Један дан кенијског свештеника...
Упознајте се: пред вама је отац Филип Гатари, православни свештеник из Кеније.
Отац Филип је старешина храма светог Антонија у селу Ишамара у Централној Кенији.
Он је такође и директор школе која се налази недалеко од храма.
Отац Филип има предивну породицу. Међутим, данас нећемо видети ни школски дан нити кућне обавезе свештеника.
Данас је недеља и први у храм светог Антонија стиже старешина храма.
Ускоро почињу да се окупљају и парохијани.
Становници Ишамаре и околних села долазе у храм пешке. Једини човек са аутомобилом у парохији је – отац Филип.
Сасвим недавно су парохијани сакупили новац и помогли свештенику да купи стари ауто.
Као и у Русији, пред почетак свештенодејства, свештеник у олтару пере руке.
Отац Филип служи веома усрдно. Служба се одвија на три језика: свахили, кикују и енглеском језику.
Свештеник причешћује верне којих у храму има више од стотину.
И јако посвећено проповеда на тему данашњег читања из Јеванђеља.
Након службе верујући остају у храму и слушају излагања парохијана који за недељу припремају проповеди и излагање.
Данас о.Филип учествује у сабрању свештенства области Нијери, у којој служи 14 православних свештеника.
На скупу се разматра проблем Сесилије Вангуи Ваириму парохијанке оца Филипа и учитељице математике у његовој школи. Сесилија машта да упише факултет али јој је за то потребан новац. Сама девојка је без родитеља, њу одгаја бака. Свештеници су одлучили да покрену сакупљање новца у свим храмовима области ради њеног уписа и школовања.
Након сабрања о.Филип одлази у удаљено село да би посетио своје старе пријатеље – православну породицу у чијој кући је живео једно време.
Домаћини се радују госту, али су искрено запрепашћени што је са њим – бели човек са фотоапаратом. Бели људи у тим крајевима су јако ретки. У крајњој мери, дете на слици види „мзунгу“ („бели човек“ на свахилију) по први пут у животу.
Путем свраћамо и у школу са којом о.Филип има добре односе. Баћушка је донео хигијенска средства за девојчице у школи. Директор је јако радостан и захваљује за помоћ.
Планина Кенија – највиша планина у земљи, прати нас све време нашег путовања.
Одлазимо у школу о.Филипа где он ватрено говори о томе како школа треба да изгледа.
„Ево овде треба да буду изграђене спаваонице да би школа могла да прима ученике из целе Кеније! Ми треба да постанемо најбоља школа у земљи! И постаћемо, ако, наравно, Господ помогне да нађемо новац…“
Говоримо о Сесилији. „Јако нам је важно да јој помогнемо“, говори о.Филип. „Она се јако труди, треба да упише факултет да би затим могла да подучава децу“.
Велики део новца плаћа држава, али да би био уписан, неопходно је да се плати хиљаду долара! (Православни хришћани из Русије су успели да сакупе новац тако да је Богу хвала, Сесилија уписала факултет – прим. Уредника ПМЦ „О.Данил Сисојев“)
Скоро милион православних хришћана живи у Кенији. Велики део њих живи у околини града Нијери. Са локалним парохијама ће нас упознати о.Филип Гатари, старешина храма светог Антонија Великог и директор локалне школе.
Путовање по Кенији почиње у њеној многољудној престоници – прљавој и негостољубивој. 1900. године за време епидемије бубонске куге град је морао у потпуности да се спали и изгради поново. Зато нема чак ни споменика колонијалне архитектуре. Туристи пролазе кроз град у транзиту – што брже, то боље. И ипак, Најроби је један од најразвијених метропола Источне Африке и управо у њему се налази мноштво међународних компанија на континенту: Google, Coca-Cola, Cisco Systems, Toyota Motors и други.
Најроби има око 3—4 милиона становника. Не може се рећи прецизније јер полиција не залази у градска гета – најсиромашнија и највећа у Африци.
Гета попуњавају многобројни становници са села који због тежине сеоског живота стреме у престоницу где не налазе ни новац, ни посао, ни храну.
