Један је човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи,
изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Господ му рече да
за њега има посао који мора обавити, и показа му велики камен који је стајао
испред кућице.
Објаснио му је шта мора чинити: гурати камен свом
својом снагом. Ово је човек радио из дана у дан. Много се
година мучио од сунчева изласка од заласка, његове руке управљене на хладну,
масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.
Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и
исцрпљен, осећајући да је цео дан истрошио узалуд. Видевши
да човек показује знаке обесхрабрења, ђаво се одлучи умешати. Почео је га је
саветовати: “Већ предуго времена гураш тај камен, и још се није померио. Зашто
се мучиш ради ничега? Ионако га никад нећеш помаћи. “Тако је, уверивши човека
да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност
и храброст. “Зашто бих се толико мучио око овога?” Мислио је. “Једноставно ћу
уложити нешто мало времена, и минимум труда, и то ће бити сасвим довољно.” И
тако је то намеравао да учини, но, ипак је одлучио помолити се и изнети своје
муке Господу.
“Господе”, рече, “дуго сам и напорно радио у твојој
служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене затражио. Па ипак,
након свег овог времена, нисам помакао камен ни пола милиметра. У чему грешим?
Зашто не успевам? “Господ му сажаливши се, одговори: “Пријатељу мој, кад сам
тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен
свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да сам очекивао да
ћеш га помаћи. Твој задатак је био да гураш. И сада, долазиш к мени, исцрпљен и
истрошене снаге, мислећи да ниси успео. Но, је ли заиста тако? Погледај се.
Твоје руке се снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима
је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И поред
отпора ти си много порастао, и твоје могућности су сада далеко веће него
раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив био је да будеш покоран и
гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. Ја ћу сада,
пријатељу мој, да померим камен.”
Некад, кад чујемо Божју реч, желимо користити
сопствени ум како би одгонетнули што Он жели, а заправо оно што Бог од нас
тражи је једноставно: послушност и поверење у Њега. На све
начине треба вежбати веру која помиче планине, али ипак је увек Бог онај који
заправо то чини.
Нема коментара:
Постави коментар