Живео једном један плаховит и необуздан човек. И једном му
је отац дао мали џак с ексерима и наредио му је да сваки пут кад не обузда свој
гнев, укуцава у стуб од ограде по један ексер.
Првог дана је у ограду било укуцано неколико десетина ексера.
Али следеће недеље је
младић научио да се обуздава и из дана у дан је број ексера које је укуцавао у
стуб почео да се смањује. Младић је схватао да је лакше контролисати своју
плаховитост него укуцавати ексере.
Напокон је наступио дан
кад ниједном није изгубио самоконтролу. Испричао је то свом оцу и овај је рекао
да од тог дана сваки пут кад син успе да обузда свој гнев он може да извуче из
стуба по један ексер.
Време је протицало. И
на ступио је дан кад је младић рекао оцу да у стубу није остао ниједан ексер.
Тада је отац узео сина за руку и одвео га је до ограде: „Није лоше, али видиш колико
има рупа на зиду? Он више никад неће бити као што је био. Кад кажеш човеку
нешто зло у души му остаје исти такав ожиљак као ове рупе.“
Нема коментара:
Постави коментар