Наш пут иде на север, у околину града Нијери, прелазак из града у град је посебна авантура. Понекада за воланом аутомобила могу да се нађу одједном и по четири свештеника и још пети у гепеку. Томе се не треба чудити!
Правила кретања у саобраћају у Африци нико не поштује. Возачи иду левом страном, десном, по сред пута – како ко воли, имајући у виду сталне саобраћајне гужве. Полиција постоји али она „лови“ све редом и тражи новац не улазећи у проблематику конкретне ситуације.
Зато је у Кенији развијен сложени систем упозоравајућих сигнала међу возачима – ако су вам аблендовали једном значи да су питали да ли је полиција испред. Треба одговорити руком (свеједно су прозори код свих отворени) – показати на земљу ако је полиција ту, а ако махнете значи да их нема. Ако вам два пута аблендују то значи: „Буди пажљив – испред је полиција!“
Православна парохија храма светог Антонија Великог у Нијерију где служи о.Филип Гатари је један од центара Православља у Кенији. Већина свештеника који служе у разним парохијама земље управо овде су се уцрквенили. На фотографији лево је звоник, али звона нема – украдено је.
Деца из недељне школе одавно већ чекају дошљаке из Русије – мзунгу“ – беле људе.
Широки просторни храм је реткост за Африку. Храм светог Антонија је други по величини у Нијерију. Он има око 300 парохијана.
За време службе мушкарци и жене се моле на различитим странама храма.
На зиду је натпис – молба да се искључе мобилни телефони које парохијани специјално доносе у храм...
… да би их напунили, пошто 80% становништва нема струју у кући.
Након читања Јеванђеља на свахилију, отац Филип њиме благосиља окупљене…
… и проповеда. Проповед у Африци је један од најзначајнијих делова богослужења. „Овде у Африци“, погађа моје мисли отац Филип, „има јако много протестаната који немају ништа осим проповеди, зато су они јако искусни у томе. Бирајући у коју цркву да одлазе, људи пре свега слушају како и шта говори свештеник, да ли добро познаје Свето Писмо, да ли убедљиво проповеда и тек након тога се укључују у аутентични богослужбени живот.“
У афричким храмовима постоје клупе, али се на њима седи само током читања Апостола и проповеди. Сво остало време службе парохијани се моле стојећи, као и ми.
Певница се састоји од чтеца, појца и бубњара. Не постоји звоно у свим православним храмовима, али су бубњеви обавезно ту, чак и у најсиромашнијим парохијама. „То је део наше афричке културе“, смешкајући се правда се појац, „где без бубњева!“
Литургија светог Јована Златоуста је преведена на свахили, других служби за сада нема. Свештеници су и туговали јер немају песме из ретких служби, например, Страсне Седмице. Једноставно не знају мелодију: „Догађа се да је сами измишљамо и лоше испада!“
Ђакони у Африци су велика реткост – парохије не могу себи да дозволе такав раскош, зато у храму свештенику помажу малишани - олтарници.
Велики Вход се врши по грчкој традицији око целог храма. Након Херувимске песме, након завршетка, отац Филип наставља да се својим речима моли за насушне потребе: „помолиомо се за православну браћу и сестре из далеке Русије, за њиховог Патријарха, породице, пријатеље, начелнике, наставнике, добротворе“… итд.
И заиста, цела парохија се моли са њим.
Целив мира, када се присутни у храму грле речима: „Христос посреди нас!“ – „И јесте и биће, у векове векова, амин!“
Евхаристијски канон.
А олтарници – па они су и у Африци…
Царских Двери обично нема и Литургија се, као на Пасху, служи са отвореним вратима – сви се моле заједно.
Након Причешћа – наступа време бубњева. Бубњеви се користе за време сакупљања прилога и дељења нафоре, а такође и након завршетка службе – просто тако, без повода – због радости!
Из Москве смо донели крстиће и иконице које смо купили за сакупљни новац од читатеља часописа “Нескучный сад”. Око сто иконица смо поделили свим парохијанима са молбом да се моле за добротворе.
Деца су нас пратила свугде, лепила су се за нас и ходала у стопу додирујући нас за руке, косу, загледајући нам се у очи.
