Други део Литургије назива се Литургијом „оглашених,“ јер приликом њеног савршавања могу
присуствовати и оглашени, тј. они који се спремају да буду Крштени, као и они
који се кају, одлучени (удаљени) за тешке грехе од светог Причешћа.
Ћакон, примивши благослов од свештеника, излази из
олтара на амвон (место наспрам царских врата) и громко произноси: "Благослови, владико!", тј.
благослови почетак службе и учешће сабраних верујућих у молитвеном прослављању
Бога. Свештеник у првом свом возгласу прославља Свету Тројицу: „Благословено (тј. достојно
прослављања) царство Оца, и Сина,
и Светога Духа, сада и увек, и векове векова.“ Верни нрод пева: „Амин“ (заиста је тако, нека тако буде). Затим ђакон
произноси велику јектенију,
у којој се набрајају разноврсне хришћанске потребе и наша прошења к Господу, а
свештеник у олтару се моли, да Господ погледа на тај храм и људе који се моле и
испуни њихове потребе. Велика јектенија почиње напомињањем да се Господу морамо
молити “миром,“ тојест помирени са свима, не имајући ни на кога
гнева и непријатељства; по учењу Спаситељевом, ми не можемо приносити Богу
дарове, ако имамо „било шта против
ближњега“ (Мат. 56,
23-24). Највише благо, за које следује да се молимо је - душевни мир и спасење
душе; тај мир је спокојство савести, тај радосни осећаj, који ми осећамо, у
саосећајном односу према судбини ближњега, после сваког доброг дела; тај мир
Спаситељ је предао апостолима у последњој беседи на Тајној Вечери (Јован 14, 27). „За
мир свега света“- да не би било раздора и непријатељстава међу народима и
државама у целом свету (миру, васељени). „За благостојање светих Божијих цркава“ - да би православне цркве у
свим државама тврдо и непоколебиво, на основу Речи Божије и правила Васељенске
цркве, исповедале свету православну веру, не упадајући у погибељне јереси и не
допуштајући расколе, „за сједињење свих“ верујућих у једно стадо Христово
(Јован.10, 16). Молимо се „за
свети храм у коме се налазимо,“ који представља главну светињу парохије и мора
бити предмет посебне бриге свакога парохијана, да би Господ сачувао њега од
пожара, крађе и других несрећа, и оне, који улазе у њега са искреном вером, страхопоштовањем и страхом
Божијим. Молимо се „за преосвећеног епископа (=владику) нашег, јер њему припада
главни надзор за чистоту Хришћанске Вере и хришћанску моралност. „За град
или село у ком ми живимо и
трудимо се, „за сваки град, крај и оне који са вером живе у њима,“ молимо се
такође по осећаjу хришћанске љубави и за све друге градове и околину њихову и
за све верујуће људе који у њима живе. „За благорастворење ваздуха, изобиље плодова
земљских и времена мирна:“ молимо се за добре благотворне временске
услове, да би земља дала изобиље свих плодова, неопходних за исхрану свих
житеља у крају - и за времена мирна, да међу грађанима не би било
непријатељстава или сукоба, који удаљују од мирног и часног труда. „За оне који
плове, путују, болују, страдају, робијају и за њихово спасење“ - сва она лица,
која чешће од других, имају потребу за Божанственом помоћи и нашом молитвом.
Молимо се: „Да
се избавимо од сваког гнева, опасности и нужде.“ Затим молимо од Господа, да Он
заступи и сачува нас не по делима нашим или заслугама нашим, којих у нама нема,
већ само по Својој милости (благодати), - „Заступи, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом.“ У
последњим речима јектеније, призвавши у помоћ Божију Мајку и све свете, ми
предајемо, поверавамо Христу Богу себе и једни друге, да би Он руководио нама
по Својој премудрој вољи. Свештеник завршава велику јектенију речима: „Јер Теби
приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и
у векове векова. Тај возглас у себи садржи, по обрасцу молитве Господње,
славословље, односно прослављање Господа Бога.
