Православље међу Ескимима

          Једно од најживописнијих места на свету на којиме се прославља православни Божић је америчка најсевернија држава Аљаска, која је све до 1867. године припадала пространом Руском царству. Православље до данашњих дана одржало се на Аљасци, нарочито међу припадницима ескимских народа.

          Сибирски трговцу су први донели Православље на Аљску крајем XVIII века, крстили своје жене и децу и подизали Цркве. Први православни монаси стигли су заједно са трговцима из Финске. Нарочито је постао познат старац Герман, који је имао чудесан дар прорицања и исцељивања и био је поштован као заступник домородаца и велики исцелитељ.

          Православна мисија највероватније би потпуно нестала да се почетком XIX века није појавио још један од чудесних мисионара који су долазили на Аљаску, свештеник Јован Венијаминов.

          Православље наставља да живи на чели са Николајем, епископом српског порека, који предводи више од 25 000 верника, 40 свештеника, богословску школу светог Германа Аљаског у Кодијаку и више од сто Цркава и параклиса.

          Народ Јуп'ик који живи испод поларног круга у области која помало одудара од стереотипа о Аљасци као земљој окованој ледом, имао је среће да буде један од последњих урођеничких народа Аљаске који је дошао у контакт са савременом цивилизацијом, као да се прво сусретне, половином деветнаестог века, са Русима, који, навикли на контакте са сибирским племенима, Ескиме нису третирали као дивљаке које треба покорити. Припадници народа Јуп'ик убрзо су примили Православље, које је умногоме прилагођено њиховим обичајима.

          Божић се у земљи Јуп'ика слави читавих седам дана, у церемонији која се збирно назива Славик. Врхунац је, наравно 7. јануара, на дан Христовог рођења. Током ових седам дана, литија коју чине православни свештеници, њихови помоћници и верни народ, иде од куће до куће, проносећи макету Витлејемске звезде начињене од дрвета и украшене перлицама и шареним папиром. У зависности од броја кућа које ваља обићи, литија без престанка обилази домове чак 10 до 15 сати дневно.

          Обичај налаже да Витлејемска звезда мора ући у сваки дом, а за њом улазе и свештеници и остали народ, док се кућа не испуни. Дечак који носи Витлејемску звезду врти је док хор пева богослужбене песме, на енглеском, руско и језику народа Јуп'ик. Када се певање заврши, дечак пали свећу на Витлејемској звезди, а свештеник или најугледнији члан заједнице говори о значају обичаја Славик, или само чита пригодне делове из Светог писма.

          Када се говор заврши, власник куће дели слаткише и друге ситнице гостима како би показао захвалност због тога што је литија благосиљала његов дом. У неким кућама, по претходном договору, приређује се и богата гозба за све присутне. Важно је рећи да се Витлејемска звезда на почетку Славика прво носи у Цркву, па на гробље и на крају у дом свештеника. Звезда, која се на почетку Славика састоји од два једнака и састављена дела, после обиласка ова три места раздваја се. Обе тако настале звезде крећу у литије, једа на леву страну насеља, а друга на десну, и литије обилазе насеље све док се Витлејемске звезде поново не саставе.

              Интересантно је да је приликом превођења Библије на језике ескимских народа, због њихових културних особености, јудео- хришћанска символика морала бити адаптирана. Тако се јагње претвара у младунче фоке, срце, као средиште љубавног осећања се релативизује, јер не воле сви срцем: у већини ескимских племена воли се трбухом, а у неким племенима је срце замењено грлом, па чак и јетром. Приликом превођења на кикују, један од језика Кеније, Свети Дух је морао бити објашњен као бела џигерица, да би га разумели.