Јунаци (не)културе
Где се сакрила наша култура?
Сведоци смо
стравичног убиства које се недавно догодило у Нишу. Какав је то порив навео оне
младиће да на такав начин окончају живот несрећном момку? Шта се то дешава у
нама младима? Шта нас раздваја? Шта нас наводи да толико мрзимо једни друге?
Као дете које је
изникло из велике катастрофе 1999. Која је задесила нашу земљу, моја прва
сећања су порушене зграде у комшилуку, Дом здравља у Алексинцу, уплакана лица и
страх. Од тад ми као да не знамо за друго. Питам се је ли било културе пре мог
рођења? Како сте ви старији живели пре него што смо се млади родили?
Знам да је
култура човекова друга природа. Људи се од животиња разликују по томе што имају
разум и не воде се инстиктима. За мене култура је музика коју волим, језик који
говорим, дела која читам, филмове које гледам, одлуке које у животу доносим уз
помоћ разума. Култура ме спречава да се понашам инстиктивно, да шетам наг по
улици, убијам животиње да бих преживео, и испуштам неартикулисане звуке.
Која је то
култура навела неколико припадника „младих“ да као чопор вукова прекољу своју
жртву из чиста мира у сред парка око масе људи? Вукови кољу кад су гладни са
разлогом, рекао бих да имају више разума... Да ли то значи да губимо разум и
културу? Изгледа да је одговор потврдан.
Ово није апел,
ово је вапај: ПОМОЗИТЕ МЛАДИМА, СПАСИТЕ НАС!!!
Поткултура је
култура у малом у коју спада један део друштва. То могу бити млади, пензионери,
радници итд. Да ли данас постоје поткултуре младих? Кад погледам око себе међу
омладином, ту има свега што се тешко може дефинисати као поткултура илити
култура уопште. Мешавина порекла, начина облачења, говора (жаргона), избора
музике, вере, друштва ствара ПОТКУЛТУРУ НЕКУЛТУРЕ.
КАКО ЈЕ
НАСТАЛО НАСИЉЕ?
Сећам се вртића
кад сам ушао у контакт с другом децом. Стално сам вукао неке батине и у
основној школи. Знам и да су ми другови причали како их код куће саветују да
боље они туку него њих да туку. Мене родитељи нису саветовали на тај начин, и
ја сам увек вукао дебљи крај. Тако да кад одрасли кажу деца су нам бесна и само
се туку нек се преиспитају ко је за то крив. Немају времена за децу, посаде их
поред телевизора да упијају агресивне цртаће где се води вечна борба добра и
зла. Такви цртаћи обилују нашим екранима и деца опонашају сцене насиља. Уз
чињеницу да исхрана деце обилује слаткишима и грицкалицама са пуно шећера и
масти деца постају агресивна и хиперактивна. Бес се често искаљује у школским
двориштима, а и вербално у учионици и у присуству наставника. Још кад све ово
употпунимо рачунарским игрицама добијамо одговор како је настало насиље.
Једна занимљива
поткултура је поткултура „Гејмера“ (енг. Game- игрица). Овој поткултури припадају скоро сви младићи,
дечаци, девојчице чак и најмлађи који користе рачунар. „Гејмери“ су играчи у
виртуелном свету без граница у коме нема правила, морала и хуманости.
Некада
популарне „играонице“ посећиване се после наставе и у њима се проводили сати и
сати надеметања у екстремно насилним игрицама. Сад исти ужитак имамо код куће
повезани интернетом. Играњем код куће млади губе појам о времену проведеном за
компијутером, мало спавају, стално су нервозни и лоши у школи. У овим игрицама
постоје например две групе „терористи“ и „специјалци“ од по 6 вируелних хероја
којима је једина сврха тотално уништење друге групе. Доста крви, насиља,
звучних ефеката обилују у овим игрицама.
У следећој
игрици главни лик тј. Играч за рачунаром хода улицама града и свим могући
оружјем: ножевима, пиштољима, пушкама (свих врста), бомбама, мачевима,
минобацачима, тенковима убија недужне пролазнике у виртуелном граду. Игрица је
„заразна“ нема временског ограничења и стално имате жељу за још смрти.
