У данашњем друштву где захваљујући технологији долази
до глобализације, друштво тежи ка очувању индетитета и индивидуалности. Млади
људи у жељи да покажу своје ставове и супротставе се доминантној култури,
стварају варијације на већ постојећу, општу културу друштва одраслих такозвану
поткултуру.
Појам културе
Култура је једна од најбитнијих, ако не и најбитнија
карактеристика људског друштва. Исто тако, културе изван друштва нема, односно
она може да дође до изражаја тек онда када се посматра у односу на друштвену
средину, тј. кроз њихову узајамну интеракцију.
Култура је веома сложена категорија. Кроз
вековну употребу она је стекла много различитих, често контрадикторних значења.
У “Лексикону страних речи и израза” Милана Вујаклије култура се дефинише као
обрађивање, гајење, развијање, образоваје итд. Ипак, током времена, успеле су
се наметнути две дефиниције културе као основне. Прва, класична и
конзервативна, представља културу као стандард естетског савршенства и
проистекла је из уважавања
класичне естетске форме (опера, балет, драма, књижевност…)
Друга је имала корене у антропологији и одржала се још
од XVIII века. Ту се термин “култура” односи на “…одређени начин живота који изражава
извесна значења и вредности, не само у уметности и знању, већ и
у институцијама и обичном понашању“ (Вилијемс, 1965).
Свака посебна- национална култура представља
организовану целину састављену од слећих елемената:
1. Погледа на свет- који подразумева одговоре на питања о свету и животу,
које поставља човек.
2. Вредносних система и оријентација- интелекталних, моралних, естетских и религијских
3. Институције- унутар којих се одвијају културни процеси (школе,
позоришта, музеји)
4. Језика- као облика међуљудске комуникације
5. Материјалне области- технологија, оруђе, производња добара
Унутар једне националне културе, могу се уочити и
друге издвојене друштвене групе (слојеви, професије), чије се понашање одликује
неким посебностима. Њихова посебност садржи све опште одлике националне културе
која их уједињује.
Први који су проучавали овакве појаве у социологији
били су припадници Чикашке школе, а
социолог Алберт Коен је први за те издвојене групе увео термин поткултура,
односно супкултура, како би објаснио њихова засебна понашања.
 |
| Алберт Коен (1918.- ) |
1. Оне које су израз револуционарних настојања да се
постојећи друштвени и културни систем радикално промени у правцу хуманијег
живота (нпр. хипици)
2. деструктивни покрети чији је циљ разарање важних
духовних вредности (наркоманија, деликвенција...).
Према овоме, поткултура се може дефинисати као скуп
норми, вредности и образаца понашања, који разликује једну групу људи од
културе шире заједнице којој припада. Поткултура или супкултура се изражава
кроз симболичке облике отпора, неприхватања конвенција у размишљању, понашању,
па и у начину облачења. Према неким истраживањима «нова генерација» (млади) је
толерантнија, политички освешћенија и самосталнија, а то је уједно и разлог што
је поткултура најразвијенија управо међу млађим генерацијама.
На овај начин млади могу да развију свој одабрани
идентитет и да на тај начин неком врстом невербалне комуникације саопште
окружењу своје ставове. Иако свака супкултурна групација има своје симболе и
правила у облачењу, у савременом друштву они се брзо обесмисле, тачније постану
фреквентни и глобални. Самим тим они губе своје изворно значење и постају
обичан производ удаљен од било какве идеолошке оријентације.
Поткултурних стилова има готово у свим друштвеним
областима. Од спорта, преко музике, па до идеолошких- политичких оријентација.
Историја Скинхеда
Скинхеди су изворно британска омладинска поткултура радничке
класе, која постоји већ четири и по деценије и распрострела се у скоро свим деловима
света од Новог Зеланда и Јапана, преко Јужноафричке Републике и Русије па све
до Колумбије и Перуа. Сви они ће истицати конкретне и локалне специфичности,
задржавајући карактеристике скинхед стила, вредности и идеологије.
