Приликом
једне моје посете Старцу
Порфирију, био сам веома жалостан, јер су ме у кратком временском
раздобљу искушења стизала једно за другим, тако да је моја издржљивост била на
граници. У свем том мраку, много утехе и подршке пружала ми је једна мисао коју
изразих Старцу чим сам крочио у његову келију.
"Ви знате", рекох му, "и пре него што
Вам испричам, да опет пролазим кроз искушења. Знајте, међутим,
да ми велику утеху пружа помисао да у овом земаљском свету у коме живимо, све
је залудно и привремено. Потребно је само мало више стрпљења, па ће све радости
и туге брзо проћи и доћи ће велики час кад ће ме смрт одвести до бесмртности,
где ћу, Вашим молитвама, ја недостојан бити удостојен да живим покрај
Христа."
Чекао сам
његово одобравање за те "велике мисли" које сам изговорио, али сам се
веома изненадио кад сам чуо како је жустро реаговао: "Немој, бре, да се
носиш таквим мислима како ћеш умрети И како ћеш отићи у небеску бесмртност! Труди
се да већ сада постанеш бесмртан тако што ћеш овде, на земљи, умрети за своје
рђаво ја. Тако
се нећеш бринути, него ћеш бити врло радостан живећи заједно са Христом. Тада
се нећеш плашити ни искушења, ни сатане, ни смрти, јер ћеш их све још овде, на
земљи, победити, тако да ћеш бити спреман за небеску бесмртност".
Погледао сам га са радосним изненеђењем и рекао:
"Старче, врло је лепо то што ми говорите; то ми пружа већи спокој од оних
помисли које сам малочас изрекао. Ваше речи као да дају
крила моме моралу, и пружају ми велику радост. Штавише, подсећају ме на натпис
на улазу једног светогорског манастира: Ако умреш пре но што умреш, нећеш
умрети кад умреш.
Кад је чуо те речи, Старац је био усхићен, па ми
живахним гласом вели: "Запиши ми то, брзо, у мој телефонски именик, на
једну празну страну". Записао сам му то; затим сам му
наизуст навео две мисли светог Јована Лествичника на ту исту тему. Старцу се и
оне веома допадну, те повиче: "Сместа ми и њих запиши у телефонски
именик". Послушах га и записах. Тада ми он заповеди: "Узми једну
свеску, па све лепо што сретнеш у Светом Писму и у светоотачким књигама које
изучаваш, запиши и донеси да ми читаш, да се и ја радујем. И ово што ја
говорим, записано је у Јеванђељу". Сећам се да се тај наш сусрет претворио
у прави духовни празник. Старац је био толико усхићен да се понашао попут
детета. Личио је на оне свете људе које називамо ,јуродивима Христа ради".
Они су од неподношљиве радости своје божанствене љубави били опијени
"трезвеним пијанством" и доживљавали "целомудрени занос".
Они су, посматрани кроз кратковиде наочари логике, изгледали апсурдни и
неразумни.
Приликом нашег следећег сусрета, Старац ми је опет
говорио о човековој бесмртности.
Наиме, Христос каже: "Заиста, заиста вам кажем:
ко одржи реч моју, неће видети смрти вавек" (Јов. 9,51). Старац
ми је подробно богословски протумачио ове речи и говорио о човеку који је
препорођен, преображен, усмрћен за грех, васкрсао за Христа; тај човек већ
сада, у овом животу, почиње да доживљава бесмртност.
КОНСТАНТИН ЈАНИЦИОТИС - ПОКРАЈ СТАРЦА ПОРФИРИЈА
Сећања његовог духовног детета
Нема коментара:
Постави коментар