Ко је била баба Ванга?

У средствима масовних комуникација појавила су се мишљења о томе да би Бугарска Православна Црква требало да канонизује бугарску пророчицу Вангу.

Ко је, међутим, била баба Ванга? Најпотпуније податке о приватном животу „пророчице,“ могуће је пронаћи у књизи „Ванга,“ коју је написала њена нећака Красимира Стојанова (Софија, 1989). Треба прочитати шта Красимира пише о својој тети, и сасвим ћете друкчије гледати на „таленат“ славне Ванге.

Транс и туђи мушки глас

Вангелија Пандева (31. јануар 1911.10. август 1996.) била је обична девојчица, изузев што се родила са ушима сраслим за главу и са слепљеним прстима на рукама и ногама. У својој дванаестој години она је, после једног ужасног невремена, у потпуности ослепела. Затим је, крајем двадесетих година, неочекивано за све житеље села у којем је живела, слепа девојчица почела да испољава зачуђујуће способности: могла је да чита снове својих другарица и да предсказује одређене догађаје.

Године 1940. Ванга је први пут пала у дуги транс („погрузила се у сопствене мисли,“ каже Красимира) и смогла снаге за општење са демоном, који јој се објавио у лику коњаника- витеза. Почетком 1941. Ванги се, опет невидљив за друге, јавио „коњаник“ и наредио јој да постане „пророчица.“ Њена сестра Љупка, која је тог тренутка била са њом, помислила је да њена сестра доживљава епилептични напад. Сама Ванга је све, међутим, објашњавала чудним сном...

Међутим, 6. априла 1941. године, многи житељи села Струмице били су преплашени неочекиваном променом на лицу и у понашању Вангином. Слепа пророчица је одједном проговорила туђим мушким гласом и почела свима присутним да предсказује будући живот или погибао у рату. Како пише Красимира Стојанова, то је „трајало много дана заредом. Она уопште није спавала скоро читаве године. Њен изглед је снажно деловао на људе. Они су осећали жељу да пред њом падају на колена.“

„Понеки су се бојали њених пророштава, оптужујући је за врачарство и црну магију. Други, зачуђени пророчанствима, напротив, преувеличавали су оно што би она рекла и приписивали јој библијска чудеса,“ наставља Вангина рођака.

Виски и државни бизнис

Године 1942. у јеку Другог светског рата, почело је право поклоничко путовање Вангиној кући. Људи су доносили новац, храну, ствари и молили је да им предскаже даљи живот, да им прича о њиховим ближњима у рату, о њиховој судбини. Тада је војник интендантског пука Димитар Гуштеров запросио Вангу и ускоро ју је из Југославије одвео у бугарски градић Петрич.

Чудно је да Ванга, касније, није смогла снаге да свог мужа избави од алкохолизма. Гуштеров је умро од цирозе јетре у априлу 1962, у четрдесет другој години живота. Трчећи помало пред руду, приметићу такође и шта је о Ванги причао Кирсан Иљумжинов, председник Киргизије, који је био њена редовна муштерија: „Ванга је волела унучиће вискија од 150 грама. Уосталом, најслађим даром је сматрала управо боцу вискија. Зато сам увек са собом доносио виски најбоље марке, коју сам могао, у том тренутку, набавити“ („Комсомолска правда,“ 16. август 1996.)

Бугарско руководство се заинтересовало за „врачарски бизнис,“ и 1967, године Ванга је добила државну службу. Одмах су били одређени телохранитељи, ради контроле редова испред њене куће, ради обезбеђења њеног мира, одмора и заштите. Осим тога, запослена је специјална чиновничка група која је пописивала имена оних који желе да буду примљени код Ванге, и који су за то морали да уплате одређену суму новца.

Чиме је Ванга објашњавала свој феномен? Она је не једном, говорила да за „дошљаке“ представља отворена врата. Православни људи не сумњају да су такозвани „дошљаци“ - свуда присутни ђаволи. Човеку упознатом са окултизмом, апсолутно је јасан начин општења Ванге са нечистим духовима. Ванга је играла улогу пасивног медијума. Она је дозвољавала ђаволима да овладају њеним телом.

