Песма без имена

Лежах тако, у полутамној соби

у грудима бол ми беше чудна,

није ме било страх, ни духова, ни туге, ни боли

Ноћ је тамна, само месечина, са мном, беше будна

Склопих очи, удахнух дубоко,

уздах беше шкрипав, као крик

у мислима ми беше то блиставо око,

по први пут ме није било страх,

ни духова, ни туге, ни боли

Мислима лутах кроз време што некад беше,

полутамна соба, лак сан, и ти

Видех рај. И није ме страх,

ни духова, ни туге, ни боли

Душа беше пуна, мисао ме врати,

гледах у Месец, он ми рече, да време неће стати

Да ли неће, или хоће?

не беше ме страх, ни духова, ни туге, ни боли,

страх ме је самоће.

Аутор: Ана Ђорђевић, ученица одељења IVе4 Економске школе у Нишу