаче.

Скинхеди прихватају панкере као веома сличне себи и удружују се.Тако настају ХЕРБЕРИ. Носили су кратке косе које су биле чудно офарбане, тексас јакне, цокуле итд. Као што прихватају панкере као своје саборце, тако прихватају и панк музику и прилагођавају је свом укусу. Крајем седамдесетих, први панк талас пропада из истог разлога као и клокворк, али оставља велику заоставштину која се највише огледа у музичком погледу.

Касних седамдесетих и почетком осамдесетих многе националистичке партије су осетиле колику снагу за искоришћавање и манипулисање њима имају скинхеди, а нарочито наци скинси. У томе су предњачили Национални фронт (National Front) и Британски покрет (British Movement). Данас постоје многе наци скин организације.

Супротно Наци скинсима постоје Шарп скинси, шарповци чији је назив настао од енглеске скраћенице „SHARP- SkinHeads Against Racial Prejudice” што у преводу значи „Скинси против расних предрасуда”. Јављају се као реакција на нараслу наци скинхедс струју у скинхед покрету. Желе да очувају традиционални дух покрета, али за разлику од традиционалних скинса, не могу остати политички неутрални. Стално наглашавају да су корени скинхед покрета у црначкој музици и да скинси не могу мрзети своју црну  браћу.

Постоје још и Црвени, анархо скинси (Раш скинси, рашовци) чији је назив настао од енглеске скраћенице “RASH - Red & Anarchist SkinHeads” што у преводу значи “Црвени и скинси анархисти”. Као што само име каже, раш скински су по правилу радикални левичари, марксисти, комунисти и анархисти по политичком убеђењу. За разлику од шарповаца који знају само против чега су (против расних предрасуда), рашовци знају и за шта се боре (за комунизам и за анархију). Добар део њих су такође фудбалски хулигани и иду на утакмице да се бију против других навијача и против полиције. Највећи број хулигана скинса анархиста је у Грчкој док у Италији има приличан број навијача црвених скинса и комуниста.

Најбитнији човек у скинхед покрету на глобалном плану био је Јан Стујарт (1957-1993), певач састава Скрудрајвер (Skrewdriver), које је  умро под неразјашњеним околностима.

Скинхеди у Србији

Скинхеди су се у Србији појавили релативно касно, а тек средином ’80-их година заживљавају на овим просторима. Насупрот западним земљама где скинхеди долазе из најсиромашнијих породица, код нас скинхеди пристижу из свих друштвених слојева.

У нашој земљи скинхеди су мањинска омладинска поткултура. Највише их има у Београду (200), Новом Саду (100) и Нишу (50), а по десетину -две у Крагујевцу, Краљеву, Јагодини, Суботици.

Постоје и три до четири хиљаде младих који су на неки начин везани за скинхед потуктуру, једни су пасивни, скривени и притајени- системом вредности и изгледом скинси, али због окржења не практикују своју приврженост, други отвореније прказују симпатије које гаје према скинхед покрету али никад неће постати прави „улични војници“ и трећи који се изјашњавају као скинхеди, желе бити као они али је то у суштини само пролазна фаза у њиховом одрастању.

На почетку младалаштва  (15-16 год.) постаје се макар споља скинером под утицајем моде- облачења- изгледа и музике, међутим то није довољно да би се био скинер, нити је лако изградити себе у правог скинера са чврстим индетитетом, развијеним склопом вредности, идеологијом и начином живота. Стога се самосвесни скинхеди односе подсмешљиво према „скинер дечацима“.

Социјални психолози појаву скинхедса тумачили су као последицу кризе вредносног система, личног и друштвеног, а припадност оваквој групи као један од начина налажења идентитета, превазилажења фрустрираности и каналисања агресије, управо је младима битно да се идентификују у једној оваквој поткултури, где могу на неки начин  пронаћи себе.

