Tрећи део Литургије зове се Литургија верних, зато што
њој могу присуствовати само верни,
односно крштени. Њу можемо поделити на следеће делове:
1) пренос
часних Дарова са жртвеника на престо;
2) припремање
верујућих за освећење Дарова;
3) освећење
(преображавање) Дарова;
4) припремање
верујућих за причешће;
5) причешћивање и
6) благодарење
(захваљивање) за причест и отпуст.
ПРЕНОШЕЊЕ ЧАСНИХ ДАРОВА СА ЖРТВЕНИКА НА ПРЕСТОЛ
После позива оглашенима да се удаље из храма
произносе се две кратке јектеније и пева се херувимска песма: “Ми, тајно изображавајући Херувиме и певајући
трисвету песму Тројици, која даје живот, оставимо сада бригу о свему пролазним,
да би прославили Цара свих, Кога невидљиво ангелски чинови славно прослављају.
Хвала Богу!“
Херувимска песма упозорава верујуће, да они сада
оставе сваку мисао о пролазном, представљајући себи, да се они, слично
Херувимима, налазе близу Бога, на небу и, да као да заједно са њима, поју Њему
трисвету песму - хвалу Богу. Пре Херувимске песме отварају се царска врата, и ђакон савршава кађење, а свештеник моли Господа да
очисти његову душу и срце од савести лукаве и да силом Светог Духа удостоји
њега да принесе Богу припремање Дарова; затим, свештеник са ђаконом полугласно
три пута произноси Херувимску песму, и обојица одлазе до жртвеника да би пренели часне Дарове са жртвеника на престо. Ћакон
носећи на левом рамену велики покров, носи на глави дискос, а свештеник у
рукама Чашу. Изашавши из олтара кроз северне двери, они се заустављају на
амвону, и окренувши се лицем према верујућима, моле се за патријархе,
митрополите, архиепископе, за архијереја који има првенство, за свештенство,
монаштво, за саздатеље храма, за присутне православне хришћане, и вративши се
кроз царска врата у олтар, часни Дарови се постављају на престо на одмотаном
антиминсу и покривају, после чега се царска врата затварају и закривају
завесом; појци у то време завршавају Херувимску песму. Преношење Дарова са
жртвеника на престо назива се великим
входом и представља славни
ход Исуса Христа на вољна страдања и крсну смрт. Bеруjући за то време
треба да стоје са наклоњеном главом и моле Господа да помене њих и све њима
блиске у Царству Његовом.
ПРИПРЕМАЊЕ ВЕРУЈУЋИХ ЗА ОСВЕЋЕЊЕ ЧАСНИХ ДАРОВА
После великог входа следи припремање верујућих за достојно
присуство приликом освећења припремљених Дарова. Оно почиње прозбеном јектенијом, у којој се
молимо да дарови буду угодни Богу, за шта се у исто то време свештеник моли, да
их Господ освети својом благодаћу. Затим, молимо од Господа помоћ „да проведемо
дан цео савршен, свет, миран и безгрешан; да нам пошаље ангела чувара; да нам
пода све добро и корисно, а не оно што наслађује наше опасне страсти и што ми
често желимо. Да сви људи, цео свет живи
и труди се у миру међу собом, а не у непријатељствима и уништавајући се
узајамно; и да ми проведемо остатак живота нашега у миру са ближњима и са
својом савешћу, и скрушавајући се за
учињене грехе, удостојивши се хришћанког краја живота.
За достојно присуствовање на Литургији неопходни су:
душевни мир, узајамна љубав и истинита вера која све обједињује. Затим, након
прозбене јектеније, свештеник, благосиљајући народ, говори: „Мир свима.“ Народ
који се моли, изражава исту ту жељу и његовој души. Затим свештеник позива све
верне да воле једни друге, да би могли једнодушно да исповедају „Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Јединосушну
и нераздељиву.“ Тиме се показује, Кога једино треба мислено исповедати.