После велике јектеније певају се псалми 102.: „Благослови, душо моја, Господа..." и
145: "Хвали, душо моја Господа...",
раздељени малом јектенијом: „Опет и опет у миру Господу се помолимо.“ У
наведеним псалмима изображени су благослови Божији роду људскоме: срце
хришћанина дужно је да прославља (благосиља)
Господа, Који очишћује и исцељује наше душевне и телесне немоћи, Који испуњава
наше благе жеље, Који избавља од греха живот наш - и не заборављати све Његове
благослове (давања и поуке);
Господ - дарежљив, милостив и дуготрпељив; Он чува истину заувек, чини суд
увређенима, даје храну гладнима, ослобађа утамничене (оковане), љуби праведнике, прима сироте и удовице и кажњава
грешнике... Ти псалми називају се изобразитељним,
а пошто је одређено да се они певају на два клироса наизменично, на грчком они се називају такође „антифонима.“ На
дванаест Господњих празника изображајни псалми (антифони) се не поју; уместо
њих се поју посебни стихови из других псалама, који одговарају празнованом
догађају. После сваког стиха првог празничног антифона поје се припев: „Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас!“
А после сваког стиха другог антифона, зависно од празника: „Спаси Сине Божији, нас који ти певало
Алилуја!“
По окончању другог антифона увек се поје песма: „Јединородни Сине и Логосе Божији,“
богослужбену химну коју је написао византијски цар Јустинијан. У тој
песми изложено је православно учење о Другом Лицу Свете Тројице - Сину Божијем,
Исусу Христу; Јединородни (јединствени по свом бићу) Син и Логос (Реч) Божији,
Христос Бог, будући бесмртан, постао је човек, не престајући да буде Бог (неоспорно неизмењиво се „очовечивши“), примивши човечије тело
од Свете Богородице и Приснодјеве Марије и будући распет, Он је Својом смрћу
победио нашу смрт, један од Три Лица Свете Тројице, прослављан подједнако са
Оцем и Светим Духом.
Даље следи мала јектенија и певање блаженстава јеванђељских (Мат. 5, З-12), у којима се указује, да
хришћанин, молећи милост од Бога, треба да има смирење духа, да се скрушава за своје грехе, да буде кротак, да поступа по правди Божијој, да има чистоту у срцу , да буде милосрдан према ближњему,
да измирује непријатеље,
буде трпељив у свим
искушењима, спреман да понесе
увреде, прогон и смрт за
Христа, тј. да буде Његов исповедник, за који подвиг га очекује велика награда на небесима. На велике Господње
празнике, уместо јеванђељских блаженстава, поје се неколико пута одговарајући
тропар са стиховима. Приликом певања јеванђељских блаженстава царска врата се отварају за мали
вход. На крају блаженстава свештеник узима са престола свето Еванђеље, предаје
га ђакону и излази, у пратњи ђакона, који носи свето Еванђеље, кроз северне
двери на амвон. - Тај излазак свештенослужитеља са Eванђељем назива се малим входом, и за разлику од следећег великог входа, подсећа
веруjуће на први излазак Исуса Христа на проповед за цео свет. Примивши
благослов од свештеника, ђакон се зауставља у царским вратима, и уздигнувши св.
Јеванђеље, громко изговара: „Премудрост! Смерно стојмо!“ улази у олтар и полаже Еванђеље
на престо. Возглас напомиње верујућима, да су они дужни да стоје право, тј. будимо пажљиви,
усредсређени у мислима.
Гледајући на Еванђеље, као на Самог Исуса Христа,
који иде на проповед, верујући поју: „Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу,
спаси нас, Сине Божији, Који си
Васкрсао из мртвих, нас који Ти певамо Алилуја!“
После овога поје се тропар (васкршњи, или празнични, или светитељу) и друге
песме, а свештеник за то време, у молитви моли Оца Небеског, Кога славе
херувими и славослове серафими, да прими од нас ангелску песму, да опрости грехе, освети и да нам силе
да праведно служимо Њему; крај те молитве: „Јер си свет, Боже наш"... он произноси гласно.
