Шта је Црква?

Црква је свеобухватна Тајна света и живота. По речима светог Григорија Богослова, већ је стварање света био тајанствени почетак стварања Цркве; дејством и присуством у њему вечног Смисла Божијег. То дејство и присуство још је израженије у настанку човека као словесног (смисаоног) бића, силом Духа Божијег; такође у сталном Божанском Промислу о човеку и свету, нарочито о Изабраном народу Божијем. Када је пак дошла пунота времена, посла Бог то вечно Слово своје, Сина свога Јединородног, да преко Њега и у Њему подари свету и човеку спасење, савршенство и Пуноту живота. Његовим оваплоћењем и целокупним богочовечанским делом коначно је обликована и утемељена Црква Божија. Она је његово Тело а он њена вечна Глава. И као што је Света Тројица један Бог, и један је Исус Христос Спаситељ наш, тако је и Црква Божија једна, света, саборна и апостолска. Све твари и сва бића призвани су да уђу у ту једну Цркву, да њоме и у њој истински "узрастамо у Онога који је Глава - Христос" (Еф. 4,15).

Историја Цркве Божије почиње проповедањем и страдањем Апостола. Њене прве свете странице су описане у "Делима Апостолским" (написао их је свети Евангелист Лука, који је био и први иконописац - насликао је икону Мајке Божије са Богодететом Исусом). У Делима Апостолским је описано и мучеништво за Христа светог Архиђакона Стефана и Апостола Јакова, Брата Јована Богослова. Од тада па до данас и до краја века и света, мученичка крв је била и остала семе за нове хришћане. Започета силаском Духа Светога и делима Апостола, историја Цркве се наставља забележена у безбројним житијама о подвизима Светих и Мученика кроз векове. Историја Цркве и Еванђеље Христово се и данас пишу, и писаће се непрекидно до краја света и века. Али не пером и мастилом, него дејством Духа Светога, који обједињава вером, подвизима и саможртвовањем препорођене и просвећене душе.

Оно што су Апостоли започели, продужили су њихови наследници: Епископи, презвитери (свештеници) и ђакони. Где год су оснивали нове црквене Заједнице, Апостоли су рукополагали Епископе за своје наследнике, а ови доцније за помоћнике себи презвитере и ђаконе. То је црквена јерархија. Она води порекло од самога Господа Христа и од Светога Духа који је сишао на Апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто Крштење, исте Свете Тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету Тајну Свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се кроз то непрекидно наслеђе, апостолско прејемство продужава до данас, и продужаваће се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува православну веру и врши Свете Тајне; без њега не може бити Цркве, јер без њега Црква не би могла обављати своју спасоносну службу.

Апостолско проповедање Христа и њихово свето дело продужују и сви хришћани. Сви хришћани су позвани да буду апостоли Христови, да буду со и светлост свету; да буду сведоци Христови - речју, делима, а ако затреба и мученичком крвљу. Јер Народ Божији је чувар вере православне ако би висока јерархија затајила.

Избор и посвећење у православну јерархију иде одозго, са неба. Лично Христос је изабрао дванаест Апостола. Они су, касније, изабирали прве епископе, а епископски сабори су изабрали нове епископе. У ствари, Христос Духом Светим и даље позива у апостолску службу Своје изабранике - преко Архијерејских сабора. Значи, Православна Црква је Јединоначалије Свете Тројице, Божије Царство на Земљи. Али напоменимо одмах још ово: наш Цар и Бог, Исус Христос, био је на Земљи радник, дрводеља. Он је дошао са неба да нас ослободи од свих комплекса: најужаснијег комплекса страха од смрти, Својим васкрсењем, као и најсмешнијег комплекса школских диплома, Својим указивањем љубави према свима, јер сваки човек је незаменљив уникат, без обзира на степен образовања или необразовања.