Политички гледано скинхеди у Србији, припадају чврстој десници и идеолошки су најближи “Образу”, углавном нису симпатизери ниједне политичке странке, што је између осталог, и последица њиховог дубоког уверења у постојање глобалне завере где конце светске политике вуку углавном “Јевреји, масони, муслимани, велике банке и фирме, и организовани криминал”.

Идеја о расној премоћи током деведесетих нашла је плодно тле у политичкој клими која је распиривала идеју о националној изузетности, а многи скинхедси учествовали су у “Белим орловима” и формацијама Српског четничког покрета. Сада, после извесног политичког отрежњења и пораза идеје о српској премоћи, домаћи скинси имају нов курс који подразумева неку врсту политичке апатије (одричу се и Шешеља у кога су се разочарали) и инсистирање, пре свега на расној а не националној припадности, па следствено томе, сматрају да су “Срби, Црногорци и Хрвати један народ, тј. словенски и европски народ који мора да се уједини у борби против муслимана и других неевропских уљеза”.

Програм скинхеда тј. систем вредности, идеологија би се могла свести на неколико тачака:

1.         Против су криминала

2.        Против су дрога

3. Против су сексуалних настраности- прогањају трансвестите, хомосексуалце, лезбејке и проститутке

4.    Против су сатанистичких, деструктивних култова и сваке врсте верских секта.

5. Против су масонерије- као полутајне организације и неформалног центра моћи на глобалном и локалном нивоу.

6.     Против су Рома (расизам), Албанаца и Муслимана (шовинизам)

7.     Залажу се за српску националну државу централистичког типа, у чијој је позадини мохархија и православље и у којој би владала ограничена демократија.

Аутор: Јелена Вељковић, ученица одељења IVф3 Економске школе у Нишу

Васкршњи пост

Васкрши пост, који се назива још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења.

Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.

Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

Начин поста

Пости се на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино. На Благовести (уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољна је риба. Додатно разрешење на уље и вино је и на Обретење главе светог Јована Крститеља и на Младенце. Прва три дана овог поста (понедељак, уторак и среду), до свршетка Литургије пређеосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хлеб и течност (чај или компот) и то тек после вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије хлеб и вода (сухоједење).

Историјат

Најстарије сведочанство ο овом посту потиче с краја II века. Свети Иринеј Лионски (202), у писму папи Виктору (189-198), поводом спорова ο времену празновања Пасхе, спомиње пасхални пост који је трајао краће него данас (три дана), а практикован је свуда. Даље податке ο овом посту даје Тертулијан (220), према пракси Римске и Африканске цркве. Он говори ο „пасхалном посту у спомен страдања Христових,“ који је сам Спаситељ одредио, па се у том смислу сматра да пасхални пост потиче од наређења Господа Исуса Христа.

Из Сиријске дидаскалије (друга половина III века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство ο пасхалном посту од четрдесет дана потиче из IV века, од Јевсевија Кесаријског (340), као и из Пасхалних посланица Св. Атанасија Великог (373). Данашњи облик Васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή - Велика четрдесетница) развио се у V веку.

Пост Страсне седмице

Иза Васкршњег поста, који се завршава у петак шесте седмице поста (пред Лазареву суботу), долази Страсна седмица, у коју се исто пости, посвећена страдању и смрти Господа Христа, а по заповести Његовој да ће доћи „...дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане“ (Лк 5,35). У Апостолским установама о овом посту пише: „Нека се овај пост врши пре поста Пасхе (Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (понедељка), а завршавајући се у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у сво њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења.“

Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Свети Епифаније Кипарски за овај пост каже: „Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједењу.“

Молим вас да одвојите мало времена и урадите ову анкету

Прича о љубави!

