Хелен Келер- дама која је задивила свет

Хелен Келер је рођена 27. јуна 1880. године у Алабами. Пре своје болести била је мило и здраво дете. Као и сва деца њеног узраста могла је да хода и каже неколико једноставних речи. Али, изненада, ватрена грозница ју је одвојила од спољног света и лишила је вида и слуха. Као да је незаслужено бачена у мрачну затворску ћелију из које није било изласка.

Показало се да је Хелен била знатижељно и упорно дете. Служећи се осталим чулима убрзо је почела да истражује око себе. Пратила је своју мајку где год је она ишла, држећи се за скут њене хаљине. Научила је да препознаје људе опипавајући им лица или њихове ствари. У башти се оријентисала по мирису цвећа и другог биља, и по осећају врсте тла под њеним ногама.

Са 7 година изумела је 60 знакова помоћу којих је комуницирала са својом породицом. На пример, ако је желела сладолед, обгрлила би се рукама и тресла се као да има грозницу.

Оно што је било карактеристично за Хелен јесте њена висока интелигенција и чудесна сензитивност. Врло брзо је схватила да се разликује од других људи и да њена породица за комуникацију не употребљава знакове, већ да за то користи уста. Желела је да говори, али без обзира колико се трудила, није успевала да учини да је разумеју људи око ње. То је стварало велики бес у њој. У моментима фрустрације бацала би се по соби, ударала и вриштала.

Како је одрастала, њено незадовољство је расло. Постала је дивља и горопадна, а ако није добијала оно што жели беснела је све док њена породица не би попустила. Омиљени трикови су јој били отимање хране из туђих тањира и бацање лако ломљивих предмета на под. Једном приликом је закључала своју мајку у оставу. На крају је свима било јасно да се нешто мора предузети.

Пре њеног седмог рођендана по савету др А.Г. Бела, њена породица је унајмила приватног тутора. Била је то Ен Саливан, која је потицала из изразито сиромашне средине. Она је изгубила вид када је имала пет година, али на срећу, доспела је у Перкинсонову школу за слепе у Бостону. После неколико година и две успешне операције, повраћен јој је вид, и дипломирала је са одличним оценама. О доласку учитељице Ен Саливан Хелена је у једној својој књизи, много година касније, написала: „Тако сам изашла из Египта и стајала пред Синајем, а нека божанска сила додирнула је мој дух, тако да сам сагледала многе дивоте. А са свете планине допро је до мене глас који је говорио: 'Знање је љубав, светлост и моћ.“

Ен је брзо открила разлоге Хелениног гнева. Увидела је да би оспособљавање за комуникацију девојчицу претворило у другу особу. Међутим, пре него што је то дете требало научити нечему, морала је да успостави контролу над њом, јер кад је Ен покушала да је наведе да уради оно што она није желела, Хелен би одговорила вриштањем, ударањем и грижењем. Ен је, јаком вољом и упорношћу, у овом рату на крају ипак победила.

Следећи преломни период обележен је одлуком Ен да научи Хелен да користи ручну азбуку. То је језик знакова у којем сваком слову одговара један знак, "откуцан" у руку слепо-глуве особе. На тај начин се целе речи и реченице могу спеловати, а комплетне мисли могу бити изражене.

Хелена је у својој књизи Мој живот овако објаснила употребу ручне азбуке: „Своју шаку стављам на шаку онога који говори сасвим овлаш, да не бих ометала његове покрете. Положај шаке исто је тако лако опипати као и видети. Ја не опипавам свако слово, баш као што ни људи не гледају свако слово засебно кад читају.“

Прва реч, помоћу које је Хелена схватила да свака ствар има име била је ВОДА. Ен је повела Хелен до чесме и док је вода клизила низ Хеленину руку, учитељица јој је откуцавала слова речи вода. Понављала јој је откуцаје изнова, све док Хелен није схватила. Тада је Хелен закључила да вероватно свака ствар у свету око ње мора имати име. Потрчала је около и за све што је дотицала желела је да сазна име.

Ен је наставила да учи своју знатижељну малу пријатељицу неколико наредних година. Говорила јој је о свему што се дешавало око њих, спелујући јој све у руку, користећи се више комплетним реченицама него појединачним речима.

