Отац Александар је фудбалски дрес заменио мантијом, а његов терен више није травњак него Црква. Већ две године у земљи покојног Уга Чавеза шири православље у служби СПЦ.
Свештенички позив га је одвео у далеку Венецуелу, а његова животна прича је достојна романа. Отац Александар је фудбалски дрес заменио мантијом, а његов терен више није травњак него Црква. За ову промену у животу се одлучио једне ноћи током бомбардовања.
Отац Александар Саша Ђурђевић одрастао је у Ваљеву, а са шест година почео је да игра фудбал. Од дечије игре, почео је да гради професионалну каријеру, а играо је за неколико клубова.
После одисеје по клубовима у Подрињу и околини Ваљева, сели се у Београд где је играо за неколико клубова. Најзад прелази у Фудбалски клуб Обилић који је тада био респектабилан у домаћем фудбалу.
Како каже отац Александар, мислио је да ће живети и умрети на зеленом травњаку, а онда се све променило једне ноћи током НАТО агресије над Србијом.
- Због фудбала сам често запостављао школу, али сам успео некако да је завршим. Сећам се да је било бомбардовање и те године је требало да одлучим који факултет да упишем. Било је неколико избора, а онда сам једне ноћи одлучио да то буде Православни богословски факултет – каже отац Александар.
После завршеног факултета, Саша се оженио и добио парохију у епархији ваљевској. Као младог и перспективног свештеника одликовао га је рад са омладином и ширење Православља, а то није прошло непримећено. Организовао је и трибину “Православље и млади” на којој су учешће узели Емир Кустурица, кошаркаш Дејан Бодирога и многи други.
На позив митрополита Амфилохија Радовића, пре две године, отац Александар добија прилику која је ретка за свештенике СПЦ. Прихватио је да буде свештеник у Венецуели и окуша се у сасвим новом свету и за њега и за мисију СПЦ.
Црква у Венецуели је основана 1955. године, али скоро да није било никаквог мисионарског рада. Због тога је СПЦ одлучила да се поново активира на овим просторима, а тренутно тамо живи неколико стотина Срба.
Отац Александар је за време боравка у Венецуели крстио око 20 нових верника, од чега 10 Венецуеланаца. У разговору покушао је да приближи необичан живот који се тамо одвија.
- Нисам плашљив човек, али није ми било свеједно када сам крочио први пут на тло ове огромне земље. Решетке на прозорима зграда, наоружани људи на улици, стари аутомобили…на сваком ћошку се примети криминал. Одмах ми је саветовано да скинем сат и не излазим с њим на улицу, као и да увек имам неки новац уз себе да понудим у случају да ме неко нападне – каже отац Александар.
Његова супруга Славица каже да они до сада нису имали непријатности, али да се свакодневно у Каракасу дешавају пљачке на улици. Иначе, статистика каже да се у Каракасу сваки дан деси око 400 убистава!
Престоница Венецуеле спада у градове са највећом стопом криминала у свету, а бариоси (слично фавелама у Бразилу) су места у коме живе људи из тог света, углавном наоружани до зуба и без личне карте. Социјалним програмом им је омогућено да не плаћају струју и воду и добијају основне животне намирнице од државе.
Отац Александар ни данас није напустио фудбал, већ га и даље игра рекреативно. Каже да се одлично уклопио и да је тамо фудбал у експанзији, али да је и даље спорт број један у Венецуели, колико год то контрадикторно било, безбол!
После завршених обавеза у Цркви и парохији, мантију замени дресом и са локалним становништвом јури за лоптом, због чега је омиљен и међу онима који нису православци.
Иако су се плашили како ће се њихове две мале ћерке Анастасија и Савина привићи на живот у Венецуели, данас се ипак не кају што су прихватили овај позив. Девојчице сада знају и шпански и српски језик, а отац Александар каже да ће у Венецуели остати бар још две године.
- За мене је литургија на првом месту, а шта ће даље бити видећемо. Углавном, сигуран сам да ћу цео живот памтити ово искуство и прилику која ми се указала – каже отац Александар и додаје да Венецуеланци имају углавном позитивно мишљење о Србима.
Ово је први пут да долази у Србију на одмор после 14 месеци, а пошто не жели да његове ћерке забораве корене и одакле потичу, током разговора објашњавао је својој деци значај песникиње Десанке Максимовић, чији гроб се налази у порти цркве у Бранковини.
Отац Александар није омиљен само у Венецуели, већ и у родном Ваљеву, а у то смо се лично уверили током шетње овим градом познатом по томе што из њега потичу великани попут проте Матеје Ненадовића, Десанке Максимовић и других.
Скоро да није било човека који није зауставио оца Александра, целивао руку, поздравио се и позвао га у свој дом. После вишечасовног дружења, примакао се крај разговору, а отац Александар је журио на заказан термин за фудбал.
Интервју са оцем Александром,
можете погледати овде:
Нема коментара:
Постави коментар