Велика је ствар пост, но љубав је још већа. Ако се постом демони прогоне, страсти укроћавају, тело умирује, дух сређује, љубављу се Бог усељава у човека. Сам је Господ нагласио пост као неопходан, но љубав је истакао као главну заповест. У првој половини прошлога столећа владао је Охридом Џеладин-бег, одметник од султана и самостални господар, а Црквом је у то време управљао митрополит Калиник. Џеладин- бег и Калиник, иако разне вере, били су врло добри пријатељи и често један другог посећивали.

Догоди се да Џеладин бег осуди 25 хришћана на вешала. На Велики Петак требало је да буду обешени. Митрополит, сав узбуђен због тога случаја оде ка Џеладин-бегу и стане га молити да ублажи казну. Док су они разговарали, стигне и време ручку, и бег позва митрополита да руча. За ручак је било спремљено јагњеће месо. Митрополит се извини да због поста не може остати на ручку и спреми се да изиђе. Жао буде бегу и рекне митрополиту: „Бирај, или ћеш јести са мном и 25 људи ослободити од вешала, или нећеш јести и пустити их на вешала.“

Митрополит се прекрсти и седе за ручак, а Џеладин ослободи осуђене од смртне казне.

Прослава светог Саве у нашој школи

Спомен светог оца Саве, првог архиепископа српског и школске Славе, прослављен је свечано у средњој Економској школи у Нишу. Након свете Литургије, којој су наши професори и ученици присуствовали у храмовима широм нашег града, одржана је свечана Светосавска академија у просторијама наше школе.

Академија је отворена благосиљањем славског колача и пшенице, које је са великом љубављу припремио овогодишњи домаћин Славе и професор наше школе господин Зоран Стевановић. Чин благосиљања колача предводио је високопречасни презвитер Александар Ђорђев, службеник епархијског Управног одбора, уз саслужење високопречасног јереја Борислава Стаменковића, службеника епархијског Управног одбора и протонамесника Николе Пантића, старешине храма светог Апостола и Евангелисте Луке. Светом богослужењу присуствовали су директор Економске школе господин Драган Алексић, садашњи и бивши професори, ученици и радници школе.

Након благосиљања славског колача, високопречасни јереј Борислав Стаменковић одржао је беседу у којој је поздравио све присутне и честитао им празник светог Оца Саве. Отац Борислав је у беседи подсетио на величину једног светитељског лика какав је био свети Сава и позвао све да подражавају живот светога Саве, да би „добро управљали домом (=економијом)“ коју нам је Господ подарио.

Након беседе оца Борка, директор школе господин Драган Алексић поздравио је све присутне и пожелео им срећан празник. Директор је подсетио на успехе које су наши ученици постигли протекле године, а најбољим ученицима уручио честитке и пригодне поклоне. 

Након тога отпочела је свечана Светосавска академија коју су организовале професорке српског језика гђа Драгана Петровић и гђа Соња Петковић. Наступио је и хор наше школе који предводи професор Грађанског васпитања господин Радослав Јовановић и професор Верске наставе Далибор Мидић.

По завршетку академије у приређено је славско послужење за све присутне у просторијама школе. 
          Снимак свечане академије можете погледати ОВДЕ.

          За преглед кликнути на фотографије:

  

Свети Сава

Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору.

Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе.

Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали.

Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе.

После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава - сада у чину архимандрита - враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља.

На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе.

Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе.

Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.

Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени - Спомен-храм Светог Саве.

Крстовдан

Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: „Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма.“

Царица Јелена у Јерусалиму, сазнавши где је закопан Часни Крст, поруши Венерин храм и испод њега нађе 3 крста. Тада јој патријарх Макарије рече да стави један по један на мртваца којег су проносили. Када су ставили трећи крст, мртвац оживе. Царица направи сребрни ковчег и у њега положи Часни Крст и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима: ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

Када је цар Хозроје освојио Јерусалим, однео је са собом и Часни Крст. После 14 година, цар Ираклије га је вратио у Јерусалим. Носио га је на леђима. Али, наједном стаде, не могавши ни корак даље. Патријарх Захарија виде ангела који спречава цара да у раскошном оделу иде под Крстом, и то путем којим га је Господ носио бос и понижен. И цар у бедном оделу и бос унесе Часни Крст у храм Васкрсења.