У време када је хипи покрет био на врхунцу, насупрот њима
појавио се 1969. званични покрет скинхеда у Британији. То су били момци из радничких
предграђа жељни социјалне афирмације, својим стилом су посебно наглашавали имиџ
“опасних момака” (бријуглаве, облаче дубоке цокуле…). Формирали су групе које су
имена добијале по свом вођи или по називу краја из којег су потицале. Скинхеди су
били ватрени навијачи својих фудбалских екипа на чијим су утакмицама испољавали
насиље.
Кретали су се по групама, излазили су по пабовима и
слушали тзв. ROKSTEDI
BIT музику, која се
и свирала у главном по пабовима. Скинхеди тог времена су осим рокстедија у
великој мери слушали и реге, појединце и саставе као: MELODIANS, JIMMY
CLIFF, TONY TRIBE, итд.
Године 1974. филм „Паклена поморанџа“ (CLOCKWORK ORANGE) изазвао је велику буру у јавности и био цензурисан у
неким земљама, јер је обиловао сценама уличног насиља и разбојништва. Овај филм
је приказао младића Алекса и његов бунт који се састојао у малтретирању свих
људи без икакве разлике. Неки од скинхеда прихватају овај начин борбе против
система и тада долази до првог раслојавања међу скинсима. Поред класичних
скинхеда сада постоје и KLOKVORK скинси који због
неприродног остварења својих сатисфакција не опстају дуго.
Непосредно после гашења KLOKVORK покрета, појавили су се ПАНКЕРИ. Рашчупаних и офарбаних коса, обучени у
кожну одећу са много нитни, зихернадли и ланаца изазвали су гађење јавности
исто колико је и она изазивала њима. Њихов циљ је била тотална анархија, били
су веома јак покрет првих неколико година. Панкери су за разлику од скинса
имали карактеристично своју музику и своје извођаче.
Скинхеди прихватају панкере као веома сличне себи и
удружују се.Тако настају ХЕРБЕРИ. Носили су кратке косе које су биле чудно
офарбане, тексас јакне, цокуле итд. Као што прихватају панкере као своје
саборце, тако прихватају и панк музику и прилагођавају је свом укусу. Крајем
седамдесетих, први панк талас пропада из истог разлога као и клокворк, али
оставља велику заоставштину која се највише огледа у музичком погледу.
Касних седамдесетих и почетком осамдесетих многе
националистичке партије су осетиле колику снагу за искоришћавање и манипулисање
њима имају скинхеди, а нарочито наци скинси. У томе су предњачили Национални
фронт (National Front) и Британски покрет (British Movement). Данас постоје многе наци скин организације.
Супротно Наци скинсима постоје Шарп скинси, шарповци
чији је назив настао од енглеске скраћенице „SHARP- SkinHeads Against Racial Prejudice” што у преводу значи „Скинси против расних
предрасуда”. Јављају се као реакција на нараслу наци скинхедс
струју у скинхед покрету. Желе да очувају традиционални дух покрета, али за
разлику од традиционалних скинса, не могу остати политички неутрални. Стално
наглашавају да су корени скинхед покрета у црначкој музици и да скинси не могу
мрзети своју црну браћу.
Постоје још и Црвени, анархо скинси (Раш скинси,
рашовци) чији је назив настао од енглеске скраћенице “RASH - Red & Anarchist SkinHeads” што у преводу значи “Црвени и скинси анархисти”. Као
што само име каже, раш скински су по правилу радикални левичари, марксисти,
комунисти и анархисти по политичком убеђењу. За разлику од шарповаца који знају
само против чега су (против расних предрасуда), рашовци знају и за шта се боре
(за комунизам и за анархију). Добар део њих су такође фудбалски хулигани и иду
на утакмице да се бију против других навијача и против полиције. Највећи број
хулигана скинса анархиста је у Грчкој док у Италији има приличан број навијача
црвених скинса и комуниста.
