Православље у Кини

Кина је најмногољуднија земља на земљином шару. Њена култура је особена, древна и посебна. Осим спорадичних контаката са Европом у антици и средњем веку преко пута свиле, тек са великим географским открићима и колонијалним освајањима расте интерес белог човека за Далеки Исток, па тако и за Кину.

Од прве половине XVI века на кинеску обалу бацају око први мисионари – језуити који јачи утисак и уплив остављају у суседном Јапану. Православна проповед долази у Кину са северозапада, из руског Сибира и преко Татарије (Монголије). Руси који продиру у Сибир, средином XVII века доводе границе свога царства до древног Кинеског зида. Велики руски државни колос ослобођен ланаца татарског ропства, попут медведа почиње да се костреши према земљама на истоку од уралског планинског венца. Козаци, чувари граница православне царевине и њени проширитељи одиграће пресудну улогу у освајању богатих сибирских пространстава. Покретљиви војник, одан идеји самодржавља, васпитан је у идејном свету православне вере из које се надахњивао великом моралном снагом. Неки извори сведоче да је још у XIII веку било мањих група руских војника у јединицама гарде кинеског цара. То су добро знани „Елоси“ кинеских хроника.

ВЕРОИСПОВЕСТ КИНЕЗА

Кинези су припадници таоистичке, будистичке и религије конфучијанизма. У очима хришћана били су класични пагани. Тако их доживљавају сви путописци и званичници са европског тла. Па и један добро познати Србин дипломата, гроф Сава Владиславић, градио је каријеру на решавању „кинеског питања“. Један његов пратилац је свој опис далеке земље из 1740. године лаконски започео: „И тамо ва Кини, будући ва царствујушчем великом городе називајемом Пекин да има 17 милијуна душа, и има се у китајској империји самих гарнизона што све садрже 300 хиљада људи. Тамо вјера идолатри или идолопоклоници“. (Стари српски записи и натписи 2, бр. 2817). Православље се у Кини ширило захваљујући руским емигрантским таласима, не само након Револуције 1917. него и много пре. Историографија говори о руској Духовној православној мисији у Пекингу, која је у почетку била под јурисдикцијом сибирског епископа из Тобољска.

Козачки војсковођа Јермак Тимофејевич сматра се руским освајачем Сибира јер је прешао на другу страну Уралског масива 1582. године командујући одредом од 540 увежбаних козака и 300 пратилаца. Брзим маршем дошао је до престонице домородачког цара Кучума Искера кога је победио и тако руску власт проширио од Урала до реке Иртиш. Даље руско територијално ширење на исток Азије уписано је у историјске анале у саму средину XVII века (1649. годину) када је један други козачки вођа, Јеротеј Хабаров, са 70 људи кренуо од реке Лене и преко планинских масива доспео до реке Амур. Руски утицај на Амуру се коначно учврстио у 1651. години када је на месту пораженог кнеза Албазе дотични Хабаров устројио нови град коме је дао име Албазин. Овај град биће важна погранична тврђава и руско упориште према кинеској држави. Стари Албазин налазио се на месту између источносибирских градова Благовештенска и Хабаровска, последњи наравно носи име у част великог и храброг освајача.

Историчари су забележили да су они козаци који су избили у долину реке Амур, основали Албазин и друга насеља, најмање од свега имали на уму историјско значење продора у долину те велике далекоисточне реке. Они нису мислили на државничке разлоге, нити су били вођени идејом ширења граница империје. Превагу је односила неугасива жеђ за авантуризмом, трагање за новим пространствима (ловиштима и обрадивим земљиштем) и оно најглавније – могућност брзог и јевтиног преживљавања. То су све били покретачи козачке активности која им је донела славу, али и благодарност покољења која дођоше после њих. Козаци које су Кинези прозвали „Ло-Ча“ биће и једини мисионари православне вере у Китају. Након освајања даурске земље, у другој половини XVII века Руси шаљу неколико добро опремљених посланстава у Кину ради вођења преговора и уређења погранично-економских односа. Једно изасланство предводи 1658. године Иван Перфиљев, десет година доцније у Китај одлази Секула Абљин, а 1670. године једну делегацију је предводио Игњатије Милованов, свакако наше горе лист. Даље, 1675. одлази Спафирије, а 1685. године иду Бењуков и Фаворов...