После следећег возгласа: „Двери, двери, са мудрошћу пазимо,“ изговара се Символ Вере, у
којем се укратко али дословце тачно, излаже наша вера у Свету Тројицу и остале
главне истине Православне цркве. При томе завеса на царским вратима се помера, а
покривач са часних Дарова се склања. Речи: „Двери, двери!“ у древним временима
су подсећале црквењаке да боље осмотре на врата храма и да не пуштају у њега
оглашене и неверујуће; сада се тим речима напомиње верујућима да затворе двери
своје душе за све друге мисли, а речима: „са мудрошћу пазимо“ указује се, да
треба да будемо веома пажљиви према премудрим истинама православне вере,
изложеним у Символу Вере.
Од тог трена верујући не треба излазити из храма до окончања Литургије. После
Символа Вере обраћа се пажња верујућих на то, да је наступило време приношења жртве,
односно да почиње савршавање свете Тајне Евхаристије, и од тог момента треба
стајати са посебним страхопоштовањем. Жртва се приноси са захвалношћу, за даровану
нам милост небеског мира, једину доступну жртву хвале. Свештеник благословљава
верујуће речима: „Благодат Господа
нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са
свима вама.“
ОСВЕЋЕЊЕ
(ПРЕОБРАЖАВАЊЕ) ДАРОВА
Савршавање свете Тајне Причешћа чини главни део Литургије. Оно почиње
речима свештеника: „Заблагодаримо
Господу!“ Верници изражавају своју захвалност Господу за све Његове
милости поклоњењем Њему, а народ одговара: „Достојно и праведно је поклањати се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици
Јединосушној и нераздељивој.“ Свештеник за то време у молитви, названој евхаристијском (благодарственом),
прославља бесконачна савршенства Божија, захваљује се Господу за стварање и
искупљење човека и за све Његове милости, познате нам и не познате, и за то,
што нас Он удостојава да прими од нас ту бескрвну Жртву, иако се Њему поклањају
и славе га виша бића - Архангели, Ангели, Херувими и Серафими.
Последње речи свештеник произноси гласно, а појци
допуњују певајући песму, коју узносе Ангели: „Свет, Свет, Свет је Господ Саваот (Господ Сила небесних),
испуњени су небо и земља славе Његове.“
Тој песми народ додаје усклике, којима је народ
поздравио улазак Господа у Јерусалим: „Осана (јеврејски
поздрав: спаси, помози Боже!) на небесима, благословен који долази у Име Господње, Осана на висинама!“
Свештеник продужава евхаристијску молитву,
прослављајући благослове Божије, бесконачну љубав Божију, јављену кроз долазак
на земљу Сина Божијег, и сећање на Тајну Вечеру, када је Господ установио Свету
Тајну Причешћа, произноси наглас речи Спаситеља, које је Он изрекао при
успостављању Свете Тајне: „Примите, једите,
ово је Тело Моје, које за вас ломи за опроштење грехова“ и „Пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива за отпуштење грехова.“
Након тога свештеник кратко помиње заповест Спаситеља
о савршавању Причешћа, прославља страдања Његова, смрт, васкрсење, вазнесење и
други Његов долазак, и приноси Господу Његове плодове, за све чланове Цркве,
након чега се моли да Господ пошаље Духа Светога на присутне људе и на
предложене Дарове, да би их Он осветио. Благосиља Агнец на дискосу, и говори: „И учини овај хлеб часним Телом Христа Твога.“
Затим благосиља вино у чаши, и говори: „А
то што је у чаши овој часном Крвљу Христа Твојга.“ Ђакон после сваког
возгласа говори: Амин. На
крају, благосиљајући хлеб и вино заједно, свештеник говори: „Претворивши их Духом Твојим Светим.“ А
ђакон три пута говори: амин, амин,
амин. У тим великим и светим минутима хлеб и вино претварају се у
истинито Тело и истиниту Крв Христову. Свештеник чини пред Даровима поклон, као
Самоме цару и Богу. Ово је свакако
најважнији моменат Литургије.
По освећењу Дарова свештеник у тајној молитви моли
Господа да причасницима Дарови послуже да се укрепе у сваком добром делу и
спомиње оне, за које је принесена та Жртва. Дарови се приносе Господу Богу, као
благодарна Жртва за све свете. А посебно свештеник спомиње Пресвету Дјеву
Марију. Свештеник се затим моли за упокојене и за живе.
