Да би неко могао
да постане члан Цркве, као што нам поручују апостоли, потребно је да верује и да
буде крштен. Дакле, без крштења, као израза вере у Бога, нико није могао да постане
верник, односно хришћанин
На основу самог
чина Крштења и објашњења која су о њему дали свети апостоли и свети оци, да би неко
постао верник, тј. члан Цркве, најпре је требало да се на позив Исуса Христа (као
што је то био случај са апостолима док је Христос био на земљи), а после Христовог
вазнесења на небо на позив епископа и црквене заједнице, одрекне злог духа и његових
сила да би исповедио веру у Бога Оца, Сина и Светога Духа. Дакле, исповедити веру
значи одговорити на позив за остварење заједнице с људима у Цркви, који нам упућује
сам Христос кроз епископа. Нико не може сам да исповеди веру индивидуалним начином
живота, макар и најправилнијим испуњавањем божанских (хришћанских) закона. Дакле,
исповедити веру у Бога значи постати члан Цркве, односно ући у заједницу са епископом
и осталим члановима Евхаристије.
У самом чину
који претходи крштењу, после позива на одрицање од Сатане следи и позив ономе који
жели да буде верник да се окрене од запада ка истоку. Док му се читају молитве за
изгоњење злог духа, крштавани је окренут ка западу. Да би исповедио веру и да би
постао члан евхаристијске заједнице, потребно је да се окрене ка истоку.
Само окретање
значи да је вера повезана са променом начина живота, тј. са променом односа према
свету. Рађајући се, ми нужно заузимамо један став према животу и према Богу. Тај
став, тј. однос утемељен је на природној нужности и огледа се у томе што је човек,
пре свега, везан за породицу, а затим за друштво и за природу, и од њих добија и
свој идентитет - јер човек себе идентификује у односу на заједницу за коју је везан
и која му даје сигурност постојања. Те заједнице су, пре свега, видљиве и искуствене:
то су породица и држава јер му оне, на основу природног искуства које човек у односу
на њих има, обезбеђују постојање и сигурност.
Вера претпоставља
промену тог става, односно утемељење свог идентитета на слободи, тј. на заједници
са људима и с Богом која му није наметнута као што је то случај са породицом и са
државом, односно која није заједница природе и искуства.
Другим речима,
вера се поистовећује са односом који имамо према животу, према људима, према природи
и према Богу. Међутим, тај однос треба да буде супротан ономе који заузимамо приликом
физичког рађања, а то значи - треба да буде заснован на слободи. Под заједницом
слободе овде подразумевамо ону заједницу која није утемељена нити на биолошким,
нити на идеолошким или било којим другим основама које произлазе из природе.
С друге стране,
исток је, по хришћанском схватању, страна света одакле се очекује други долазак
Христа на земљу и остварење Царства Божијег кроз васкрсење из мртвих. Дакле, окренути
се ка истоку значи окренути се својим животом ка последњем догађају историје, ка
будућности, односно признати као постојеће Царство Божије које још увек није дошло
и које не можемо чулима својим да идентификујемо као постојеће и на њему утемељити
свој идентитет и своју сигурност постојања тиме што ћемо постати његови чланови.
Нема коментара:
Постави коментар