Даље се пева „Свети Боже,“ а на Господње празнике
уместо тога пева се „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте,
Алилуја!“ Ово се пева због тога што су у древној цркви оглашени најчешће на те
празнике бивали Крштени.
По окончању певања чита се предвиђени део из Апостола
(апостолско читање из књиге Дела Апостолска, седам саборних апостолских
посланица и четрнаест посланица светог апостола Павла - по посебном упутству).
За време читања апостола савршава се кађење у знак оне благодати Светог Духа, са којом су апостоли
проповедали целом свету учење Исуса Христа. Затим се чита део из Еванђеља (такође по посебном
упутству), коме претходи и кога прати певање радосне песме: „Слава Теби, Господе, слава Тебе!“ јер
за верујућег хришћанина не може бити радосније вести, од благовести (Еванђеља)
о животу, учењу и чудима Господа Исуса Христа. Апостол и Еванђеље треба да буду
послушани са посебном пажњом, са наклоњеном главом, и добро чине они који се
упознају са тим читањем раније - још у свом дому. Пред почетак читања Апостола
и Еванђеља треба се прекрстити, а по окончању учинити крсно знамење, са
поклоном, трикратно.
После Еванђеља следи посебно усрдна јектенија,
на чијем се почетку верујући позивају да се помоле Господу Богу од чистог срца,
свим силама душе.У двема прозбама ми се посебно усрдно молимо Господу да услиши
нашу молитву и помилује нас.
Следе прозбе: за патријарха, митрополите,
архиепископе, епископе, главног епархијског Архијереја и „за све верујуће
хришћане,“ за благоверне владаре „и за све служитеље Христове Цркве.“
Неопходно
је молити се за умрле по осећаjу хришћанске љубави према њима и у томе никада
не осиромашити. Још се молимо и за милост (да
би се Господ умилостивио над нама), за живот, мир, здравље, спасење, посећење (да посети, не остави
без својих милости), опраштање, отпуштање грехова слугу Божијих. У последњој
прозби сугубе јектеније говори се да се молимо за оне „који плодове доносе и
добро творе у светим Црквама, оне који се труде, који певају и оне који очекују
милост. Под онима који „чине добро“ подразумевају се верујући, који доносе у
храм све неопходно за Богослужења (јелеj, тамјан, просфоре и остало), жртвују
се за потребе храма и дају прилоге у новцу и стварима (за лепоту храма, за
издржавање оних који се труде у
њему - чтеца, појаца, служитеља, на корист сиромашних парохијана и за друге
опште-приходске и религиозно-моралне потребе).
Затим се произноси јектенија за оглашене, да Господ помилује њих, поучи их у
истинама свете вере, открије им Јеванђеље правде, и удостоји их Крштења. За
време те јектеније свештеник одмотава на престолу антиминс, а јектенију завршава возгласом: „Да и они (оглашени)
заједно са нама (верујућима) прослављају „пречасно и величанствено име Твоје, Оца,
и Сина, и Светога Духа.“ Затим се оглашени позивају да изиђу из храма. Оглашени
у правом смислу постоје и данас; то су они који се припремају за Крштење
незнабожци, мухамеданци и Јевреји у разним крајевима света. Свима њима потребна
је милост Божија, и зато смо ми дужни да се молимо за њих. Што се тиче наредбе
оглашенима да изиђу из храма, те речи морају бити упозорење и за нас, иако међу
нама нема „оглашених.“ Ми, крштени, често грешимо и непокајани присуствујемо у
храму без дужног страхопоштовања, или имамо у души непријатељство или мржњу
према ближњему. А затим за време речи: „оглашени
изађите“, ми, као недостојни, треба да се удубимо сами у себе, да
поразмислимо о својој недостојности, да опростимо својим личним непријатељима,
некад замишљенима, и да молимо од Господа Бога опроштај својих грехова при
тврдој одлучности да учинимо себе бољима.
Нема коментара:
Постави коментар