Ово је православна школа светог Антонија. У децембру 2011. Године отац Филип Гатари (који је директор и наставник) долазио је у Русију да сакупи средства за реновирање школе.
Православни хришћани из Русије су се јако одазвали и сада школарци седе у широким и чистим просторијама.
Истина, учитељ је као и раније – један на три одељења. Он објашњава тему, даје задатак иде у следеће одељење и тако у круг. Међутим, то је уобичајено за Африку. Можда неко од садашњих ученика оде на факултет и поново се врати у шпколу као наставник.
«Не буди тужан, буди срећан», пише на столу овог младог човека.
Погледавши школу оца Филипа, отишли смо да обиђемо православне храмове у околини Нијерија. Тамо их има преко 15! На фотографији је православни храм апостола Филипа.
Отац Филип је говорио да је у тој парохији служио неколико година. «Не тако давно овде је био само платнени шатор, а сада имамо бетонске зидове! Слава Богу, овде се тако добро можеш помолити сада»
Остао је да се направи под, прозори, врата, иконостас и унутрашње просторије. Али од самог почетка се овде врши редовно богослужење, постоји парохијска заједница, мушко братство и женски клуб узајамне помоћи.
Свештеник храма апостола Филипа, отац Стефан је говорио да овај храм има стратешки положај – када се изгради до краја, видеће се са свих околних места!
Предали смо баћушки иконе из Софрина које су биле са нама чиме смо га јако обрадовали. Наравно, било би сјајно помоћи и новцем. Баш се надам да се ће се добротвори наћи.
Матушка, руководилац «женског актива» при храму апостола Филипа.
Други православни храм је привремено распоређен у продавници – заједница га изнајмљује од власника.
Земље има. Али да би се изградио храм потребно је око 40 хиљада долара. Парохија нема тај новац, зато они настављају да се моле у продавници.
Тог дана у Нијерију смо обишли не мање од дванаест активних храмова и у сваком смо се сусретали са парохијанима, говорили им о Русији. Затим су се свештеници окупили заједно да би преко нас захвалили свим православним хришћанима из Русије који су преко оца Филипа предали прилоге за Православну Цркву у Кенији. Сведочимо да су сви прилози дошли где треба. Свештеници и њихови парохијани се усрдно моле за своје добротворе!
Нека вас Господ спаси!
ашој пажњи предлажемо једну јако лепу и потресну фото-репортажу из Кеније. Видећете у њој у каквим условима живе наша браћа у вери, браћа са којима се причешћујемо из исте Чаше на Литургији… Помолимо се сви за о.Марка и његове сирочиће, нашу браћу у вери…
* * * * *
На мотоциклу са о.Марком смо посетили сирочиће о којима се брине на граници Кеније и Танзаније. Позивамо вас да проведете дан у Африци са православним свештеником.
Иласит је кенијски град на граници са Танзанијом. На излазу стоји полицијска патрола која насумице проверава документацију. Без обзира на близину националног парка Амбосели, странаца овде скоро да и нема. Ретки бели људи изазивају велики интерес овде код локалних становника. Као по правилу то су туристи са великим ранчевима који покушавају сами да се попну на Килиманџаро.
Овде, у Иласиту, живи православни свештеник Марко Мванги, са којим ћемо провести један дан.
У Африци је уобичајено да један свештеник истовремено служи у неколико парохија. „Основни храм где служим је храм светих Константина и Јелене“, говори отац Марко Мванги, „али имам још парохију светог Василија Великог. Сем ова два православна храма где служим, у околини постоји само још један на око 100 километара одавде, али они сада немају свештеника, тако да и тамо служим такође“.
Парохијани храма су се окупили у радни дан, оставивши свој посао у пољу да би се помолили заједно са мном – православним човеком из Русије – земље где је сама земља „бела“ за разлику од црвене, афричке.
Испоставило се да се ми у московским храмовима и Африканци у храму са земљаним подом молимо једни за друге на недељној Литургији у исто време: разлика између Русије и Кеније је само један час.
Пут до храма оцу Марку и његовој попадији одузима два сата пешке. Посебно је тешко у Страсној недељи, када се службе служе сваког дана ујутро и увече. Отац Марко нема ни мотор, камоли ауто. Одежду и драгоцене црквене предмете је неопходно носити са собом из куће. Отац Марко је позајмио мотор од суседа да би ме одвезао до својих штићеника – сирочића.