Молитва за живе завршава се возгласом свештеника у
којој моли Господа да нам допусти да „једним устима и једним срцем, славимо и
певамо пречасно и величанствено Име Оца и Сина и Светога Духа.“
ПРИПРЕМАЊЕ
ВЕРУЈУЋИХ ЗА ПРИЧЕШЋЕ
Оно почиње прозбеном јектенијом у којој помињемо све
Свете. Даље следе обичне прозбе прозбене јектеније, која се завршава молитвом
свештеника да нам допусти да смело и неосуђено смемо призивати Бога Оца и
говорити молитву „Оче наш.“
Даље следи предавање мира и приклањање глава, и за то
време свештеник моли Господа да освети верујуће и удостоји их да се неосуђено причесте
Светим Тајнама. За то време се ђакон, стојећи на амвону, крстообразно опасује
ораром због тога, да би, као прво несметано служио свештенику за време
причешћа, и као друго, изражава своје страхопоштовање према светим Даровима,
слично Сеарфимима, који, окружујући Престол Божији, сакривају лица својим
крилима (Ис. 6, 2-3). При возгласу ђакона, свештеник, подигавши над дискосом
Свети Агњец, гласно говори: „Светиње светима.“
То значи: Свети Дарови могу бити предани само „светима,“ односно члановима
Цркве.
Следи причешће свештенослужитеља у
олтару. Свештеник дроби Свети Агњец на четири дела, причешћује се сам и предаје
Тајну ђакону. Делови за причешће мирјана, после причешћивања свештенослужитеља,
спуштају се у путир. Отварају се царска врата за
причешћивање верујућих мирјана, и ђакон, са Чашом у рукама, позива народ да „Са
страхом Божијим, вером и љубављу приступи.“
Отварање царских врата у том моменту
представља отварање гроба Спаситељевог, а изношење Светих Дарова - јављање
Исуса Христа после Васкрсења. Клањајући се пред Чашом, као пред Самим васкрслим
Спаситељем, народ одговара: “Благословен
онај који долази у име Господње; Бог је Господ и јави се нама.“
После причешћа верног народа, свештеник спушта у Свету
Чашу све честице, које су биле извађене из служебних и принесених просфора, са
молитвом, да Господ Својом Крвљу и молитвама Светих очисти грехе свих, за које
су и биле извађене честице. Затим он благосиља народ, на шта верни одговарају
речима: „Ми смо видели истиниту светлост, и пошто смо умили грехе своје у тајни
Крштења, називамо се већ синовима Божијим по благодати (милости), синовима
светла, примивши Светог Духа кроз Миропомазање, исповедамо истиниту
(православну) веру, поклањамо се нераздељној Тројици, јер нас је Она спасла.
БЛАГОДАРЕЊЕ ЗА ПРИЧЕШЋЕ И ОТПУСТ
Поклонивши се Даровима по последњи пут, као Самом Господу Исусу Христу,
верујући се захваљују Господу за причешће Светим Тајнама. Појци поју захвалну
песму, захваљујући се Господу за то, што Он удостојава нас да причестимо
Божанственим и бесмртним животворним Тајнама, молимо Њега да нас сачува у
светости, примљеној у Тајни Причешћа. После тога ђакон произноси кратку
јектенију. Испросивши Његове помоћи да се проведе цео дан свето, мирно,
безгрешно, он позива да предамо себе и живот свој Христу Богу. Свештеник излази
према молитвеницима на амвон и чита заамвону молитву, у којој још једном моли Господа да спасе људе
Своје и благослови имање Своје, освети оне који љубе лепоту храма, не остави Својим милостима све који се
надају на Њега, дарује мир свету,
свештеницима, верним владарима и свим људима. Та молитва представља скраћење
свих јектенија, произнешених на Божанственој Литургији. По окончању заамвоне
молитве верујући предају себе вољи Божијој молитвом праведног Јова.
Литургија се завршила, а верни народ, са миром у
своје срцу излази из Цркве.
Нема коментара:
Постави коментар