Ево неколико примера. Тако, Ванга тврди: „Они долазе сами, зато што сам ја за њих - отворена врата... Кад код мене дође неки човек, његови умрли рођаци се скупљају око њега, постављају ми питања и сами на њих одговарају, а ја само саопштавам живима шта сам чула...“

Још један пример. Красимира Стојанова, још док је била школарац, налазила се крај своје тетке Ванге. Одједном, „пророчица“ је избечила окамењено лице на Красимиру и, туђим гласом, рекла: „Ми те видимо...!“ а затим је испричала девојчици о свему што је ова радила током дана. Сирота Красимира је побледела од страха. Ванга је бучно уздахнула и с тешком муком проговорила: „Ох, силе су ме напустиле...!“ На Красимирино питање, зашто је Ванга, одједном, почела да јој описује шта је све девојчица урадила током дана, Ванга ју је уверавала како ништа слично није рекла.

Ванга је Красимири, једном приликом, признала да се некакве силе (то јест ђаволи) стално налазе око ње и могу се, чак, видети као светле тачке у ваздуху. Али постоје и „велике силе - њихови господари. Када они одлуче да проговоре мојим устима, мени постаје лоше, и ходам немоћна читавог дана,“ признала је пророчица.

Планета Вамфим и дух Јованке Орлеанке

Ванга је такође објаснила да јој они (то јест, ђаволи), дају могућност да чита мисли људи на сваком језику. На Красимирину молбу да исприча о тим непознатим силама подробније, Ванга је одговорила да су они „са планете Вамфим“ и да се јављају као „прозрачне фигуре, какве човек види, посматрајући свој одраз у води...“

Ванга посвуда причувљава „гласове,“ који јој говоре о много чему. На пример, вишеколенском масону Свјатославу Рериху, Ванга је, после дошаптавања ђавола, улила наду следећом фразом: „Твој отац није био земаљски човек!“ Ми, наравно, знамо за какво су вештичарство и ђаволопоклонство Рериси искључени из Православне Цркве...

Вангин рођак Димитар Гајгуров сећа се да је 1988. године његова тетица одједном себе прогласила духом Јованке Орлеанке и почела да бунца таке формуле, над којима он до данас лупа главу, јер ништа није могао да разуме. Тај исти Гајгуров описује различите врачарске састанке Вангине са својим посетиоцима. Многи од њих, између осталог, подсећају на препоруке из старинских магијских књига и расправа.

Својој сестри Љупки, Ванга је причала да ноћу може да напусти своје тело и да оде на било коју тачку планете. Када је сестра, једном приликом, масирала Вангину главу, осетила је „као да њени прсти дотичу ужарену површину...“

Иако је себе називала православном верницом, Ванга, у ствари, није била таква. Она је признавала реинкарнацију, то јест сеобу људских душа из једног тела у друго, што значи да је била паганка. Осим тога, Ванга је веровала у неизбежност човекове судбине: шта му је предсказано, то ће га задесити. Све то, наравно, нема никакве везе са хришћанством.

Данас читава Бугарска зна (и наше новине су о томе писале) за девојчицу из града Пловдива, којој се на левом рамену населио демон Кики. Тај демон, лупкањем, одговара на питања присутних, а самој девојчици даје одговоре преко њених мисли.

Једанпут је та девојчица заједно са родитељима посетила Вангу. Баба Ванга је својим духовним очима видела Кикија и описала га као човечуљка са птичјом главицом. Девојчицу је именовала својом могућом наследницом и кандидаткињом за улогу „пророчице.“

Ово појашњава испољавање необичних способности код просте Бугарке Ванге. Она је себе чврсто повезала са светом палих анђела или демона, и самим тим се занавек одрекла Бога и Православне Цркве, а самим тим и Вечног живота у Царству Небеском!