Данас је најобичнији радни дан, отац Марко посећује „своје сироте“, а након оброка у храму светих Константина и Јелене ће бити организовано лечење сиротиње која живи у околини. Пре тога је неопходно посетити 15 домова сиротих (има их око 60, али их о.Марко са попадијом обилази по реду током целог месеца).
Обична реакција на „мзунгу“ (белог човека) је мешавина радозналости и ужаса. Понекада су се деца мене заиста бојала, јер им се чинило да немам кожу.
Сирочићи оца Марка су деца која су остала без једног или оба родитеља који су умрли од СИДЕ. Као по правилу, ако одраслих нема (или има, али су тешко болесни), старије сестре и браћа се брину о млађима. „Дечији домови у Кенији постоје“, говори матушка о.Марка, Алис – али обично у њима живе деца богатих родитеља који им праве хотел за њих. Да би дали сирочиће у дечији дом неопходно је платити јако велики новац – а ова деца немају новца. Ако старију децу подижу млађе, они не могу да иду у школу и као последица, не умеју да читају и пишу, не могу да се запосле. Сви они се хране радом у пољу“.
У дому где живе сирочићи често нема чак ни кревета. Деца спавају на земљаном поду, раширивши једно одело за све. Струје и воде – нема.
Посећујући сироте, матушка са њима разговара о здрављу, контролише да ли кувају воду, говори како да дезинфикују воду ако нема ватре – у црном пластичном свежњу на сунцу, учи их да се умивају, перу одећу, правилно хране при оскудном избору хране у Африци. Код матушке Алис постоји нотес где записује ко од сиротих има какву потребу. Са тим нотесом она иде по локалним продавницама – сакупља прилоге. На пример, недавно је открила да је шесторо деце једне самохране мајке оболеле од СИДЕ спавало на прљавом душеку постављеном на земљаном поду и замолила за њих у продавници један мадрац. На фотографији – отац Марко и матушка Алиса испред кућних врата својих штићеника.
Брат и сестра – сирочићи. И мајка и отац су им умрли. Они одлазе у храм оцу Марку и живе у малој шупи код баке из суседства.
Ова 74-годишња бака је најстарија парохијанка храма оца Марка и једна од најстаријих православних хришћана у Кенији (у Кенији има око милион православних хришћана – прим.уредника ПМЦ „о.Данил Сисојев). Крстили су је родитељи приликом рођења, када је Православна Црква у Кенији тек ушла под омофор Александријске патријаршије.
Овај малишан је сирочић. Његови родитељи су умрли од СИДЕ пре неколико година. Сам он, на жалост, такође је оболео. О њему се брину туђи људи који су се сложили да га приме у породицу. Међутим, живи одвојено у кухињи, јер се породица која га је примила боји заразе. Матушка Алиса прати да малишан добије праву храну и лекове који су му потребни.
Уређење у сеоским домовима је крајње сиромашно. „Трудимо се да помогнемо нашим парохијанима да добију образовање“, говори о.Марко, „а када почну да раде, надам се да ће и сами помагати парохији. Данас међу мојим парохијанима нема ни једног човека који би имао стално запослење и добијао плату. Сви живе од сезонских зарада: саде маис, продају га два пута годишње – и то је сав новац који они виде. Иако је образовање у Кенији бесплатно, да би отишао на школовање неопходно је да купиш уџбенике и униформу јер без њих не примају у школу. Испоставља се да људи који немају новца не могу себи да приуште да уче, а као последица – не могу ни да се ишчупају из тог круга“.
У овој породици живи малишан Френсис. Њега самог и његову браћу васпитава мама, јер је тата умро од СИДЕ. Али Френсис је ометен у развоју и зато су одбили да га упишу у обичну школу што сам дечак јако жели! Његова мајка не може да плати специјализовану школу и зато дете уопште не учи. Када смо одлазили мајка је са сузама дошла до мене и молила за помоћ.
О.Марко са малим парохијанином Френсисом.
