Најновије остварење руског редитеља Владимира
Хотињенка управо говори о једном свештенику из времена Другог светског рата,
који по потреби Цркве а благословом митрополита Сергија одлази у тзв. Псковску
мисију да обнови црквени живот у Закатима, једном прибалтичком селу.
Бољшевички
режим, који је владао пре немачке окупације на тим просторима, затро је сваки
вид црквеног живота. Свештеника није било, људи су се одродили од Цркве, парохијска
црква је претворена у клуб... Свештеник Александар, чији лик тумачи Сергеј
Маковјецки, је човек Христов, са врлинама и манама, истински свештеник твари
Божије, кротак и ревностан али и брзоплето срчан, човек који разуме муку сваког
човека. Без имало патетичне побожности а са благом дозом њима својствене
романтике, која се може срести у филмовима сличне тематике, сведочи и тумачи
међуљудске односе. На првом месту му
је, свакако, свака конкретна личност и поштовање њеног интегритета. Изузетна вера у
присутност и моћ Господњу се огледа и у његовом ставу према прозелитизму, наиме
када јеврејска девојчица, одушевљена хришћанским живљењем оца Александра жели
да се крсти он је саветује да ипак остане у своме дому, послушна својим
родитељима, те да ће на тај начин не само подједнако квалитетно ходити путем
Господњим као и да је примила свето Крштење већ могуће да ће њена жртва бити у
очима Божијим много угоднија него да је примила хришћанство и била рђава
хришћанка, како сам каже. Јер, православље човека оптерећује одговорношћу за
друге, како каже отац Александар а што и сам сведочи небројеним прихватањем
тешких ситуација (усвајањем деце из логора, сусретом са смрћу и гневом од оних
најдубље разочараних и повређених реалношћу рата, покушавањем да ослободи
осуђене на смрт...) и самим начином решавања истих. Такође, ту је и однос према
његовој супрузи кроз који објашњава другим људима како се муж и жена у
заједници љубави допуњују тј. испуњују, јер тек онда достижу истински квалитет
живљења у заједници.
Упркос
личном противљењу, да се у сарадњи са Немцима организује мисија обнове црквеног
живота, ставља се на располагање митрополиту Сергију. Са својом супругом
Алевтином (Нина Усатова) одлази у село Закати, обнавља црквену заједницу и
реновира парохијску цркву. Оно што најбоље осликава хришћански приступ јесте
начин на који се отац Александар поставља у односу на окупаторску власт, народ
који је опстао у селу и заробљене бољшевике у немачком логору у близини села.
Уздигнутост изнад Истока и Запада, изнад идеје комунизма и фашизма, изнад
национализма у односу Руса и Немаца, производ је оног павловског искуства да
нема више Грка ни Јеврејина, нема роба ни господара, нема мушкога ни женскога,
јер сте сви једно у Христу Исусу (Гал 3, 28). Због тога и пристаје да оде у
мисију јер му је битан сваки човек и објава речи Христове без обзира на
историјске околности у којима се има проповедати.
Међу
мноштвом врлина које красе овог свештеника, а које су описане у овом филму, је
и брига за оне који су некада прогонили хришћане и затирали црквени живот у
псковској области а сада се налазе у немачком логору. Тако отац Александар
храни гладне, посећује болесне и оне који су у тамници (Мт 25, 35–40) а све то
јер Христу служи и у свему се на Њега угледа.
Након
ослобођења балтичких делова СССР од стране комунистичке армије сви свештеници
Псковсе мисије су били заробљени и утамничени под оптужбом за сарадњу са
окупаторским властима. Ни у овој прилици отац Александар не одустаје од свог
хришћанског сведочења вере те бива заточен и десет година проводи у логору а
остатак живота у Псковско-печерском манастиру.
Иако
је овај филм окарактерисан, од стране оних који не разумеју узвишеност
хришћанске потребе за другим човеком без обзира на његова политичка убеђења или
националну припадност, као нешто чиме се велича колаборационизам, морамо
подсетити на то да је управо овом филму додељена прва „Патријархова награда“. На предлог
блаженопочившег Патријарха московског Алексеја II установљена је ова награда
која се, од стране Московске Патријаршије, додељује за учвршћивање
духовно-моралних основа друштва. Поред ове, филм „Поп“, добитник је награде за
најбољи сценарио 18. националног филмског фестивала „Прозор у Европу“ и Главне
награде 6. московског међународног филмског фестивала „Сјајни Анђео“.
Нема коментара:
Постави коментар