Ко је заправо био Сулејман Величанствени?

Градови и земље освајају се на најразличитије начине. Оно што Сулејману I Величанственом није успело на бојном пољу, да уништи дух Српског народа, успешно раде његови потомци скоро 500 година касније.
Прекрајајући историју стиче се утисак да народ није патио у ропству. Ово је само једна од прича из тог времена. Већина ТВ гледалаца одушевљена је ТВ серијом „Сулејман величанствени".

Многи кажу: „То је историја, веома лепо приказана.“ Та „историја" је улепшана, нашминкана, дотерана, и не одговара истини. Сулејман I је владар, војсковођа, реформатор и законодавац којим се његов народ с правом поноси.
Али Срби ra памте, или би требали да га памте, по оном шта је и какав је заиста био према нама. Кад је млади султан кренуо да осваја Европу, први је на мети био Београд, дивни град тврђава који је још од 1456. покушао да освоји његов прадеда. У време Сулејмановог освајања Београд је био под влашћу Угарске, која је тала била слаба.

Султан Сулејман I је Београд освојио са 300.000 војника и тако отворио пут ка западној Европи и Бечу. Београд је постао седиште Турске ратне флотиле. У ТВ серији се нигде на помиње да су Турци у опсади београдске тврђаве ратовали искључиво са Србима, пошто Угарска није послала помоћ.

Срби су, на челу с војводом Петром Овчаревићем, бранили до тада неосвојиви град, који су Турци безуспешно нападали чак 150 година.
Три месеца су браниоци одолевали невиђеној турској сили. Град Београд је коначно освојен 29. августа 1521. године. Одмазда је била страшна, а само десетак дана касније, 9. септембра 1521, Султан је, задовољан постигнутим пошао у лов, а сво заробљено српско становништво из Београда и неколико сремских градова (које је до темеља порушио), прогнао је за вечита времена у Турску.

Да ли можете да замислите ту тужну колону од више хиљада људи, жена и деце, који заувек остављају свој вољени град, завичај, земљу и одлазе на пут без повратка. Свако је понео само онолико колико је могао да у рукама носи.

Понели су Срби у прогонство и највеће светиње, мошти Свете Петке, чудотворну икону Пресвете Богородице (која се у записима помиње још 1073. године), пребогато украшену златом и сребром, део „моштију Св. Теофане, супружнице цара Лава премудрога“, многе друге мошти и светиње, као и богослужбене књиге и сасуде из Саборне Цркве.

Глас о паду Београда болно је одјекнуо међу свим православним народима од Београда до Цариграда. Страшно је било сазнање да је пао престони град „предоброг, и милог, и слатког господина деспота.“ У свом јаду и муци робовања, Срби су сачували веру, надајући се да ће некада и њима сванути зора слободе и да муке народне неће бити узалудне.
На вест о тужној и болној колони прогнаника, похрлила су браћа православна да их виде, додају кришом мало хлеба и поклоне се светињама. Султан се није обазирао на лелек српског робља, већ је наредио да светињама могу да се приближе, поклоне им се и целивају их само они који су то могли да плате, а новац је ишао у султанову касу.

„Читави крајеви су одјекнули њиховим плачем, као да је topa својим листом пренела њихов звук. Распростирући се немерљивом брзином саме од себе, вести о поворци бола додиривале су усамљене појединце, Трупе и насеља.“

Месецима је српско робље ходало шибано кишом и хладним јесењим ветровима. Нико не зна колико их је заувек остало поред цариградског друма. (Сведоци страдања и боравка Срба у Цариграду су данас само називи неких цариградских предграђа која су задржала придев „српски“ или „београдски“ у имену).

Кад су коначно стигли на одредиште, султан је наредио да се Србима одузму све светиње. „Стигавши у Цариград, Сулејман је затражио од грчког патријарха да му за ове реликвије плати дванаест хиљада дуката, ако не жели да их баци у море. Патријарху његово сиромаштво није дозволило да толики новац, за њега веома знатан, одмах исплати, па је затражио времена да га прикупи. Ускоро после тога он доиста откупи реликвије. Дао је новац гa се не би учинило светогрђе и дa би показао Турцима како се хришћани брину за оно што поштују...“ (Р. Самарџић)

Једино што није дао ни Србима ни грчком патријарху биле су мошти Свете Петке, за које је наредио се однесу у двор, где су остале скоро сто година све до 1641. када их је војвода Василије Лупул, господар Молдавије, за огромну суму откупио и однео у град Јаши.

Време султана Сулејмана I (1494-1566), описао је у књизи „Сулејман и Рокселана,“ аутора Радована Самарџића (1922-1994). Радован Самариић је у овом делу осликао фасцинантну фреску епохе и оставио узбудљиво сведочанство о времену ратова, о људима, земљама, народима и владарима.

Књигу Радована Самарџића „Сулејман и Рокселана“ на жалост нисам могао да пронађем на интернету. Више података о њој можете опширније сазнати ОВДЕ.