Трудила се да учи Хелен оним стварима које су заокупљале њену пажњу. Њих две су често шетале пољима и разговарале о свему што је Хелен падало на памет. Ен је тако код ње развијала и подстицала интересовање за веома широко поље тема, и временом је Хелена успела да усвоји информација колико и једно здраво дете. Природан метод учења који је Ен примењивала у свом раду показао се као веома успешан.

Хелен је постала пристојнија, љубазнија и ускоро је научила да чита и пише Брајевом азбуком. Такође је научила да чита са људских усана, тако што би опипавала прстима усне оног који говори да би осетила покрете и вибрације. Али, Хелен је постигла и више од тога – овладала је говором, што је велико достигнуће за некога ко је потпуно лишен слуха. У почетку је Хелен производила неартикулисане гласове, држећи притом руку на грлу, а другом руком би опипавала покрете својих усана.

Госпођа Фулер Сари, управитељица Хорас Менове школе која је говору обучавала Лауру Бридзман, чији су вид, слух и осећаји за укус и мирис били неповратно уништени шарлахом, започела је рад и са Хелен Келер. Госпођа Фулер је превлачила овлаш Хеленину руку преко свога лица и допуштала јој да опипа положај њеног језика и усана док би производила одређени глас. За само један сат научила је 6 гласова: М, П, А, С, Т, И.

О својим првим речима Хелен је записала: „Не могу да се сетим које су то све речи биле, али знам да су мајка, отац, сестра и учитељица биле међу њима – речи које је требало да допринесу да мој живот процвета као Аронова палица. Ниједно глуво дете које је озбиљно покушало да говори речи које никад није чуло, да изађе из тамнице тишине где нема гласа љубави, нема песме птица, где никаква музичка мелодија не пробија ту тишину – не може заборавити устрепталост изненађења и радост открића које су га преплавиле када је изговорило своју прву реч.“

Ен Саливан је у свом извештају описала глас Хелен Келер: „Глас јој је дубок и пријатан за слушање; говору јој недостаје разноликост и модулација. Када гласно чита, речи теку монотоно, а када говори, чини то прилично гласно, па изгледа као да тај говор лебди на два или три средња тона. Оно што недостаје је нагласак и разноликост при мењању гласа у реченицама... Неки је разумеју, неки не.“

Учитељица Ен увидела је да је Хелен потребно више редовног рада ако жели да оствари своју амбицију да оде на студије. Године 1888. обе су отишле у Перкинсонов институт за слепе у Бостону. Тамо је Хеленино учење настављено, али са додатном опремом и књигама које је школа обезбедила. Затим су 1894. године наставиле образовање у Школи за глуве Рајт Хамсон у Њујорку. После три године одлазе у женску гимназију у Кембриџу. Ту се спрема за пријемни за Редклиф колеџ. Ен је похађала часове заједно са Хелен у улози њеног интерпретатора. Она је откуцавала оно што је учитељ говорио у Хеленину руку и преводила књигу за књигом на Брајеву азбуку. Хелен се показала као одличан ученик. Године 1899. уписује студије на којима је изучавала француски и немачки, историју, енглеску граматрику, књижевност и Библију. 

О Библији, у књизи Мој живот, Хелен је записала: „Библију сам почела да читам много пре него што сам је могла разумети. Сада ми изгледа чудно што је некада мој дух био глув за њен чудесни склад. Али како да пишем о сјају који сам касније пронашла у Библији? Годинама сам је читала, са све већим уживањем и заносом, и волим је више него иједну другу књигу. Библија ми пружа једно дубоко, утешно осећање да је све што видимо привремено, а да су невидљиве ствари вечите. Разумела сам две велике мисли: да је Бог отац свију нас и да су сви људи браћа. Бог је љубав, Бог је наш отац, ми смо његова деца; због тога ће се и најтамнији облаци разићи; и мада правда понекад бива изиграна, зло никада неће победити.“ 

У свом дневнику 18. октобра 1894. године у школи за глуве, Хелена је записала: „Мислим да овде треба да научим четири ствари, а такође и у животу: да јасно мислим, без журбе и забуне, да свакога волим искрено, да делам у свему с најплеменитијим побудама и да без устезања верујем у Бога.“ Била је фасцинирана подвизима жена у историји израелског народа, као што су Рута и Јестира, а Исусове речи из Јеванђеља по Луци 4:18 биле су јој велика утеха: „Дух је Господњи на мени, зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима и посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће се отпустити и слепима да ће прогледати; да отпустим сужње.“ Касније су ове речи биле и подстицај за њен хуманитарни рад.