У то време, у дворишту куће оца Марка сакупља се група међусобне подршке људи који су оболели од СИДЕ. Групу води матушка Алиса која је прошла специјализовани курс у локалној болници. На скупу зову и психолога чији рад плаћа о.Марко средствима из парохије.
Матушка Алиса води овакве групе од 2004. године: „Бавим се не само људима који су болесни, већ и њиховим породицама. Не знају сви како се СИДА преноси. Зато је често у породицама и самом друштву однос према болеснима јако лош. Њихова одећа се обележава, не пуштају их да уђу у храм, туку их на улици“.
Чланови групе се окупљају четири пута годишње. Два пута на разговор, два пута на рад у малој башти коју им за малу плату даје једна од учесница. У време беседа они деле своје мисли и осећања, говоре како им лекови помажу, подржавају се међусобно у тешким тренуцима. Ако је некоме потребан новац, они сакупљају колико могу. У Кенији је 8% становништва болесно од СИДЕ. Бесплатни лекови су практично једина социјална помоћ коју пружа држава. У земљи не постоје старосне пензије, ни олакшица, ни инвалидских прихода, ни бесплатне медицине – можеш се надати само на Бога, посебно ако си болестан и усамљен.
Иако су лекови бесплатни, да би их добио неопходно је ићи у болницу – понекада и неколико десетина километара и то је највећа материјална тешкоћа коју осећају штићеници матушке Алисе. Зато неки лекови у договору са болницом, о.Марко довози кући и дели онима који дођу.
Отац Марко такође нема струје код куће, као и 80% становништва у земљи. Мобилни телефони (мислим да их скоро сви имају) се пуне од акумулатора из мотора, а који се опет, пуни на соларну батерију.
Дакле, посета сиротих се завршила, сусрет групе подршке људи оболелих од СИДЕ – такође. Отац Марко са матушком иде у свој основни храм – светих Константина и Јелене, где сваког минута треба да почне бесплатна лекарска контрола.
Почиње окупљање људи који очекују долазак доктора.
На лечење долазе људи различитих племена и националности – сви који живе у околини. До најближе болнице има неколико десетина километара, лечење се плаћа: мало ко себи то може да приушти.
Жена из племена Масаи са дететом.
Поред храма се налази мала шупа – кухиња – ту се и одвија контрола.
Обично о.Марко позива из болнице шест лекара: терапеута, фармацеута, двојицу специјалиста који врше бесплатне тестове на СИДУ и два дечија лекара. Свим докторима о.Марко плаћа пут, а такође организује и транспорт за њих. јако је тешко доћи у ту област (на пример, неопходно је аутом прећи корито реке).
Лекове фармацеут даје бесплатно.
Сируп за кашаљ.
На почетку сви који желе се уписују, даје им се папир са именом и узрастом. Са тим листом они посећују лекаре који записују који су им лекови неопходни – ето и готовог рецепта за апотеку.
Пре много година о.Марко је започео изградњу каменог храма светих Константина и Јелене који је поред сада активног храма (од ребрастог лима и гвожђа). Пре четири године је нестало средстава и градња се зауставила. Тако сада и стоје само зидови. Али чак и њих о.Марко мудро користи: за време контроле болесних у апсиди храма лекари деле бесплатне тестове за СИДУ.
Данас се тестирало 54 људи. 18 тестова је било позитивно.
Када је ова жена чекала треће дете, откривено је да је муж оболео од СИДЕ. Дошли су да дају крв заједно са децом.
Слава Богу, њен тест је негативан.
Контрола деце.
Родитељи долазе са најразличитијим питањима и добијају помоћ, али је основни задатак лекара да открију ко између деце пати од недовољне ухрањености.
Затим доктори мере децу.
Постоји посебна таблица која по тежини детета, висини, узрасту и обиму руку може да одреди да ли постоје сметње у физичком развоју.
О.Марко дели бомбоне деци на контроли. Данас је преглед лекара трајала око 5 сати. На преглед је дошло 172 човека, који немају другу могућност за медицинско саветовање. Пацијенти су локална сиротиња. Парохијани оца Марка заузимају око половине тог броја.
Нема коментара:
Постави коментар