Виртуелни свет делује реално на екрану од сада и са „3D“ наочарима а ја се питам је ли то виртуелни свет
постаје реалност? Ако размотримо свирепу смрт студента из Ниша као и многих
других који су страдали и рањени на тај начин код нас а и свуда у свету онда
имагинарни свет са рачунара постаје стварност поткултуре младих а самим тим и
културе у целини. Подсећања ради у Америци (иначе у Америци су настале поменуте
игрице „Counter Strike”, „Grand Theft Auto”) у земљи у којој сваког месеца неки средњошколац
аутоматском пушком побије пола школе и случајне пролазнике, где на премијеру
Холивудских филмова „Бетмен“ маскирани човек улази у биоскоп одевен као
негативац Џокер, пуца у гледаоце, жене, децу и на суђењу не покаже кајање! Зар
и ми постајемо таква земља? Јесмо ли и ми она Америка коју је опевао немачки
бенд „Rammstein“ у песми „America”?
БОЈНО
ПОЉЕ-НАВИЈАЧИ
Навијачка
поткултура везана је за прву споредну ствар на свету, фудбал. Некада се читав
Рим окупљао у Колосеум да гледа дивљачке гладијаторске борбе до смрти мачевима
и буздованима, о којима су и цареви пресуђивали посебним знаком (обрнут палац
на доле-смрт, обрнут палац на горе- живот или савремено ОК) А данас? Данас се
цели свет окупља на теренима да гледа фудбал а након њега туче хулигана и
вандалско уништавање улица бакљама, флашама, шипкама и свим што се нађе под
руку(чини се да вандали нису били толико примитивни и да су имали
софистицираније оружје). Навијачи су и кладионичари. Доста младих не ужинају да
би имали новца да попуне тикет. Многи поносни очеви жустри навијачи своју тек
рођену децу уписују у вољени клуб и кад мало поодрасту воде их на утакмице где
су та дечица бомбардована насиљем, псовкама и ломљавом. Ваљда им тако родитељи
дају пример.
Навијачи
„Гробари“ и „Делије“ настали су и почетком фудбалских клубова „Партизан“ и
„Црвена звезда“ у којима је нетрпељивост и тада постојала (навијачи „Партизана“
били су официри Југословенске народне армије а навијачи „Црвене звезде“
револтни младићи и градски кицоши).
Правда за Уроша.
Урош навијач који је осуђен затворском казном због покушаја убиства полицајца
на једној фудбалској утакмици постао је херојска жртва навијача. Парола Правда
за Уроша нашла се на зидовима свих градова у Србији као незадовољство због
затворске казне. Вероватно је и кажњен јер је жртва полицајац. Правда за
насилника? Правда за скандал и још једну смрт француског навијача Бриса Татона
у Београду?
ДРУШТВЕНЕ
МРЕЖЕ
Нема старосне
границе за приступ друштвеним мрежама, профиле на друштвеној страници „Facebook“ имају чак и бебе. Знатно највише времена млади овде проводе. Дописују
се, оцењују изглед такмиче се у лепоти. Скупљају „лајкове“ постављају статусе и
осећања „online“. Овде су спремни рећи било коме и било шта, што у стварности не би
имали храбрости. Постављају слике са својих журки, девојке разголићене слике
без имало стида. Овде се воде жучне расправе о изгледу,симпатијама, музици,
школи, мишићима, тучама, свађама и слично. Гомила непотребних информација
испуњавају умове младих, који све више губе креативност, амбицију, стрпљење и
било какву иницајативу. Млади су под стресом као и одрасли. Зато често плану и
не размишљају о последицама.
Сви хрле ка што
скупљем мобилном телефону и таблет рачунару и те жеље родитељи испуњавају.
Користе се разне бесмислене апликације за губљење времена и пара. Друштвене
мреже су најлакши начин да се буде социјалан. Ту их нико не види и имају
слободу. Бар тако мисле.
АЛКОХОЛ
Од малена је
алкохол као и дуван (марихуана и теже дроге) забрањено воће деци. Нормално са великим
разлогом. Али деца су радознална и желе све да виде и пробају тако и ове
супстанце. Кога кривити? Па родитеље, кад би сви престали да конзумирају ове
гадости децу би занимало нешто паметније. И наравно тврдим да је за сваку дечју
грешку крив родитељ. Насиље се учи код куће.
Без алкохола
нема ниједне журке у дискотеци а ни рођендана поготову сада у ери пунолетства.
18-ти рођендан слави се у кафићима са доста алкохола.
Често овде настају
комфликти, ако не због неке девојке онда због пара, бољих кола, паметнијег
телефона. Сваког петка и суботе посећују се дискотеке где улаз имају и млађи од
16 година и приступ алкохолу. Девојке долазе разголићене у кратким сукњама, а
момци сукобе решавају испред клуба (тако нешто се десило и нишком студенту са
фаталним исходом). Сви мисле да је то једини начин да се проведу. Идоли су им
турбофолк звезде, посећују и концерте и наступања по клубовима. Девојке прате
се сваки корак омиљене звезде. Слушају се њихови небулозни савети и мишња.