Извор: СВЕТОСАВЉЕ.

Поп никада није добар!

-Ако ли Свештеник проповеда који минут дуже?
Кажу да много дави.

-Ако ли проповеда краће?
Журио се.

-Ако ли лепо пева?
Није он за Попа, боље да је отишао у народњаке.

-Ако ли не пева лепо?
Није требао да постане Поп.

-Ако ли посећује парохијане?
Никада га нема, ко зна где све иде.

-Ако ли не посећује парохијане?
Седи само кући.

-Ако ли нема деце?
Не схвата оне што имају децу.

-Ако ли има децу?
Нека прво научи своју децу.

-Ако ли попадија ради?
Потегао је да се обогати, много га интересује новац.

-Ако ли попадија не ради?
Обоје се натоварили Цркви да их издржава.

-Ако ли га интересују национални проблеми?
Много се бави политиком.

-Ако ли се не бави политиком?
Онда је комуниста.

-Ако ли Цркви приложи новчани прилог?
Има откуда, зар му мало свет даје.

-Ако ли захтева да се Црква украшава?
Велики је расипник.

-Ако ли не украшава Цркву?
Не интересује га изглед Цркве, гледај како му Црква изгледа.

-Ако ли има добар ауто?
Тера Поп моду јер има одакле.

-Ако ли нема ауто?
Изиграва сиромаха.

-Ако ли гласније служи?
Много се дере.

-Ако ли тише служи?
Не можемо да га чујемо.

-И да је врло добар Свештеник?
Ипак бољи је онај из суседне парохије.

-И да им којим случајем дође онај (бољи)из суседне парохије?
Е, наш је био бољи.

-Ако ли је млад?
Нема искуства.

-Ако ли је стар?
Он је за пензију.

-Ако ли се лепо понаша?
Он је љигавац.

-Ако ли ствари отворено изнесе?
Много је груб.

-Ако ли са неком женском подуже прича?
Е ту већ има нешто.

-А када умре?
Е, Бог нека му душу опрости,таквог Попа као што је наш био, више никада
нећемо да имамо.

Ко су хришћани?

      Наведени текст је део Посланице Диогнету, ранохришћанског списа непознатог аутора, насталог око 190. године, који на известан философски начин описује хришћанство и хришћане.

„…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) нити су они, као неки други, присталице људске науке.

Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајим, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.

Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.

У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.

Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту.

Бораве у телу, али не живе по телу.

На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.

Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.

Воле све (људе), а сви их гоне.

Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају.

Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.

Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним.

Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.

Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају.

Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.“

(Посланица Диогнету 5, 1-17.)

Прича о магарцу

Једног дана у сељаков бунар упадне магарац. Док је животиња сатима сажаљиво њакала, сељак је покушавао да смисли начин да спаси магарца. Напокон је одлучио да животињу, будући да је већ стара, а бунар и онаку сув, није вредно спасавати.

И тако позове суседе да му помогну. Сви зграбише лопате и почеше да бацају земљу у бунар. Након неког времена сељак погледа у бунар. Био је изненађен призором. Наиме, магарац би сваку лопату земље отресао са својих леђа, те је искористио као степеницу на коју би се попео. Тако је убрзо био близу врха. Напослетку је једноставно закорачио преко руба бунара и срећно искочио!

У животу човек мора да претрпи бројне проблеме. Тајна успеха сваког хришћанина састоји се у томе да сваки проблем збаци са својих леђа и искористи као степеницу да се попне корак више.
Свако искушење у животу је степеница. Можемо изаћи из најдубљег бунара, само ако се не предамо. 

Требало би запамтити четири једноставне врлине за срећу сваког хришћанина:

Ослободи срце мржње- Опрости!

Ослободи ум брига- јер се већина брига скоро никада не оствари!

Живи једноставно и цени оно што имаш!

Дај више- очекуј мање!

