Хришћанска уметност

Ранохришћанска гробница са фрескама из IV века у нишком насељу Јагодин мала

Рана хришћанска уметност настаје око Средоземног мора у периоду од II до VII века. Од најранијих споменика хришћанске уметности најстарији потиче из 200. године. О хришћанској уметности пре цара Константина не зна се много.

Милански едикт из 313. године дели раздобље када хришћанство живи у илегалности и када је признато као државна вера и када располаже већим материјалним средствима. Почеци хришћанства се везују за катакомбе. Најстарији очувани примерци ове уметности датирају с краја II века и представља их сликарство на зидовима и таваницама Римских катакомби (катакомби је било широм Средоземља) а нешто касније и рељефи на саркофазима. Сликарство усваја симболичне и алегоријске облике. На пример: крст је симбол хришћанства, палма идеја мучеништва, сидро- спасења, голуб- симбол Духа Светог и духовног мира, паун- бесмртности итд. У овом периоду карактерише се непосредношћу цртежа, јасне боје, непостојање перспективе али се виде и тежње за потпунијим моделовањем. Форме су чисте а боје живље- слично етрурском сликарству да би се видело у тамном простору катакомби. Следећи период ове уметности почиње од 4. века када цар Константин проглашава хришћанство за званичну религију царства. Тада ничу цркве по Риму, Јерусалиму, Витлејему итд.

Хришћанство је настало у првом веку нове ере на простору моћне Римског царства. Један од битних предуслова за настанак хришћанства јесте измешаност народа, измешаност култура и језика, па и измешаност религија на територији огромног Римског царства у то време. Због тога је хришћанство од самог настанка наднационална, универзална религија. Други битан услов за настанак хришћанства јесте класна неједнакост у Римском царству. Потлачени слојеви народа су у новој религији видели спас, средство избављења из ропства и сиромаштва. Хришћанство је проповедало једнакост и зато је у почетку углавном било прихваћено од стране нижих, а одбацивано од стране виших слојева друштва. У првом веку нове ере хришћани су се тајно окупљали на заједничким верским обредима, проповедима и молитвама. Заједнице хришћанских верника звале су се хришћанске општине, било их је у свим деловима царства, и у њима је имовина била заједничка. Оно је настало као уметност гроба у подземним катакомбама једне прогоњене религиозне заједнице због тога је готово парадоксалан преокрет по томе што се до тада сматрало за уметношћу. Она у својим почецима не познаје архитектуру и оно што је заслуживало да носи име капеле тако је незнатно по вредности и количини за историју уметности да се из тога не да ништа закључити. Прва два века су своје одаје дали на располагање имућнији чланови заједнице. Али, хришћанство је само у почетку било религија потлачених, да би временом све више богаташа, несигурних и незадовољних државном влашћу, приступало новој вери. Хришћанске општине су се све више шириле и богатиле. Тада хришћани мењају своје учење и од својих присталица почињу да траже послушност и покорност државној власти. Ускоро је нестало и имовинске једнакости међу хришћанима. Крајем другог века нове ере све хришћанске општине ујединиле су се у једну заједницу чији је поглавар постао римски епископ, касније назван папа.

Цар Константин Велики који је владао од 306. до 337. увидевши безопасност, шта више и потенцијалну корисност нове религије по државу, због хришћанског учења да је свака власт од Бога, 30. априла 313. године Миланским едиктом проглашава равноправност хришћанства са осталим религијама, и оно убрзо постаје и званична државна религија у Римском царству. Интересантна је чињеница да, иако је био први хришћански владар, Константин није био крштен, већ га је пред смрт крстио Јевсевије, епископ Никомидије. Између цркве и државе склопљен је обострано користан савез. Касније је хришћанство постало владајућа религија европских народа.

Испитивати данас почетке хришћанске уметности данас зачи истрживати уметност III века. Предконстантиновску епоху позноантичке и настајуће хришћанске уметности из прва два века карактерише развој почетака хришћанске уметности која се развија анонимно, такорећи као подземни покрет у једном угроженом времену са обележијем неучвршћене народне уметности у супротности са опадајућом уметношћу званичног Рима. У историји уметности III века могу се могу се издвојити теме из пластике, декорације саркофага на којима се може пратити настајање ранохришћанске уметности. У пластици се представљају велике битке, лов не лавове, јављају се саркофази са филозофском тематиком и саркофази са народном сценама из живота пастира, ловаца и рибара где се ови последњи јављају између 280.  и 250. године. Милански едикт је донео и нови политички језик симбола чији је први доказ огромна Константинова статуа у његовој базилици на форуму. На штитовима и шлемовима војника налази се Христов монограм а стари државни симболи се подређују крсту, на новцу се појављује сам цар и слика цара постаје видљива за цео свет која варира у најразличитије начине, било као политичка фигура, стојећи или седећи на престолу, било на триумфалним хришћанским луковима или мозаицима. Година 313. је била свакако почетак једне хришћанске уметности која је за собом имала у мраку гробница и катакомби развитак у току три генерације и то је био свакако почетак једне јавне хришћанске уметности под окриљем државе.

Важан прелом у позноримској духовној и уметничкој историји представља 391. година. Византијски цар Теодосије I који је ујединио царство и владао из Цариграда, прогласио је хришћанство државном вером. Рим постаје све сиромашнији у погледу хришћанских споменика док се у Цариграду све више гради. Данас се са извесношћу може рећи да је класично доба ранохришћанске уметности у ствари доба константиновске династије (IV век). Хришћанска уметност ових векова се може назвати византијском уметношћу и даље се може пратити теодосијанска епоха (V век), јустинијанска епоха (VI век),: Ираклијева династија (VII век). Тек је XX век унео светло у испитивање уметности Европе ових епоха од битке на Милвијском мосту дакле од тада када по мишљењу XIX века почиње мрачно доба европске уметности.

Једне од најстаријих ранохришћанских примера уметности, сликарства и резбарства налажени су у катакомбама. Израз катакомба је новијег порекла и настао је у XIX веку и обележавао је групне гробнице. На тим местима је ова религија испољавана као нелегална јер је одржавање култа у приватним кућама или на местима умрлих било забрањено. После II века најчешћа места сахрана умрлих су биле катакомбе. На њиховим местима су остали најчешћи примери сликарства овог раног периода. Најчешћи примери су били у граду Риму али су познате и катакомбе у Напуљу и Сицилији. Најстарији примери из III и IV века нам показују повезаност ове уметности са римским сликарством у Помпеји. Појављују се мотиви Доброг Пастира и ово се рачуна као почетак иконографије. Уочавају се много орнаменталније декорације, представљање птица и примењују се симболи: 

-   Јагње је симбол чистоте и безгрешности,

-Феникс је симбол Васкрсења,

-риба је симбол за Христа.

Такође и колористика је симболична:

- Бело је знак за невиност,

- црвено је ознака за владара,

-небо плава боја је знак божанске моћи.

У III веку се даље развија сликарство и проширују се религиозни мотиви који су опточени декорацијама од биљних мотива. У IV веку се јављају Библијски мотиви а пред крај овог столећа се све више појављује лик Христа у сликарству.