Сија ли код вас Сунце?

Македонски краљ Александар дошао је у једну забачену, златом богату покрајину у Африци. Становници су му дошли у сусрет и донели му пуне посуде златних јабука и разног воћа.

“Једите само ви то воће, ја нисам вама дошао гледати ваша богатства, већ да учим од ваших обичаја”, говорио је краљ гостољубивом свету. Тада га поведу на трг где је њихов краљ доносио пресуде.

Управо је напред ступио један грађанин и говорио краљу:

“Ја сам, о краљу, од овога човека купио врећу плеве и у њој нашао велико благо. Плева је моја, али не и нађено злато, а овај човек који ми је продао врећу плеве, неће себи узети злато. Реци му, о краљу, да је узме – јер то је његово! “

Његов противник одговори: “Ти се бојиш да урадиш неправду, а ја не треба да се бојим тако нешто узети од тебе? Ја сам теби с врећом продао све што је у њој, зато задржи своје! Реци му, краљу, да је тако!”

Краљ упита првога има ли он сина. Он му одговори: “Да!”

Тада упита другога има ли он кћер, и тај му потврди да има.

“Па добро”, рече краљ, “обојица сте поштени мужеви: ожените своју децу заједно и подајте њима нађено благо као венчани поклон. То је моја пресуда!”

Александар се зачудио кад је чуо краљеву пресуду.

“Јесам ли неправедно пресудио”, питао је краљ, “да се ти тако чудиш?”

“Нипошто”, одврати Александар, “али у нашој би се земљи другачије пресудило.”

“А како?”, питао је афрички краљ.

“Обојица завађених”, узврати Александар, “изгубила би главе, а благо би припало краљу.”

Тада афрички краљ склопи руке и упита:

“Сија ли код вас сунце? Даје ли вам небо још увек кишу?”

Александар одговори: “Да!”

Афрички ће краљ на то: “То је тако због недужних животиња које живе у вашој земљи: јер над таквим људима не треба да сија сунце нити да им небо кишу шаље!”