Свети Порфирије Кавсокаливит и Хипици

          Причао је старац Порфирије: „Посетио ме је једном приликом неки хипик. Био је обучен у некакво разнобојно, чудновато одело; носио је којекакве амајлије и накит; затражио је, дакле, да ме види.

          Монахиње се узнемирише, те дођоше да ме питају шта да чине; ја рекох да га пусте да уђе. Чим је сео преда ме, видех његову душу. Био је добре душе, али рањене, па је зато био бунтован.

          Говорио сам му с љубављу и то га је веома гануло. „Старче,“ вели ми он, „нико ми досад није тако говорио.“ Ја га ослових по имену, а он се веома зачуди како сам то могао знати. „Знаш,“ рекох, „Бог ми је открио твоје име. Но, открио ми је и то да си путовао у Индију, да си тамо упознао гуруе и да си их следио.“ Он се још више зачуди. Рекох му и друге ствари о њему, и он отиде веома задовољан. Следеће недеље, ево га опет са групом хипика.

          Уђоше сви заједно у моју келију и поседаше око мене. Са њима је била и једна девојка. Сажалих се на њих. Били су добре душе, али рањене. Нисам им говорио о Христу, јер сам видео да нису спремни да слушају.

          О стварима које их занимају, говорио сам им њиховим језиком. Кад смо завршили разговор и када су устали да пођу, рекоше ми: „Старче, учини нам по вољи: допусти да ти целивамо ноге.“ Ја се постидех; но, шта да радим, допустих им. После свега, поклонише ми једно ћебе. После неког времена, она хипи девојка које ја била са њима, дође ми сама у посету. Звала се Марија.

          Уочио сам да је у духовном смислу Марија испред својих пријатеља, па сам јој по први пут говорио о Христу. Прихватила је моје речи. Долазила је више пута; пошла је добрим путем. Својим пријатељима је рекла: „Бре, неваљалци једни, нисам ни сањала да ћу, дружећи се са хипицима, упознати Христа.“

Тако где је благо ваше, тамо ће бити и срце ваше

         Један човек је за време златне грознице решио да прода сву своју имовину да би купио опрему за копање злата и обезбедио храну за овај подухват. Отишао је у планине заједно са другим копачима и кренуо у потрагу за златом.

     Дани су пролазили, а он није пронашао ни трунку злата. Пролазили су месеци и године, он је постајао све сиромашнији и сиромашнији и на крају је осто без ичега. Разочаран после свега, решио је да оде у једно напуштено место, где су остале празне бараке да ту и умре.

        Како је био веома усамљен на том пустом и суморном месту, одлучио је да оде негде у природу. Стигао је до једног потока, који је текао поред дивне ливаде до које је била шума. Ту је стао и посматрајући овај предиван призор природне лепоте, одлучио је да ту направи себи једну малу кућицу.

       Како је било топло време, ископао је једну рупу поред потока и почео да прави цигле од земље и да их суши на Сунцу. Од њих је касније саградио малу кућицу на сред пољане. Дошла је зима, а он је, онако изморен и разочаран, умро од глади и хладноће.

        Од тада је прошло пуно времена и један млади брачни пар је решио да купи тај плац и сагради на њему кућу, јер им се јако свиђао предео. Саградили су кућу, али им је сметала та неугледна кућица на сред ливаде, па су решили да је сруше. Када су почели да је руше, приметили су у циглама да нешто светлуца на Сунцу.

     Однели су циглу на анализу и установили да је разлог томе злато. Место одакле је вађена земља за зе цигле је било богато налазиште злата. На том месту је касније отворен један од највећих рудника злата.

    Замислите колико један човек може да буде слеп поред очију и не види богатство које тако дуго тражи. Отворимо своје очи и разумимо када Христос каже да је Царство Небеско „као благо сакривено у пољу, које нашавши, човек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно. Још је Царство небеско као човек трговац који тражи добра бисера. Па кад нађе једно многоцено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га. Тако дакле, где је благо ваше, тамо ће бити и срце ваше (Мт. 13, 44- 46).“ 

Живот после живота

          Близанци у материци разговарају:

Да ли верујеш у живот после рођења?