Дипломирала је са одличним успехом 1904. године. За саучесника је имала феноменалну моћ концентрације и памћења, као и огромну жељу за успехом. Док је још била на студијама написала је књигу Мој живот. Књига је постигла велики успех, а зарада је била толика да је године 1931. могла себи да купи кућу. Хеленино литерарно стваралаштво почело је веома рано, са 12 година, у виду песама, извештаја, прича – од тада почиње да ствара радове који су се трансформисали у дела која су јој пронела славу широм света. Мој живот – 1902, Слепило – 1906, Свет у коме живим – 1908, Излаз из таме – 1913, Како сам постала социјалисткиња – 1914, У бујици живота – 1925, Моја религија – 1927, Дневник – 1938, Имајмо вере – 1940. године.

Изражена религиозност инспирисала ју је да истражује свет око себе све више и дубље. Почела је да схвата да постоји велика неправда у свету и да се сви људи не третирају подједнако. Слепило код људи често је било узроковано разним болестима, које су опет свој извор имале у сиромаштву. Посветила је свој живот социјалном раду у корист слепе и глуве деце читавог света. Борила се за бољи положај жена и већу плаћеност радника. У том циљу предузимала је низ путовања на свих пет континената. Свуда прокламује потребу старања о деци без обзира на боју коже, веру или националност. На једном путовању посетила је и стару Југославију у јуну 1931. године.

Путујући, одржавала је говор за говором, храбрила је младе са хендикепом, а ево мисли из једног говора одржаног у Маунт Етрију: „Будите храбри! Немојте мислити на данашње неуспехе, већ на успех који може сутра доћи. Узели сте на себе тежак задатак, али ћете успети ако будете истрајни, и налазићете задовољство у савлађивању препрека и уживање у пењању кршевитим стазама, за које, можда, никада не бисте ни сазнали да је пут увек раван и леп и да нисте понекад склизнули уназад. Упамтите да ма какав труд који улажемо да бисмо постигли нешто лепо, то никада није узалудно. Некада, негде, некако, наћи ћемо оно што тражимо.“

Године 1932. постала је потпредседник Краљевског националног института за слепе у Енглеској. После њене смрти формирана је организација под њеним именом (1968. године), чији је циљ борба против слепила. Данас је организација Helen Keller Internacional једна од највећих организација која ради са слепим људима.

О Хелен су написане многе књиге, а направљено је и неколико позоришних комада и филмова о њеном животу.

Постала је толико популарна да су је позивали из земаља широм света. Добијала је многа признања од државних институција и унверзитета.

Чарлс Дадли Варнер, одани пријатељ, у једном часопису пише о Хелен: "Верујем да је она најчеститије и најдобронамерније створење које је икад постојало... Она, чак, никад није сазнала за истицање некаквог 'праведног гнева' којим се тако многи људи поносе и хвалишу". Учитељица Ен рекла је о њој: „Једном кад ју је неко замолио да дефинише реч 'љубав' она је одговорила 'Ох, па то је лако; то је оно осећање које сви људи имају једни према другима.' Њена саосећајност је од оне врсте која је увек спремна да помогне и на коју је, срећом, често наилазила и код других људи.“

Важно је напоменути да без помоћи других, Хелен не би никад постигла све што јесте. Највише се ослањала на Ен која ју је свуда пратила 50 година. Без своје одане учитељице, Хелен би вероватно остала затворена у једном изолованом и збуњујућем свету који су изазвали слепило и глувоћа.

Она је прва глуво-слепа особа која је постигла велики јавни успех у животу. Међутим, она није једина особа са недостатком слуха и вида која је развила себе као личност, само је најпознатија.

Живот Хелен Келер био је и остаће надахнуће оних који су физички уназађени, и извор дивљења и одушевљавања свих људи.

Најчешће цитирана Хеленина реченица је: „Не заборавите да слепо дете не види ваше осмехе, нека вам осмеси буду у гласу, онда ће их лако осетити.“

Хелен је свој живот посветила једном циљу: да буде око оних који не виде, ухо оних који на чују, глас оних који не говоре. Нека буде узор и нама данас!
Филм о Хелен Келер "The Miracle Worker" можете погледати на линку: 
http://www.filmovizija.com/movie/the-miracle-worker-2000-video_a9e453539.html#