Козачки градић Албазин није могао више да живи спокојно када се на њега устремио кинески цар Кан-Си, изданак манџурске династије. Дотични је био савременик Луја XIV и Петра Великог. Године 1682. наредио је поход на Албазин, градић који није саставио ни 40 година свога постојања, а који је био опасан тешким дрвеним палисадом и на чијем се челу налазио војвода Алексеј Толбузин. Уверени у своју бројност и у руско малодушје кинески цар је послао претеће писмо које је позивало на предају. Романтично-епска прича опсаде Абазина почиње кинеском претњом: „Дошли сте у моју земљу и изгоните моје људе. Од мојих трговаца и превозника отимате коже и товаре. Отели сте Гантимура са друговима. Много година на граници чините зулуме и неправду. Ја, Богдикан, послаћу на вас велику војску, али да вас погубим и убијем не желим. Одбаците лоша дела и идите натраг. Вратите Гантимура са товаром и живећемо у миру и сагласју. Али ако не успамтите моју доброту и наставите да живите на мојој земљи... чека вас смрт“. Албазин је напала восјка под командом Лан-тана који је имао на располагању 10.000 људи. Кинези нису имали ватрено оружје, већ само неколико пушака. Њихова војничка снага се састојала од лукова и стрела, те копаља и тек на крају од покоје ватрене цеви. Војвода Толбузин је држао тврђаву са 450 козака, од којих је у току прве опсаде изгинула стотина. Када је понестало муниције, хране, пића и вотке, након преговора град је 26. јуна 1685. године предат Кинезима. Мањи део бранилаца на челу са Алексејем Толбузином је отишао у суседни Нерчинск, а већи део је прихватио понуду цара Кан-Сија и населио се у посебан кварт у Пекингу, где су добили службу. Међу њима је био и свештеник Максим Леонтјев, који је одмах подигао капелицу у коју је сместио иконе, свештене сасуде и отпочео да служи Свете Литургије и држи типик.

Заправо, кинески цар је пресељеним руским заробљеницима доделио запуштен храм кога је отац Максим Леонтјев освештао и посветио светој Софији. Ова руска православна колонија је све до 1711. године живела својим посебним животом, а те године епископ тобољски је послао свето миро, освештани антиминс и ставио свештеника у Пекингу под своју духовну управу.

Последњих 200 година пре Боксерског устанка 1900. године, број православних у Мисији се незнатно повећао, углавном захваљујући браковима са албазинцима и њиховим потомцима. То је био велики контраст у односу на активну мисионарску делатност католичке и протестантске Мисије.

Свети Митрофан је заједно са других двеста кинеских и албазинских мученика дао свој живот за хришћанску веру у време боксерског устанка, или ихетуанског покрета, како су га називали Кинези. Од тог времена па за наредних 200 година, албазинци су се само интегрисали у локално становништво, које се споља практично није нимало разликовало од Кинеза, иако су још увек сматрали да је њихово етничко порекло руско.

Број православног становништва у Кини се у 20. веку веома повећао, углавном захваљујући досељавању. Архимандрит Инокентије Фигуровски, који је 1902. године постао први епископ Пекинга, је започео превод православног катихизиса и литургијских текстова на говорни кинески језик гуанхуа. То време се сматра златним добом православља у Кини када је изграђено много храмова.

Већина Руса је напустила Кину када су 1949. године на власт дошли комунисти. Неки су се вратили у Русију, а многи други су емигрирали у Аустралију или Северну Америку. Познати Светитељ Јован Максимовић, бивши архиепископ Шангајски, је био један од последњих који је напустио земљу после доласка комуниста, и на крају се населио у Калифорнији.

У данашње време у Кини има неколико стотина верника албазинског или руског порекла, који себе сматрају православнима. Они углавном живе у великим градовима, као што су Пекинг, Шангај и Харбин. Многи други су се населили по западним и северним аутономним регионима – Синђангу и Унутрашњој Монголији.