- Наравно, сигурно постоји нешто након рођења. Можда смо баш зато овде, да бисмо се припремили на живот после рођења.

То је глупост. Нема живота после рођења. Како би тај живот уопште изгледао?

- Не знам тачно, али уверен сам да ће бити више светла и да ћемо моћи ходати и јести својим устима.

То је потпуна глупост. Знаш да је немогуће трчати.

-         И јести својим устима, па зато имамо пупчану врпцу.

Кажем ти, после рођења нема живота.

- Пупчана врпца је прекратка. Уверен сам да постоји нешто после рођења. Нешто скроз другачије него ово што живимо сада.

Али нико се није вратио отуда. Живот се после рођења завршава. Соим тога, живот није ништа друго него постојање у уској и мрачној околини.

- Па не знам баш тачно како изгледа живот после рођења, али ћемо у сваком случају срести нашу маму. Она ће тада бринути за нас.

Мама?! Ти верујеш у маму? Па где би, по твом мишљењу била мама?!

- Свуда око нас, наравно. Захваљујући њој смо живи, без ње не бисмо уопште постојали.

Не верујем! Маму никада нисам видео, зато је јасно да не постоји.

- Да, могуће, али понекад, када смо потпуно мирни, можемо је чути како пева и милује наш свет. Знаш, уверен сам да живот после рођења заправо тек започиње... 

Светитељ који је продавао "Политику"

Светитељ је много више од обичног човека. Од осталих се разликује по значају својих подвига. Осим што је био човек молитве, аскета, чудотворац, добротвор и исцелитељ, свети Јован Шангајски одлучио је, замонашивши се, да себе искуша у чудесном подвигу: да никада више за живота не легне у кревет и не заспи, да се лиши и сна и одмора....

Свети Јован, епископ Шангаја, Западне Европе и Сан Франциска, био је човек молитве: мисионар, чудотворац, хранитељ гладних, исцелитељ болесних, учитељ, добротвор... У Паризу су га називали Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се... У ствари, свети Јован Шангајски, проглашен за свеца 1993. године, последње четири деценије свога живота није ни спавао.

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у XVIII веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући никада нису запоставили. Познати по побожности, сину су на крштењу дали име по светом Михаилу. Још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља. Био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.

Дечак Михаило Максимовић није био обично дете. Тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес, а његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Много година касније епископ Јован ће записати: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.”

Михаилов отац био је важна личност - челник племства, а стриц ректор Кијевског универзитета. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету. Дипломирао је четири године касније...

Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић кренуо је у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али, нешто сасвим друго пресудно је, изгледа, утицало на живот младог Мише. У Успењској цркви у Харкову чувале су се чудотворне иконе, а у гробници је почивао чудотворац, архиепископ Мелентије Леонтович. А свети Мелентије узео је на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу. Потоњи владика Јован и сам је четрдесет година успевао у истом подвигу ноћног бдења никада се не спустивши на кревет. Поред осталог, унапред је знао и час сопствене смрти...

У време грађанског рата у Русији млади Јован Максимовић са породицом се обрео у домовини, у Србији. У Београду је најзад, по давнашњој жељи, уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. Живећи као избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”. Овог необичног, сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине, а затим би заузимао место на плочнику. Београђани су најрадије од Михаила куповали новине. Нико није ни слутио да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. Док су други колпортери, вичући из свег гласа, обилазили београдске кафане, Миша би мирно стао на плочник и новине би плануле.

У то време, 1924. године, руски владика Антоније постао је поглавар Заграничне цркве (Руске цркве ван отаџбине) и у Руској цркви у Београду сам митрополит произвео га је у чтеца. У Миљковом манастиру код Свилајнца замонашио се 1925. године узевши име Јован, према свом славном претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Тек ту су, први пут, и други сазнали са његов чудесни начин живота...