Облаче се попут њих, стално мењају момке. Младићима су узори некадашњи
„дизелаши“ из '90-их год. Носе златне кајле, „air
max“ патике возе скупа татина кола. Носе боксеве и ножеве
са собом за случај туче. Сврха једне радне недење је да дође петак и да се сви
опију и покажу колико су моћни.
Иако је у
школским двориштима забрањено пушење кад се изађе на напољу човека одмах удара
облак дима. Без обзира на избор музике појединци су уживаоци марихуане која
може бити доступна било коме. Сви желе да осете то нешто ново и лепо што дрога
доноси. Кад би знали да ужитак долази из главе а не из неке прљаве супстанце.
Систем вредности је поремећен. Битнији је материјални статус него испуњеност
духа. Цркву готово никада не посећују (због чега су и родитељи криви јер и они
немају ту навику па самим тим ни деца) сви имају своје теорије о Богу и верују
свакавим глупостима које на интернету прочитају.
СВАКО ВЕЧЕ
НА КЕЈУ
Неко би рекао да
има разлике између поткултуре рокера и
поткултуре кича и шунда горе наведеног. У суштини нема. Рокери, металци,
растафаријанци, уметници, панкери, хип хопери слушају другачију, квалитетнију
врсту музике од фолкера али и они се опијају на кеју, рок кафићима и
концертима. „Шутке“ су изражавање насиља на концертима уз мало тврђи звук.
Панкери не подносе остале музичке правце и ту може доћи до сукоба. Кратко
шишају главе или носе чирокане, металци и рокери дуге косе, растафаријанци
дредове а хип хопери качкете. Разлика је дакле у изгледу у стилу облачења а
иначе ставови и знање младих из свих поткултура су углавном исти. Осим поткултуре
штребера која нема социјални живот. Рок, Хеви метал, Панк, хард кор звезде су
идоли фанова као и код поткултуре фолкера. Посећују концерте и једни и други.
ПОТКУЛТУРА
НЕКУЛТУРЕ
Млади су све
маље образовани а све више информисани и свакојаким небитним темама. Не знају
своју националну историју нити ко су уопште. Што је најгоре и не занима их и не
желе да сазнају истину. Школски часови ако икад иоле вреде већини ђака су
превише досадни и не прате наставу. Часови поезије и књижевности прате се уз
помоћ омиљене књиге у ђака интерпретација. Поезија им је глупа, романи дуги и
досадни( „На Дрини Ћуприја“ роман Иве
Андрића који је добио Нобелову награду за књижевност у мом одељењу као и у
несумњиво многим другим окарактерисан је као глуп и досадан роман, али зато
турске серије нису досадне).
Градиво се буба напамет и после добијене оцене
заборавља. У школи немамо примењена знања која можемо да искористимо. Једино
што ови млади читају су популарни статуси на друштвеним мрежама. У говору се
користе скраћенице и то из енглеског језика: lol,
like, cool, omg, wtf. Из српског су то: јбг, нзм, вчрс.
ЗАКЉУЧАК
Разлике међу
младима постоје као што постоје и код одраслих и код свих. Делимо се на разне
групе пријатеља, делимо се по одељењима, музици, ставовима и жељама. Ми смо у
прелазном периоду битном за наше животе у коме морамо доста поука извући да би
смо их касније користили. Није битно делити се битно је спајати се. Не смемо
мрзети једни друге јер нам то не доноси никаквог добра. Морамо разумети једни
друге и учити једни од других пошто одрасли не желе своје знање делити са нама.
Једна светла
тачка која ми се зачас учинила збила се 15/02/2014. када сам учествовао у
протестној шетњи на челу колоне носећи слику момка који је похађао моју школу,
а након прве године факултета је убијен. Млади су дошли из основних, средњих
школа и факултета да кажу не насиљу и не узалудном трошењу свог и туђих живота.
Надам се да ће се тај одјек чути. Надам се да ће се наша култура ускоро
појавити.
___________________________________________________________
* У припреми овог рада нисам користио никакве изворе,
књиге, сајтове, часописе и слично. Ослонио сам се на своју креативност и базу
податаке и свог мозга. Сматрам да би млади (и одрасли) то некад могли покушати.
Аутор Душан Митић, ученик одељења IIIe1 Економске школе у Нишу
Нема коментара:
Постави коментар