Рођење Господа Исуса Христа- Божић

А рођење Исуса Христа било је овако: кад је Марија, мати Његова, била испрошена за Јосифа, а још док се нису били састали, нађе се да је она трудна од Духа Светог. Јосиф муж њен, будући побожан и не хтевши је јавно срамотити, намисли је тајно пустити. Но кад он тако помисли, а то му се јави у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов! Не бој се узети Марије жене своје; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светог. Па ће родити Сина, и надени Му име Исус; јер ће Он избавити свој народ од греха њихових.

А ово је све било да се изврши шта је Господ казао преко пророка који говори: Ето, девојка ће затруднети, и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило, које ће рећи: С нама Бог. Кад се Јосиф пробуди од сна, учини како му је заповедио анђео Господњи, и узме жену своју. И не знаше за њу док не роди Сина свог првенца, и надеде Му име Исус.

А кад се роди Исус у Витлејему јудејском, за времена цара Ирода, а то дођу мудраци с истока у Јерусалим, и кажу: Где је цар јудејски што се родио? Јер смо видели Његову звезду на истоку и дошли смо да Му се поклонимо. Кад то чује цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим с њим. И сабравши све главаре свештеничке и књижевнике народне, питаше их: Где ће се родити Христос?А они му рекоше: У Витлејему јудејском; јер је тако пророк написао: И ти Витлејеме, земљо Јудина! Ни по чем ниси најмањи у држави Јудиној; јер ће из тебе изићи человођа који ће пасти народ мој Израиља.

Онда Ирод тајно дозва мудраце, и испитиваше их кад се појавила звезда. И пославши их у Витлејем, рече: Идите и распитајте добро за дете, па кад га нађете, јавите ми, да и ја идем да му се поклоним. И они саслушавши цара, пођоше: а то и звезда коју су видели на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго где беше дете. А кад видеше звезду где је стала, обрадоваше се веома великом радости. И ушавши у кућу, видеше дете с Маријом матером Његовом, и падоше и поклонише Му се; па отворише даре своје и дариваше Га: златом, и тамјаном, и смирном. И примивши у сну заповест да се не враћају к Ироду, другим путем отидоше у своју земљу.

А пошто они отиду, а то анђео Господњи јави се Јосифу у сну и каза му: Устани, узми дете и матер Његову па бежи у Мисир, и буди онамо док ти не кажем; јер ће Ирод тражити дете да Га погуби. И он уставши узе дете и матер Његову ноћу и отиде у Мисир. И би тамо до смрти Иродове: да се изврши шта је Господ рекао преко пророка који говори: Из Мисира дозвах Сина свог.

Тада Ирод, кад виде да су га мудраци преварили, разгневи се врло и посла те побише сву децу по Витлејему и по свој околини његовој од две године и ниже, по времену које је добро дознао од мудраца.

Тада се зби шта је казао пророк Јеремија говорећи: Глас у Рами чу се, плач, и ридање, и јаукање много: Рахила плаче за својом децом, и неће да се утеши, јер их нема. А по смрти Иродовој, гле, анђео Господњи у сну јави се Јосифу у Мисиру. И рече: Устани, и узми дете и матер Његову и иди у земљу Израиљеву; јер су изумрли који су тражили душу детињу.

И он уставши, узе дете и матер Његову, и дође у земљу Израиљеву. Али чувши да Архелај царује у Јудеји место Ирода оца свог, побоја се онамо ићи; него примивши у сну заповест, отиде у крајеве галилејске. И дошавши онамо, намести се у граду који се зове Назарет, да се збуде као што су казали пророци да ће се Назарећанин назвати.

(Јеванђеље од Матеја, 1, 18-25; 2, 1-23)