Иначе, Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић који је ђацима често понављао: „Децо, слушајте оца Јована јер је он анђео Божији у људском обличју.”

И заиста, ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. За време часа, нарочито кад је испитивао, отац Јован одлазио је у клупу ђака који је требало да одговара за оцену. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. Мислећи да отац Јован спава, ђак би причао шта је и колико знао, али отац Јован би се тргао и рекао: „Што само глупости говориш? Врати се, сине мој, на постављено питање...” Често је звао ђаке код себе и тада би им рекао да скину кутију са ормана. То су били пакети које је као испомоћ сам добијао. Али, он их није отварао, већ су то чинили ђаци и служили се на радост оца Јована. Ноћу би ишао између кревета: намештао је деци јастуке и прекриваче, а уколико би осетио да неко теже дише, кашље, или има температуру, помогао би ђаку да се обуче и сместа га одвео у амбуланту. Другим речима, отац Јован био је деци у битољској Богословији и отац и мајка. Анђео чувар.

У Битољу се одмах прочуо као добротвор и доброчинитељ. Волели су га људи свих вера, православни и католици, муслимани, Јевреји... Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. И тамо је био неуморан. Кад му је једном приликом нога, услед стајања, толико отекла да му је живот висио о концу, сместили су га у болницу. Изашао је из болнице без дозволе и отишао право у цркву: одржао је цело бдење, а оток је нестао. „Како је тешко отргнути се од молитве и вратити се земаљским стварима!”, говорио је често епископ Јован Максимовић. Будући да су му ноге од непрекидног стајања стално отицале, често је служио бос. Борећи се са сном, поливао се хладном водом. Никада није одлазио ни у госте. Тамо где треба једноставно би се појавио, понекад и у необично време - усред ноћи.

Патио је због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Важио је за исцелитеља и, што је такође важно - бесребреника.

Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици.

У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу. У Николајевској цркви у Сијетлу 19. јуна 1966. године (по старом календару) служио је литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом... Ту је уснио за овај свет и тако завршио свој чудесни, натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. На дан смрти пратио је чудотворну икону („Курскаја - Коренаја”), икону Пресвете Богородице. Пред њом се и упокојио. Тада су га положили у постељу први пут после четрдесет година.

Шест дана лежало је његово тело а да се нимало није осећало, као ни касније, 1993, када је ковчег поново отворен. Опело епископу Јовану у цркви Пресвете Богородице радости свих тужних у Сан Франциску трајало је чак седам сати. Године 1993. онај који је на себе узео најстроже покоре, добри и љубазни пастир, утешитељ и мисионар, васпитач омладине, пун благости богослов и зналац тајни проглашен је за свеца.
Извор: ПОЛИТИКИН ЗАБАВНИК

Алберт Ајнштајн о Богу

Најлепше што можемо доживети је оно што је тајанствено. То је темељни осећај који стоји у заметку сваке науке и уметности. Ко га не познаје, ко се не може чудити, ко се не може више дивити, тај је такорећи мртав, а његово око угашено.

Доживљавање тајанственог – па макар и са примесом страха – створило је религију. Спознаја да постоји нешто што нам је недохватљиво, приказивања најдубљег ума и најсјајније лепоте који су нашем разбору приступачни у најједноставнијим облицима- та спознаја и осећај чине праву религиозност; у том смислу, и само у том, ја спадам у најдубље религиозне људе.

Међутим, Бога, који производе свог стварања награђује и кажњава и који, уопштено гледано, исказује вољу налик оној коју ми доживљавамо на себи самима, таквог Бога ја себи не могу да представим, а ни да замислим.

Неки људи слабог духа хране се таквим мислима због страха или смешног егоизма. Мени је довољна мистерија вечости живота и свести и наслућивање о чудесној грађи постојања, као и стално стремљење према схватањима макар и сасвим малог дела разумности које се изражава у природи.