Најбитнији човек у скинхед покрету на глобалном плану
био је Јан Стујарт (1957-1993), певач састава Скрудрајвер (Skrewdriver), које је умро
под неразјашњеним околностима.
Скинхеди у Србији
Скинхеди су се у Србији појавили релативно касно, а тек
средином ’80-их година заживљавају на овим просторима. Насупрот западним
земљама где скинхеди долазе из најсиромашнијих породица, код нас скинхеди пристижу
из свих друштвених слојева.
У нашој земљи скинхеди су мањинска омладинска
поткултура. Највише их има у Београду (200), Новом Саду (100) и Нишу (50), а по
десетину -две у Крагујевцу, Краљеву, Јагодини, Суботици.
Постоје и три до четири хиљаде младих који су на неки
начин везани за скинхед потуктуру, једни су пасивни, скривени и притајени- системом
вредности и изгледом скинси, али због окржења не практикују своју приврженост,
други отвореније прказују симпатије које гаје према скинхед покрету али никад
неће постати прави „улични војници“ и трећи који се изјашњавају као скинхеди,
желе бити као они али је то у суштини само пролазна фаза у њиховом одрастању.
На почетку младалаштва
(15-16 год.) постаје се макар споља скинером под утицајем моде- облачења-
изгледа и музике, међутим то није довољно да би се био скинер, нити је лако
изградити себе у правог скинера са чврстим индетитетом, развијеним склопом
вредности, идеологијом и начином живота. Стога се самосвесни скинхеди односе
подсмешљиво према „скинер дечацима“.
Социјални психолози појаву скинхедса тумачили су као
последицу кризе вредносног система, личног и друштвеног, а припадност оваквој
групи као један од начина налажења идентитета, превазилажења фрустрираности и
каналисања агресије, управо је младима битно да се идентификују у једној
оваквој поткултури, где могу на неки начин
пронаћи себе.
Политички гледано скинхеди у Србији, припадају чврстој
десници и идеолошки су најближи “Образу”, углавном нису симпатизери ниједне
политичке странке, што је између осталог, и последица њиховог дубоког уверења у
постојање глобалне завере где конце светске политике вуку углавном “Јевреји,
масони, муслимани, велике банке и фирме, и организовани криминал”.
Идеја о расној премоћи током деведесетих нашла је
плодно тле у политичкој клими која је распиривала идеју о националној
изузетности, а многи скинхедси учествовали су у “Белим орловима” и формацијама
Српског четничког покрета. Сада, после извесног политичког отрежњења и пораза
идеје о српској премоћи, домаћи скинси имају нов курс који подразумева неку
врсту политичке апатије (одричу се и Шешеља у кога су се разочарали) и
инсистирање, пре свега на расној а не националној припадности, па следствено
томе, сматрају да су “Срби, Црногорци и Хрвати један народ, тј. словенски и
европски народ који мора да се уједини у борби против муслимана и других
неевропских уљеза”.
Програм скинхеда тј. систем вредности, идеологија би
се могла свести на неколико тачака:
1. Против су криминала
2. Против
су дрога
3. Против
су сексуалних настраности- прогањају трансвестите, хомосексуалце, лезбејке и
проститутке
4. Против
су сатанистичких, деструктивних култова и сваке врсте верских секта.
5. Против
су масонерије- као полутајне организације и неформалног центра моћи на
глобалном и локалном нивоу.
6.
Против
су Рома (расизам), Албанаца и Муслимана (шовинизам)
7.
Залажу
се за српску националну државу централистичког типа, у чијој је позадини
мохархија и православље и у којој би владала ограничена демократија.
Аутор: Јелена Вељковић, ученица одељења IVф3 Економске школе у Нишу
Нема коментара:
Постави коментар